Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica
	<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >> ARHIMANDRIT JEROTEJ VLAHOS VEČE U PUSTINjI SVETE GORE Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve 1. VREDNOST ISUSOVE MOLITVE - Ako valjano razumem, spasenje se najvećma postiže kroz podvižništvo, trezvoumlje i molitvu Isusovu. Pa ipak, dozvolite mi jedno pitanje. Ja ga, naravno, ne upućujem zato što se sa njim slažem, već kao izraz mnogih primedbi koje su uperene protiv Isusove molitve: Često čujemo opasku da je "Isusova molitva", zajedno sa načinom na koji se upražnjava, zapravo vrsta "hrišćanske joge", pa se, nadalje, povezuje sa obrascima drugih istočnjačkih religija. Šta nam možete reći u vezi sa takvim stavom? - Čini mi se da oni koji ovako govore ispoljavaju potpuno nepoznavanje života naše Crkve u blagodati, jer mi božansku blagodat zahvatamo kroz Isusovu molitvu. Oni je nisu iskusili i zato ne znaju njenu bit, te ne bi uopšte trebalo da optužuju one koji čuvaju to iskustvo. Oni čak bogohule protiv svetih otaca. Naime, mnogi od svetih otaca su se borili za molitvu Isusovu, snažno ističući njenu vrednost. Šta dakle? Zar su pali u prelest? Da li je sveti Grigorije Palama pao budući umrežen samoobmanom? Takvi, štaviše, ne poznaju Sveto Pismo. Slepac je zavapio sledećim rečima: "Sine Davidov, pomiluj me" - i time je povratio vid. I gubavci su tako zakukali, pa su oslobođeni od gube (Lk.4,27). Molitva "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me (grešnog)", satkana je iz dva osnovna sastavka: iz dogmatskog (u smislu ispovedanja božanskosti Hrista), i iz molitvenog (u smislu molitvenog iskanja našeg spasenja). To će reći, ispovedanje vere u Hrista povezano je sa našom nesposobnošću da se spasemo sopstvenim naporima. Time je sročeno sve. Sveukupno vojevanje hrišćanina zasnivaju pomenuta dva uporišta: vera u Hrista i svest o vlastitom grehu. Prema tome, "molitva Isusova" u nekoliko reči izražava sveukupni trud verujućih te sažima celo dogmatsko učenje naše Pravoslavne Crkve. Ovu dvostruku spoznaju dobijamo kroz Isusovu molitvu. Sveti Maksim Ispovednik naglašava da strast gordosti izvire iz jednog dvostrukog neznanja: neznanja o božanskoj moći i neznanja o ljudskoj nemoći. A ovo dvogubo neznanje stvara "smućeni um". Prema tome, čovek neznanja živi kao gord, dok, suprotno tome, čovek dvostrukog znanja živi kao smiren. On poznaje svoju sopstvenu nemoć i silu Hristovu. Stoga kroz Isusovu molitvu priznajemo i ispovedamo silu Hristovu (Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji) kao i našu sopstvenu slabost (pomiluj me grešnog). Tim putem dosežemo blaženo stanje smirenja. Gde ima smirenja tu ima i blagodati Hristove, a ova blagodat jeste Carstvo Božije. Možeš li sada da sagledaš vrednost Isusove molitve? Možeš li da uvidiš da njenom silom dolazimo do Carstva Božijeg? Ja znam, oče, da je jedan od uslova valjanog ispovedanja pravoslavnog učenja taj da nikada ne odvajamo Hrista od ostalih ličnosti Presvete Trojice. Iz tog razloga mi često prizivamo i veličamo svecelu Svetu Trojicu u molitvama koje sveštenik proiznosi naglas, kao i u objašnjavajućim završecima molitava tokom božanstvene liturgije: "Jer, Tebi pripada svaka slava, čast i poklonjenje, Ocu i Sinu i Svetom Duhu, sada i uvek i u vekove vekova...", ili: "Blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista i ljubav Boga i Oca i zajednica Svetoga Duha, da bude sa svima vama" i drugo. Pitam se da li "Isusova molitva", koja se odnosi samo na drugu Ličnost Presvete Trojice, odstupa od pravoslavnog učenja. Svakako da ne odstupa. Evo, pojasniću tu nedoumicu. Iako tu molitvu nazivamo "Isusovom molitvom", ipak je sasvim zasnovana na trijadološkom temelju. Uostalom, Hristos, kao "jedan od Svete Trojice", nikad ne postoji bez Oca i Duha Svetog, tvoreći, sa ostalim Ličnostima, "Trojicu jednosuš(t)nu i nerazdeljivu". Hristologija je čvrsto povezana sa trijadologijom. Ali, dopusti da se vratim pitanju o "Isusovoj molitvi". Naš nebeski Otac je posredstvom anđela naredio Josifu da Hrista nazove Isusom: ...i nadeni mu ime Isus... (Mt.1,21). Josif je, slušajući Oca, Sinu Djeve dao ime Isus. Štaviše, saglasno Duhu Svetom koji je prosvetio apostola Pavla: ...niko ne može reći: Isus je Gospod, osim Duhom Svetim (l.Kop.12,3). Prema tome, izgovarajući molitvu "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me (grešnog)", mi priznajemo Oca, poslušno Mu odajući hvalu. Štaviše, takođe čuvstvujemo energije zajedničarenja sa Duhom Svetim. Oci koji su prosvećeni Duhom Svetim uvek su prenosili uvid da "Otac kroz Sina u Svetom Duhu tvori sve što jeste". Svecela Trojica je stvorila svet i načinila čoveka i, opet, svecela Sveta Trojica obnavlja čoveka i svet. "Beše Ocu veoma ugodno što Slovo postade telo". A "postalo je telo" Duhom Svetim. To će reći, ovaploćenje Hrista je omogućeno "blagovoljenjem Oca i saradnjom Duha Svetog". Iz tih razloga velimo da je spasenje čoveka i zadobijanje božanskih darova zajedničko delo Svete Trojice. Spomenuću dva naročito uzorna učenja svetih otaca. Sveti Simeon Novi Bogoslov beleži da je Sin i Slovo Božije dver spasenja, shodno Njegovoj objavi: Ja sam vrata; ako ko uđe kroza me spašće se, i ući će i izići će, i pašu će naći(Jn.10,9). Ako je Hristos dver, onda je Otac dom. U kući Oca mojega stanovi su mnogi(Jn.14,2). Stoga Ocu prilazimo kroz Hrista. Međutim, da bismo otškrinuli dveri (Hrista) potreban je ključ, a to je, zapravo, Duh Sveti. Otac je poslao Svoga Sina u svet, Sin i Slovo Božije otkriva Oca, a Duh Sveti - koji od Oca ishodi i šalje se kroz Sina, oblikuje Hrista u našim srcima. Dakle, mi spoznajemo Oca "kroz Sina u Duhu Svetom". Sveti Maksim Ispovednik u svojim spisima takođe besedi o mističkim ovaploćenjima Slova. Kao što su reči Zakona i proroka, piše on, bile prednaznačenja prisustva Slova u ploti, tako je Sin i Slovo Božije, postavši ovaploćen, postao prednaznačitelj "sopstvenog duhovnog prisustva" - "upućujući duše kroz Svoje sopstvene reči kako bi postale kadre da prihvate Njegovo božansko prisustvo". Drugim rečima, Hristos mora da se ovaploti u našem unutarju jer, u protivnom, nećemo moći da sagledavamo Njegovu slavu na nebesima. Ovaploćenje Hrista unutar nas, međutim, savršava se blagovoljenjem Oca i saradnjom Duha Svetog. Možeš li, sada, da shvatiš kako se projavljuje zajedničko dejstvo Svete Trojice, i kako mi priznajemo i ispovedamo veliku tajnu koju je Gospod otkrio kroz Svoje ovaploćenje? Zato onaj koji odbacuje i ne priznaje Isusovu molitvu pravi veliku grešku. On ne sluša Oca i ne prihvata prosvećenje Duha Svetog. Dakle, on ne učestvuje u istinskoj zajednici sa Hristom. On bi, čak, trebalo da se upita da li je pravi hrišćanin. - Oče ljubljeni, voleo bih da nastavite Vaše raščlanjavanje onog pitanja koje sam Vam maločas postavio, naime, o razlikama između Isusove molitve i joge. Uputite me u nadmoćnost te molitve nad postupcima drugih istočnjačkih religija. Uveren sam da Vam Vaš opit daje pokrića za tako nešto. - Stvar je, oče, uistinu krupna i teška, mnogo toga bi se moglo istaći tim povodom. Nešto od toga je čak izašlo na videlo u onome što smo malopre razmatrali. Prvo: Isusova molitva nepokolebljivo ispoveda veru u Boga koji je stvorio vaseljenu i koji njome upravlja ljubeći je. On je dobropažljivi Otac koji se stara da spase Svoje stvorenje. Spasenje se postiže "u Bogu". Mi Ga iz tih razloga prilikom molitve umoljavamo, govoreći: "Pomiluj me". Samoiskupljenje i samooboženje jednako su strani atletama umne molitve, jer to je greh Adamov, greh pada. On je želeo da postane Bog izvan Božijeg domostroja i promisla o njemu. Spasenje se ne postiže "kroz nas same i iz nas samih", kako umišljaju čovekoobrazni filosofski sistemi, već se, naprotiv, zadobija "u Bogu i kroz Boga". Drugo: Isusovom molitvom se ne bije boj za susret sa bezličnim bogom. Mi ne težimo uzdignuću u "savršeno ništa(vilo)". Naša molitva upravlja pažnju na ličnos(t)nog Boga, Bogočoveka Isusa, te iz tog razloga govorimo: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji". Božanska i ljudska priroda sjedinjuju se i susreću u Hristu, naime, u sveukupnom BoguSlovu i sveukupnom čoveku: Jer u Njemu obitava sva punota Božanstva telesno (Kol.2,9). Prema tome, u pravoslavnom monaštvu nalazimo blisku povezanost antropologije i sotiriologije sa hristologijom. Mi ljubimo Hrista i neodstupno držimo Njegove zapovesti. Veliki značaj pridajemo tom poslanju. Uporno ističemo da se Hristove zapovesti moraju sačuvati. On je Sam rekao: Vi ste prijatelji moji ako mvopume što vam ja zapovedam (Jn.15,14). Voleći Hrista i čuvajući Njegove zapovesti udostojavamo se sjedinjenja sa svecelom Svetom Trojicom. Treće: Neprestana Isusova molitva ne odvodi u stanje gordosti. Religijsko-filosofska učenja, koja su malopre naznačena, zaposednuta su gordošću. Mi pak, pomoću Isusove molitve, težimo blaženom stanju smirenoumlja. Mi velimo: "Pomiluj me grešnog", smatrajući sebe najubogijim i najgorim od svih. Mi ne preziremo ni jednog od naše braće. Atleti Isusove molitve stran je svaki ponos i gordost. Ko god ispoljava gordost, blizu je maloumnosti. Četvrto: Kao što smo maločas naglasili, spasenje nije apstraktno stanje nego sjedinjenje sa Bogom, Svetom Trojicom u Ličnosti Gospoda našeg Isusa Hrista. Doduše, valja podvući da ovo sjedinjenje ne potire ljudski udeo - mi ne bivamo "progutani" budući da smo i sami ličnosti. Peto: Sa uzrastanjem naše molitvene zrelosti postajemo sposobni da razlučujemo greške. Postajemo kadri da opazimo, predupredimo i presečemo pokrete satane i demona i, istovremeno, da primetimo i prepoznamo energije Hrista. Počinjemo da zapažamo obmane đavola koji se, više nego često, preoblikuje i u anđela svetla. Dakle, počinjemo da razlučujemo dobro od zla, netvarno od tvarnog. Šesto: Podvig "Isusove molitve" povezan je sa očišćenjem duše i tela od nagrizajućeg dejstva strasti. Naš cilj nije stoička apatija nego, daleko više i drugačije od toga, dinamičko stanje bestrasnosti. Mi ne težimo usmrćenju strasti već njihovom preobraženju. Bez bestrasnosti ne može se poći u zagrljaj Bogu i spasenju. Baš zato što je ova ljubav ka Gospodu upropašćepa i izopačena, mi ulažemo napore za njeno preobraženje. Mi bijemo ljutu bitku za preoblikovanje izopačenih stanja duše koja u nama podstiče đavo. Ne možemo biti spaseni bez ove lične borbe koja se vodi uz pomoć blagodati Hristove. Prema uviđanju svetog Maksima Ispovednika, "duhovno spoznanje bez podvižničkog života (pročišćenja srca) jeste bogoslovlje demona". Sedmo: Mi Isusovom molitvom ne pokušavamo da um odvedemo u savršeno ništavilo, već pokušavamo da ga vratimo u srce i tako dovedemo blagodat Božiju u dušu, odakle će se, nadalje, proširiti i na telo. Jer gle, Carstvo Božije unutra je u vama(Lk.17,21). Prema učenju naše Crkve, loše je telesno mudrovanje, a ne telo kao takvo. Naša namera nije da se otarasimo "odeće duše", čemu teže neki filosofski sistemi, već da je presazdamo i spasemo. Mi, dakle, ne težimo da uništimo telo, već pružamo otpor pokušajima da se ono obožava. Shodno tome, ne želimo ni zatiranje života. Mi ne hitamo stanju u kojem prestaje želja za životom usled uklanjanja od patnji. Mi upražnjavamo Isusovu molitvu zato što žeđamo za životom, želeći da večno živimo sa Bogom. Osmo: Mi nismo ravnodušni prema sudbini sveta koji nas okružuje. Učenja na koja ste ranije ukazali izbegavaju da se upuste u teškoće i tegobe ljudi kako bi se, tako smatraju, lakše zadobio mir i bestrašće. Mi stremimo suprotnom: mi se neprestano molimo za svakoga i za sve. Mi smo molitelji u ime celog sveta. Uostalom, spasenje jeste sjedinjenje sa Hristom kroz zajednicu sa drugim ličnostima. Ne možemo uživati spasenje sami za sebe. Radost koju stičemo po cenu ograđivanja od drugih ljudi nije, zapravo, istinska radost. Deveto: Ne dajemo veliki značaj psihotehničkim metodima i raznoraznim položajima tela. Doduše, držimo da su neki od njih pogodni za usredsređivanje uma u srce, koje je njegova suština. Zatim ih, pak, sasvim napuštamo kao nepotrebne. Ponavljam, mi ne tragamo za bestrasnošću kao negativnim stanjem, već za zadobijanjem božanske blagodati. - Od sveg srca hvala, oče sveti, za ove svetlozarne upute. Oni su još od većeg značaja kada znamo da ih kazujete Vi koji ste ih zaslužili kroz iskustvo. Dozvolite mi, sada, još jedan upit. Da li se pročišćenje i spasenje, to će reći, oboženje, zadobija jedino kroz "Isusovu molitvu" - rečima "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me (grešnog)"? Da li su i druge molitve učinkovite? Da li i one pomažu? - Svaka molitva pohranjuje strahovitu silu. Pa to je vapaj same duše. Božanska pomoć nizlazi shodno veri i revnosti. Mi najčešće pribegavamo bogoslužbenim i ličnim molitvama. Isusova molitva je od neprocenjivog značaja pošto, kako veli sveti Isaak Sirin, predstavlja onaj mali ključ pomoću kojeg otključavamo velike tajne koje "ni oko ne vide, ni uho ne ču, ni u srce čovekovo ne dođoše". Drugim rečima, Isusova molitva je kadra da um duže drži pribranim. Ona mu ujedno omogućava da se moli bez maštarenja. Tada postaje "bezbojan", "bezobličan", "bezizgledan" te u kratkom mahu prima mnogo blagodati. Isusova molitva priskrbljuje mnogo blagodati, čak više i od psalmopojanja, zato što je prisno skopčana sa smirenjem i našom svešću o grehu. Tako propovedaju oci. Sveti Grigorije Sinait, dakako, tvrdi da je psalmopojanje dostojno delatnika (praktičara), onih koji počinju, dok Isusovu molitvu zaslužuju oni koji su okusili božansku blagodat, dakle, tihovatelji. "Ti, pak, nemoj mnogo da pevaš, jer i tu ima uznemirenja...Dugotrajno pevanje priliči delatnim podvižnicima koji se se bave čitanjem i koji se trude, a ne bezmolvnicima koji se u srcu jedino mole Bogu i izbegavaju pomisli... Onaj, pak, ko je okusio blagodat treba, saglasno ocima, umereno da peva uglavnom se baveći molitvom. Kada ga uhvati uninije, neka peva ili čita delateljne pouke otaca". - Vidiš, oče, - nastavi starac, prilikom psalmopojanja često dolazi do smućenja, budući da u srce pojca ulaze sebičnost i gordost. To se dešava zbog nadimajuće svesti o sopstvenom milozvučnom glasu, a nju podstiče divljenje onih koji su očarani pojanjem. Međutim, tih spoljašnjih činilaca nema kada verujući u svojoj keliji sriče: "Gospode, pomiluj me". Tu je takav podsticaj gordeljivosti predupređen. To je još jedan od razloga zašto tihovatelji češće pribegavaju toj vrsti molitve, koju su zaveštali sveti oci. Oni je ne napuštaju ni za vreme bdenija ili pak večernjih službi, kada je izgovaraju uz pomoć brojanice. - Ali, upitah, Isusova molitva je prilično zgusnuta, veoma kratka. Kako se, onda, um može privezati za nju? - Um se, zapravo, bolje zadržava na kratkim frazama. Ali, odmah valja znati, Isusova molitva poseduje ogromnu dubinu koja nije lako uočljiva ako prilazimo na spoljašnji način. Um poseduje svojstvo da uvećava ljubav i žudnju prema onime na šta se usredsređuje njegova pažnja. Sveti Maksim Ispovednik kaže: "Um teži da se proširi na stvari kojima je privržen: on, zatim, usmerava svoju pažnju i žudnju na one stvari na koje se širi, bilo da su božanske, njemu srodne i mislene, bilo da su telesne ili strasne". Uostalom, isto je i sa (sa)znanjem. Nešto što je isprva izgledalo prosto, često može da izraste u predmet dugotrajnog udubljivanja i proučavanja. Koliko je to još više slučaj sa Isusovom molitvom, sa preslatkim imenom Isusovim! Možete ga opitovati celog života. - Pošto Isusova molitva baštini takvu veliku moć, molim Vas, starče, da me poučite kako se ona vrši. Kako je mogu upražnjavati? Znam da sam blizu toga da izneverim Vaše strpljenje, budući da sam potpuno nevešt u pitanjima o kojima je reč. Pa ipak, mnogo ćete mi pomoći ukoliko se odvažite na dalju pouku. - Isusova molitva je najveća nauka, oče dragi. Ona se ne može utančano opisati, niti se može odrediti. Jer, u protivnom slučaju, postoji opasnost da se pogrešno razume ili nikako ne shvati od strane onih koji nemaju makar majušan opit u njoj. Ona je, nadalje, sasvim stvaran poduhvat. Čak se usuđujem da kažem da je ona najviši vid kroz koji zadobijamo bogoslovlje ili, pre će biti, bogoviđenje. Bogoslovlje se porađa i proishodi iz čiste molitve, ono je njen okrepljujući i blagosloveni plod. Uslovi u kojima ova molitva najbolje uspeva i u kojima može da se okusi njen plod jesu tišina slatke pustinje - koja time nije lišena dinamičkog sadržaja - i oslobođenje od strasti. - Starče, ja sam pročitao neke knjige i oglede koji se dotiču ovog delanja preispunjenog blagodaću: truda umnog tihovanja, odnosno, neprekidnog prizivanja Isusovog imena. Želeo bih da mi Vi, pošto ste istakli njenu vrednost, kažete nešto više o toj molitvi iz Vašeg ličnog iskustva oslonjenog na svete oce. Nadam se da ne pitam iz radoznalosti već iz revnosne nade da ću i sam, koliko je moguće, iskusiti to blaženo stanje. Molim Vas, nemojte se oglušiti o moju molbu. << prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>