Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica | |||
ARHIMANDRIT JEROTEJ VLAHOS
VEČE U PUSTINjI SVETE GORE Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve
2. STUPNjEVI ISUSOVE MOLITVE
- Malo pre sam naglasio da umna molitva, pre svega, zahteva odbacivanje sveta, potčinjenje svoje volje starcu, čvrsto ukorenjenu odluku monaha da ostane u samoizgnanstvu, te stameno i dugotrajno poštovanje Hristovih zapovesti. S početka se naša pažnja kali usredsređivanjem na ispunjavanje Hristovih zapovesti, uz upražnjavanje uzdržanja i poslušanja. Od svetih otaca doznajemo da vrline, same po sebi, ne sjedinjuju čoveka sa Bogom, već samo pripremaju odgovarujuću atmosferu. Tek molitva, kada proklija, sjedinjuje čoveka sa Bogom - Svetom Trojicom. Vrline su preduslov za izlivanje mnogo blagodati. Doduše, i same su izvori blagodati. Prema tome, kada starac koji je opitovao Isusovu molitvu uvidi da je njegov učenik odsekao svoju volju i da se pročistio od najgrubljih strasti, tek tada se osmeljuje da ga uvede u tajnu Isusove molitve. Ali, čak mu ni tada ne poverava sve, već samo onoliko koliko je potrebno da ne bi posrnuo, te da bi istrajao. On ga putovodi smireno, malo po malo, jer postoji opasnost da dođe do razočarenja i greške.
- Koji su to stupnjevi koje ste upravo nagovestili? Koje su to mističke stepenice kojima se uspinjemo do savršenog sjedinjenja sa Hristom i ozarujućeg uživanja u obožujućoj blagodati?
- Osnovna svrha Isusove molitve jeste da se ujedini sveukupni čovek koji je, inače, "postao sasvim rascepkan".
- Oprostite moju upadicu, ali šta podrazumevate pod "sjedinjenjem sveukupnog čoveka"?
- Prema slovima Svetog Pisma, čovek je stvoren "prema obrazu Božijem" (Kol.3,10). Bog jeste Trojica, to će reći, jedna suština u tri Ipostasi (Otac, Sin i Sveti Duh). Stoga je i duša, budući sazdana prema obrazu Božijem, ujedno jednostruka i višestruka. Ona poseduje tri moći: slovesnu (umnu) moć, razdražljivu (voljnu) moć i želateljnu moć. Prema svetom Maksimu Ispovedniku, njihov razvoj saglasno prirodi podrazumeva da slovesna moć zadobija spoznanje Boga, da želateljna moć želi i ljubi samo Boga, i da razdražljiva moć ostvaruje samo volju Božiju. Tim putem dolazi do ispunjenja zapovesti: I ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim, i svom snagom svojom (Mk.12,30). Prebivajući u Bogu, um moć žudnje uzdiže u ljubav prema Njemu, dok moć htenja usmerava na borbu protiv zlog duha i na delatnost pročišćenja. Dakle, sjedinjenje postoji zato što postoji pokret ka Bogu. Eto, greh remeti jedinstvo triju moći duše. Um tone u beslovesno nepoznavanje Boga, moć žudnje ljubi mnoštvo stvorenih stvari a ne Stvoritelja, dok se moć htenja podvrgava razdražujućoj tiraniji strasti. Tako padamo u potpuno porobljenje duše.
Bogonadahnuti sveti Grigorije Palama opisuje to stanje:
Prvo: um se udaljuje od Boga i okreće drugim stvarima: "Kada god otškrinemo vrata strastima, um se odmah rasejava i neprestano luta i bludi nad telesnim i svetovnim stvarima, nad mnogostrukim zadovoljstvima i nad ostrašćenim pomislima koje ih prate".
Drugo: bogootpali um zavodi žudnju na udaljenje od Boga i Njegovih zapovesti: "Kada se pobuni um, ujedno se i žudnja rasejava u bludničenje i glupost".
Treće: moć htenja biva potčinjena strastima i strada - jer, čovek je tada ozveren: "Čovek, koji je prednaznačen da bude čedo Božije, avaj, postaje ubica, uporediv ne samo sa divljim zverima, već i sa gmizavcima i otrovnim životinjama. On postaje nalik na škorpiju, zmiju - gnezdo otrovnica".
Prema tome, kada se tri moći duše udalje od jedinstva u i sa Bogom, one istovremeno gube i međusobno jedinstvo. U takvim slučajevima gotovo redovno možemo da primetimo kako moć žudnje (želja - želateljna moć) teži da se vrati Bogu, dok je u tome sprečava moć htenja (volja - razdražljiva moć), ili, pak, da želja čezne za povratkom, ali da um (slovesna moć), u neverju i nepoverenju, odbija da ljubi Boga. Suprotno tome, mi težimo ovom jedistvu i najzad ga zadobijamo kroz Isusovu molitvu. Povratak Bogu otpočinje usredsređivanjem uma. Naša namera je da um oslobodimo od privrženosti okolnim predmetima koji ga privlače, te da ga vratimo samom sebi i, nadalje, da omogućimo povratak bogustremećoj želji.
Čini mi se da ste uspeli da pružite upečatljiv odgovor koji sam razumeo.
- Sveti oci su ti, sine moj, koji nam prenose ova znanja i odgovore, a ne ja.
- Posle ovog prekida i objašnjenja zamolio bih Vas da podrobnije raščlanite stupnjeve molitve: gde treba da počnemo, čime i kako valja da napredujemo?
- Uopšte uzev, možemo razlučiti pet stupnjeva.
Prvo: sricanje Isusove molitve naglas, izgovaranjem. Naime, molitvu izričemo ustima, i ujedno se trudimo da svoju pažnju upravimo na reči molitve. Drugo: zatim um preuzima Isusovu molitvu, izgovarajući je misleno. Naša celokupna pažnja je i dalje usredsređena na reči, ali se usmerava kroz um. Kada se um zamori, uputno je da molitvu opet proiznosimo ustima, naglas je izgovarajući. Ovaj način, zajedno sa upotrebom brojanice, možemo sa pravom da nazovemo obdaništem Isusove molitve, fazom "povoja". Početnik treba odatle da počne, a kada se sa ovog stupnja uspne na savršeniji, tada će se onaj početni i nesavršeniji sam povući, lagano i neprimetno. Kada smo um okrepili odmorom, opet valja da pažnju usmeravamo kroz njega. Sveti Nil savetuje: "Uvek se sećaj Boga i tvoj um će postati nebo". Treće: Isusova molitva, zatim, počinje da se uranjavanjem spušta u srce. Um i srce su sada sjedinjeni i međusobno privezani. Pažnja je usredsređena na srce i opet je zaronjena u reči molitve Isusove, najvećma u ime Isusovo koje, znaj, rizniči nesagledivu dubinu. Četvrto: Molitva sada postaje samodejstvujuća. Ona se, dakle, savršava stalno i neprestano: dok podvižnik radi, obeduje ili razmišlja, dok je u hramu, ili čak za vreme sna. Ja spavam, a srce moje bdi, kako veli Sveto Pismo. Peto: tada počinjemo da osećamo kako se umilni božanski plam razgoreva u duši, čineći je ozarenom. Reč je o čuvstvovanju blagodati Hristove koja, sada, obitava u srcu. Ustoličuje se Sveta Trojica. Prema rečima svetog Vasilija Velikog: "Mi postajemo Božije obitalište kada On, utvrđivanjem sećanja na Njega, počne da prebiva u nama. Znači, kada naše sećanje na Njega nije uznemiravano zemaljskim brigama, a um nije ometan iznenadnim pomislima, tada postajemo hram Gospodnji. Izbegavši sve ovo ljubitelj Božiji odlazi ka Bogu, odgoni strasti koje izazivaju nerazborite pomisli, i zanima se onim što vodi vrlini". Dakle, on oseća božansko prisustvo u svom unutarju, a ova blagodat se, nadalje, prenosi i na njegovo telo koje umire svetu i biva raspeto. To je svevrhunska tačka sa koje se, ponekad, može ući u sagledavanje nestvorene Svetlosti. Eto, to je, u grubim naznakama, tok razvoja Isusove molitve. Svaki stupanj je ukrašen njemu svojstvenom blagodaću.
- Starče, molim Vas, odgovorite mi na nekoliko pitanja koja su iskrsnula dok ste besedili o stupnjevima Isusove molitve. Šta označavate rečju "srce"?
- Prema učenju svetih otaca, srce je središte duhovnog sveta. Među mnogim uvidima otaca koji su vezani za ovo pitanje, izdvojiću ono naročito uzorno koje nam je ostavio sveti Epifanije, episkop Konstancije kiparske: "Stoga nije potrebno da na bilo koji način odredimo ili potvrdimo u kojem delu čoveka je ostvaren obraz Božiji, ali treba da ispovedimo da taj obraz postoji u čoveku, da ne bismo došli do toga da prezremo blagodat Božiju, neverujući u Njega. Jer, sve što Bog kaže jeste istinito, premda unekoliko i izmiče našoj sposobnosti poimanja". Kao što se zrak svetla prilikom prolaska kroz prizmu razlaže na mnoge vidove, tako se i duša projavljuje kroz sveukupno ljudsko biće. Kada, pak, izgovaramo molitvu Isusovu, tada se pažnja usredsređuje na fizički organ, kako bismo se zaštitili od spoljašnjeg sveta i povratili nazad u sebe same, u "dubinsko srce". Na taj način se um, kojeg možemo uzeti za "oko" duše, vraća u svoje obitalište i tamo iznova sjedinjuje sa ostalim moćima.
- Dozvolite mi i sledeće pitanje: da li svi koji su privučeni u zajednicu sa Bogom slede tok koji ste maločas opisali?
- Da, većina njih. Postoje, međutim, neki koji čak od samog početka teže da sjedine um sa srcem, pa to pokušavaju pomoću disanja. Oni udišu na reči "Gospode Isuse Hriste", a izdišu na reči "pomiluj me". Oni prate vazduh od njegovog ulaska u nozdrve, pa sve do samog srca gde se primiruju za časak.
Naravno, to se čini kako bi se pospešilo vezivanje uma za molitvu. Sveti oci su nam, povrh toga, predali još jedan metod molitve. Naime, prilikom udisanja vazduha izgovaraju se sve reči molitve Isusove, a isti je slučaj i prilikom izdisanja. Ovaj metod, međutim, zahteva izvesnu zrelost. Ali, valja upozoriti da korišćenje ovog načina molitve može da izazove mnogo teškoća, niz problema, pa je zato razboritije da se izbegava ukoliko se o nama ne stara iskusni duhovnik. Ovakvom pristupu, pak, može se pribeći naprosto radi vezivanja uma za reči molitve, kako se on ne bi raspršio. I opet treba ponoviti, ovaj metod molitve zahteva poseban blagoslov ili dopuštenje od strane opitnog i rasudljivog oca.
- Malopre ste, oče sveti, rekli da je svrha Isusove molitve da se um vrati u srce, odnosno, energija u suštinu. To se može iskusiti prvenstveno prilikom ulaska na treći stupanj svetog ushođenja. Međutim, kada ste izlagali peti molitveni stupanj, pozvali ste se na navod iz spisa svetog Vasilija Velikog: "Izbegavši sve ovo, ljubitelj Boga odlazi Bogu". Kako to da um ulazi u srce i, ujedno, odlazi ka Bogu? Da nije možda po sredi protivrečje?
- Ne, nije, - odgovorio je oblagodaćeni otšelnik. Prema učenju svetih i bogonosnih otaca, oni koji se mole mogu se razvrstati u razne stupnjeve molitvene zrelosti. Postoje oni koji su u povojima i oni koji su zreli ili, bolje rečeno jezikom otaca, oni koji su sagledatelji (teoretičari) i oni koji su delatnici (praktičari). Kod delatnika se molitva začinje strahom Božijim i nesalomljivim nadanjem u dobro, dok se kod sagledatelja molitva začinje "božanskim žuđanjem za Bogom i krajnjim pročišćenjem". Prvom stanju - onom koje ispoljavaju delatnici, svojstveno je da se um usredsređuje u srce, moleći se u njemu neometano. Drugom stanju molitve - onom koje projavljuju sagledatelji (teoretičari), svojstveno je ushićenje uma božanskim svetlom, tako da um uopšte nije svestan ni sveta niti samog sebe. To je onaj potres koji nazivamo istupljenjem (ekstazom) uma. Stoga kažemo da na ovom stupnju um odlazi ka Bogu. Bogonosni oci, koji su opitovali ova blažena stanja, opisuju tu božansku potrešenost na sledeći način. Uzmimo iskustvo svetog Maksima Ispovednika: "Istupljenje jeste ushit uma božanskom i beskonačnom svetlošću, tako da on nije svestan ni sebe niti bilo koje stvorene tvari, nego samo Onoga koji je kroz ljubav u njemu pokrenuo takvu svetlozarnost".
- Sada bih želeo da se vratimo na jednu misao koju ste ranije izneli, naime. nisam sasvim shvatio smisao svetopisamskog stiha: Ja spavam, a srce moje bdi. Molim Vas, učinite ljubav i pojasnite mi to mesto. Kako je moguće da se srce moli Bogu dok čovek spava?
- To je odlomak koji nalazimo u Svetom Pismu Starog Zaveta, i pripada knjizi koju nazivamo Pesma nad pesmama. Premda zvuči čudno, ipak nije reč o nečem preteškom. Svi događaji i svi utisci, uopšte sve pojave koje iskusimo tokom dana i koje zabeleži naš um, odlaze u dubine srca ili, pak, u ono što se danas naziva "nesvesnim". Znači, čime god se čovek zaokuplja tokom dana, time će se zaokupljati i tokom noći, kada um i ljudske moći počivaju. To se jasno uočava u snovima.
Sveti Vasilije i sam tvrdi "da su noćna maštanja (snovi) u velikoj meri odjek (odraz) naših dnevnih misli". Zli poduhvati i misli kojima smo se bavili tokom dana stvaraju zle, košmarne snove, a isti slučaj, ali u obrnutom poretku, imamo sa dobrim delima i mislima. Podvižnik i čovek Božiji ceo dan najvećma prebiva u bogomisliju, ograđujući se Isusovom molitvom. Sećanje na Boga, koje se pospešuje ponavljanjem Isusove molitve, izvor je njegovog oduševljenja. Sve što njegove ruke i biće poduzimaju, od jela do promišljanja, čini se u slavu Božiju, shodno rečima apostola. Sasvim je, dakle, prirodno da se njegovo srce moli i umuje o Bogu i za vreme onih nekoliko sati noćnog sna. Ono ostaje budno.
|
Нема коментара:
Постави коментар