Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica | |||
ARHIMANDRIT JEROTEJ VLAHOS
VEČE U PUSTINjI SVETE GORE Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve
REČNIK
Bestrasnost (απαδεια) - Duša poseduje tri moći: a) slovesnu moć ([raz]um), b) želateljnu moć (osećanje) v) razdražljivu moć (volju). Poslednje dve sačinjavaju ono što nazivamo strasnim delom duše. Bestrašće, dakle, nije umrtvljenje strasnog dela duše, nego njegovo preobraženje. Uopšte uzev, bestrašće se dostiže kada se sve moći duše okrenu prema Bogu i usredsrede na Njega.
Bogoslovlje (θεολογια), bogoslov (θεολογος) - Bogoslovlje jeste spoznanje Boga. Ono nije proizvod iščitavanja knjiga i vežbanja razuma. Sa jedne strane, ono je plod spoznaje Boga i ličnog iskustva, a sa druge put koji vodi ka iscelenju čoveka i spoznanju Boga. Bogoslov jeste onaj koji je prošao put od pročišćenja srca ka prosvećenju uma, do oboženja. Stoga je on zadobio spoznanje Boga i govori o Njemu na istinit, autentičan način. Bogoslovom se, čak, može nazvati i onaj koji prihvata iskustvo svetitelja, iako nije i sam u posedu ličnog iskustva o Bogu. "Bogoslov je onaj koji ima čistu molitvu".
Greh (αμαρτια) - U bogoslovskom smislu podrazumeva pomračenje uma. Kada se um udalji od srca i prestane da se seća Boga, te se rasejava na tvar kroz čula, tada čini greh. Ovo rasejanje se projavljuje kroz radnje koje su, stoga, grešne. Greh se začinje pristankom na grešni "predlog", razvija se u želju, delo i strast.
Delatni čovek (πρακτικος), delanje (πραεη) - To je borba u svrhu pročišćenja srca i predstavlja prvi stupanj duhovnog života. Delatnik (praktičar) jeste onaj koji se bori za očišćenje svoga srca. U svetootačkom bogoslovlju delatnog čoveka takođe nazivaju ukrotiteljem, pošto se trudi da ukroti strasti koje nalikuju na zveri.
Istupljenje (ξχοταση) - Nije "izlazak" duše iz tela, nego neprivezanost uma za razum (intelekt) i spoljnji svet, te njegov povratak u srce. To nije predah energija duše i intelekta nego predah fizičkih energija poput spavanja, ishranjivanja itd.
Mašta (φαντασια) - Povlači zastiranje umne (noetičke) energije duše. To je jedan "postpadni" fenomen (posle pada). Ona je energija duše koja zastire i zamračuje um. Podvižnički napor upravljen je na očišćenje uma od nepreobraženog ("palog") dejstva energije mašte-fantazije.
Nestvorena svetlost (ακτιστον φως) To je energija Božija koja se često opaža u vidu Svetla. Ova energija jeste upravo slava Božanstva. Naziva se nestvorenom budući da je božanska, tj. nestvorena. To nije energija stvorenog bića.
Oboženje (θεωση) - Označava učestvovanje u nestvorenoj blagodati Božijoj. Oboženje se povezuje i poistovećuje sa sagledavanjem (viđenjem) nestvorene Svetlosti. Naziva se oboženjem blagodaću, jer se ostvaruje jedino kroz energiju božanske blagodati. To je saradnja Boga i čoveka, budući da je Bog onaj koji "radi", a čovek onaj koji "sarađuje".
Plač (πενθος) - Duboka tuga duše. Plač po Bogu jeste energija božanske blagodati i blisko je povezan sa pokajanjem, ridanjem i suzama. Njega često nazivaju radosnom tugom budući da nije povezan sa bilo kakvom psihološkom anomalijom, nego donosi unutarnji mir i čovekovu žudnju da primeri svoj život Hristovim zapovestima.
Podvig (αοκηοη) - Podrazumeva čovekov napor i odgovarajući metod, koji se tom prilikom primenjuje, radi prolaženja kroz tri stupnja duhovnog života: a) pročišćenje srca, b) prosvećenje uma (νους), i v) oboženje. Pošto se ovo postiže držanjem Hristovih zapovesti, podvižništvo povlači i čovekovu borbu za njihovo ispunjenje. Stoga je podvig povezan sa sprovođenjem zapovesti i isceljivanjem čoveka.
Pomisli (λογισηοι) - Reč je o onim predstavama tj. slikama, te raznim podsticajima koji dolaze od čula, a prenose se maštom. Pomisli se razvijaju u greh kroz stupnjeve: a) želja, b) dela, i v) strasti. Nazivaju se pomislima, jer deluju u razumu.
Prosvećenje (φωτισμος) - Stanje pri kojem su sve pomisli izbačene iz srca (um je, sledstveno, vraćen u srce), a u srcu se molitva odvija neprestano.
Pročišćenje (καθαροη) - Pročišćenje se, najvećma odnosi na dušu. U svetootačkom bogoslovlju termin "katarzis" označava tri stanja. Prvo stanje podrazumeva odbacivanje svih pomisli iz srca. Pomisli se nazivaju "logizmima" budući da potiču iz razuma. Drugo stanje povlači podvižnički napor da se moći duše - slovesna, želateljna i razdražljiva, kreću saglasno sa prirodom i iznad prirode. To znači da se okreću prema Bogu, dakle, ne suprotno prirodi. Treći stupanj oslanja se na asketski metod kojim se čovek uspinje od sebične ka nesebičnoj ljubavi.
Razum (λογικη) - Ona Moć duše kojom opažamo spoljašnji svet i kojom uspostavljamo naš odnos sa njim. Naše iskustvo, tj. opit Boga, postižemo pomoću uma, a ovo iskustvo potom formulišemo i formalno uobličavamo pomoću razuma, - u onoj meri u kojoj je to dostiživo.
Rasuđivanje (διακριση) - Duhovni dar putem kojeg se mogu razlučivati unutarnja stanja duše. To nije toliko oštrina razuma koliko energija blagodati Božije. To je dar koji odlikuje čisti um. Najčešće je reč o sposobnosti da se razlikuje nestvoreno od stvorenog, naime, energija Boga od energije đavola, ali i energija Boga od psihofizičkih energija čoveka. Tako se razlikuje pravo duhovno iskustvo od emotivnih stanja.
Sagledavanje (θεωρια), sagledatelj (θεωητικος) - Sagledavanje jeste viđenje slave Božije. Sagledavanje se poistovećuje sa viđenjem nestvorene Svetlosti, nestvorene energije Božije, odnosno, sa sjedinjenjem čoveka i Boga, sa čovekovim oboženjem. Prema tome, sagledavanje, viđenje i oboženje jesu blisko povezani. Sagledavanje podrazumeva i uključuje više stupnjeva. Naime, postoji: a) prosvećenje, b) viđenje Boga, i v) neprestano viđenje (satima, danima, nedeljama, pa čak i mesecima). Umna molitva jeste prvi stupanj sagledavanja. Sagledateljem nazivamo onog čoveka koji se nalazi na ovom stupnju. Svetootačko bogoslovlje sagledatelja označava rečju "pastirem ovaca".
Sećanje na Boga (μνημη Θεον) Neprestano sećanje na ime Božije.
Ali, nije reč samo o razumnom prizivanju Boga, nego o stanju duše postignutom kroz pročišćenje uma. Ono se zadobija i izražava posredstvom umne molitve.
Spoznanje (γνωση) - Nije ni intelektualno bavljenje Bogom, niti znanje razuma o Bogu, nego - lično čovekovo iskustvo Boga. Spoznanje Boga je blisko povezano sa sagledavanjem nestvorene Svetlosti. Ovo znanje prevazilazi bilo koje stvoreno znanje. Ono se dostiže kroz oboženost čoveka. Oboženje jeste čovekovo zajedničarenje, saobraćanje i sjedinjenje sa Bogom. Upravo je ovo sjedinjenje zaslužno za spoznanje Boga, koje je višeg reda i sasvim iznad bilo kojeg ljudskog spoznanja.
Srce (καρδια) - Odnosi se na duhovno središte čovekovog bića.
To je oblast koja se projavljuje kroz podvig u blagodati, i unutar koje se i Sam Bog projavljuje. Takođe se naziva središtem moći-energija duše. (slovesna moć, želateljna moć i razdražljiva moć).
Starac (γεροντας) - Sveštenik ili monah koji je isceljen blagodaću Božijom, te učinkovito pomaže svojim učenicima, tj. duhovnim čedima, da se iscele, to će reći, da prođu kroz pročišćenje srca, prosvećenje uma i, konačno, da dostignu oboženje.
Strast (παθος) - Ona je poslednji stupanj razvoja greha. Stupnjevi greha jesu: a) iskušavanje kroz pomisli, pristupanje ili predlog b) spajanje ili vezivanje za "predlog", v) pristanak, g) požuda, d) zarobljujuće odelotvorenje, i đ) strast. Strast jeste uzastopno ponavljana radnja koja ovladava čovekom. U podvižničkom bogoslovlju se protivprirodan pokret moći duše naziva strašću.
Tihovanje, bezmolvije (ησυχια) - Mir srca, nepomućeno stanje uma, oslobođenje srca od pomisli, od strasti i uticaja okoline. To je obitavanje u Bogu. Isihija je jedini način na koji čovek može da zadobije oboženje. Spoljni mir i tišina pomažu dosezanje umnog bezmolvija. Isihasta (tihovatelj, bezmolvnik) jeste onaj koji se trudi da sleđenjem posebnog metoda vrati um u srce.
Trezvoumlje (Νηψη) - Misli se na duhovnu budnost, neprestanu pažnju i spremnost da se ne dozvoli pomisli da iz razuma uđe u srce. Jedino um treba da ostane unutar srca, a nikako pomisli. Ova duhovna budnost se naziva trezvljenjem.
Tuga (λυπη) - Podrazumeva unutarnji bol duše. Postoji tuga po Bogu i tuga ovoga sveta. Ova prva stvara duhovno nadahnuće, odnosno, zbiva se u atmosferi nade na Boga, te podstiče čoveka na duhovnu borbu. Ona daje veliku snagu i energiju. Tuga saglasna svetu odvodi čoveka u očajanje i u psihofizičku paralizu.
Uživanje, zadovoljstvo (ηδονη) - To je ono zadovoljstvo koje čovek oseća dok uživa u nekom predmetu, ideji i dr. Postoji telesno i duhovno zadovoljstvo, zavisno već da li dolazi od tela ili od duše. Zadovoljstvo koje se crpi od Boga donosi mir, dok zadovoljstvo izvedeno od greha i đavola izaziva uznemirenje. Takođe, zadovoljstvo koje uzrokuje patnju i krivicu potiče od đavola i povezano je sa strašću.
Um (νους) - Ova reč ima raznovrsna značenja i upotrebu u okviru svetootačkog učenja. Ona obeležava ili dušu ili srce, pa čak i jednu energiju duše. Pa ipak, um je najčešće oko duše: najčistiji deo duše, najtananija pažnja. Takođe se naziva umnom energijom i ne poistovećuje se sa razumom.
Umna molitva (νοερα προσευχη) - Molitva koja se vrši umom. Kada se um oslobodi od robovanja razumu, strastima i okruženju, te se izbavi od rasejanosti u srcu, tada se začinje umna molitva. Umna molitva se obavlja sa umom unutar srca, dok se razumska molitva obavlja razumom.
Uninije (ακηδια) - Označava duhovnu paralizu moći duše. To je stanje koje odlikuje potpuna ravnodušnost prema molitvi i postu, i, uopšte, nepokretljivost prema ispunjenju jevanđelskih zapovesti. Pošto je čovek psihofizičko biće, duhovno uninije (malodušnost, čamotinja) dobija odraz i u telu. Reč je, dakle, o teškom psihofizičkom raslabljenju i paralizi.
Učenik, poslušnik (υποτακτικος) U najužem smislu, to je monah koji je u odnosu poslušnosti prema starcu, i to u svrhu isceljenja i oboženja blagodaću Božijom. U širokom smislu, to je svaki hrišćanin kojeg rukovodi njegov duhovni otac.
|
Нема коментара:
Постави коментар