Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica | |||
ARHIMANDRIT JEROTEJ VLAHOS
VEČE U PUSTINjI SVETE GORE Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve
7. GREŠKE PRILIKOM UPRAŽNjAVANjA MOLITVE I KAKO SE SA NjIMA SUOČITI
- Čini mi se da previše tražite. Niko ne može da postane naučnik Isusove molitve ukoliko se lično ne upusti u izazove borbe, ukoliko i sam ne započne taj sveti trud. Što god drugi kažu svodi se, ipak, samo na uvod, na duhovno podsticanje. Doduše, da bih upotpunio svoje savete u vezi sa Isusovom molitvom, mogao bih, izgleda, da kažem nekoliko stvari o greškama i opasnostima koje mogu da se pojave na putu molitvenog podviga.
- Kako da ne, rekoh. Ranije ste rekli da monasi izbegavaju neposredno spuštanje uma u srce, te da u tu svrhu koriste razna sredstva. Koje su to opasnosti i greške koje oni žele da izbegnu?
- Osnovna greška pojavljuje se u liku želje da steknemo blagodat za kratko vreme. Izuzetno je mnogo ljudi koji pribegavaju Isusovoj molitvi sa vatrenom, ali pogrešnom, namerom da zadobiju mnogo blagodati za kratko vreme, da preko noći iskuse viđenje nestvorene Svetlosti. Pošto se to ne dešava odmah niti, pak, svima, oni postaju malodušni, te gube svaku volju da istraju. Vitez molitve mora da prihvati višegodišnju napornu i nepredvidivu borbu. Bog ne vrši nasilje nad našom voljom jer smo mi ličnosti koje, dakle, poseduju slobodu. Stoga ni mi ne treba da vršimo nasilje nad Božijom slobodom, jer je i On, takođe, Ličnost. Treba da prepustimo Bogu odluku o tome kada će i kako naći za shodno da nas poseti.
Nakon kraće pauze, učitelj je nastavio sa predavanjem dragocenog iskustva.
- Druga česta greška jeste pridavanje velikog značaja psihotehničkim metodima. Ovi metodi (udisanje i izdisanje, pulsiranje srca) nisu ništa drugo do pomoćno sredstvo za usredsređivanje uma i njegovo oslobađanje od elemenata koji su strani njegovoj prirodi. Ovi metodi ne poseduju nikakvu magijsku moć, već su jednostavna pomoćna sredstva za izbegavanje rasejanosti uma. Kada je um usredsređen, i održava se u sebi sa lakoćom, tada su sva pomoćna sredstva suvišna.
- Da li postoje i druge greške?
- Svakako da postoje. Još jedna od ozviljnijih grešaka jeste preskakanje ravnomernog toka molitve. Na početku razgovora smo naglasili da postoji pet stupnjeva u razvoju i praktikovanju Isusove molitve. Prvi stupanj podrazumeva izgovaranje Isusove molitve naglas. Drugi stupanj sastoji se u sećanju na Isusa, pri čemu se ovaj oblik molitve, u odgovarajuće vreme, sam po sebi spušta u srce. Neki ljudi, međutim, preskaču prvi stupanj i odmah polaze od drugog, držeći da je prvi nevažan. Oni, naravno ubrzo počinju da stagniraju, ne znajući o čemu je reč. Drugi, pak, preskaču sa prvog na treći stupanj, razvijajući ga najvećma pomoću disanja. Kao što sam rekao, to je opasno jer može da iz prirodnih razloga dođe do bolova u srcu koji će, na kraju, da izazovu prekid Isusove molitve. Naravno, tu nije reč o bolesti, pa opet, moguće je da dođe do zastoja u ovom svetom trudu.
I u vezi sa suzama valja otkloniti izvesne teškoće i nejasnoće.
- Kako to mislite?
- Rekli smo da prilikom obitavanja Isusove molitve u umu, dolazi do obilnog istakanja suza. Međutim, nije nužno da dođe do plača. Molitva se itekako valjano savršava i bez suza. Ne treba se brinuti ukoliko ne dođe do prolivanja suza. Ako, pak, Bog blagoizvoli, doći će i do plača. Ali, čak i ako budemo zapljusnuti suzama, ne treba da obraćamo pažnju na njih, niti treba da ta stanja opisujemo drugima. Iz podvižničkog iskustva znamo da se ova stanja povlače onog časa kada o njima počnemo da razgovaramo, i da je, potom, potrebno mnogo vremena da ih ponovo zadobijemo. Nadalje, premda i znamo koji su stupnjevi umne molitve, nije uputno da razmišljamo o tome na kojem se stupnju trenutno nalazimo. Treba da koračamo smireno. Osim toga, kao što sam više puta naglasio, pogorditi se usled molitve graniči se sa glupošću. To je više nego nerazborito. Slično je sa prosjakom koji se ponosi sa koricom hleba za koju je neprestano preklinjao gospodara. Nije reč samo o bezumlju, nego i o grehu.
- Vidim da smirenje i ovde ima važnu ulogu.
- Smirenje pomaže svuda i u svemu. Sveti Vasilije Veliki tvrdi da je smirenje trezor svih vrlina. Ono "sakriva" sve vrline, a konačno "sakriva" i sebe. Uopšte uzev, u duhovnom životu treba razborito da izbegavamo gordost, pogotovo kada je reč o sujeti. Dobro ti je poznato da sujeta u stopu prati svaku vrlinu: propovedništvo, ćutalništvo, pošćenje, bdenje - čak i vršenje Isusove molitve, tihovanje kao i dugotrpeljivost. Sveti oci kažu da sujeta poput nevidljivog izdajnika tajno otvara vrata utvrđenja, omogućavajući neprijateljski napad. Isto se dešava i u duhovnom životu. Bez obzira na broj vrlina i njihov kvalitet, sujeta nas neposredno predaje u ruke đavolu. Oci zato preporučuju da izbegavamo svaki trud koji može da nas odvede u sujetno samoobmanjivanje.
- Evo, opet nisam sve shvatio do kraja. Možete li to da još jednom raščlanite?
- U redu, vratiću se molitvi. Verujući ne sme da pretera u molitvenom podvigu, jer iskustvo pokazuje da ga to neminovno izlaže obmani đavola. U takvim slučajevima, šta god da postigne - često i takve stvari koje prevazilaze njegove moći, postiže pod pokroviteljstvom đavola. Prema tome, vođen đavolom, on će iznenada biti napušten, štaviše, biće gurnut niže nego što je bio na početku. Time biva skoro uništen.
- Na koji način možemo da izbegnemo ovaj najteži od padova?
- Spasonosni put jeste plač i poslušanje. Molitva je prisno protkana plačem. Kod onoga koji je istinski pogružen u tugovanje đavo se ne zadržava dugo nego iščezava, budući da se plaši smirenja koje je plod plača. Sveti Grigorije Sinait veli da je najbolja odbrana molitvenog podvižnika upravo plač koji onemogućava da radost, koja može naići tokom molitve, izazove stanje gordosti. Dakle, ova ozarena tuga čuva dušu od ozleda. Oplakivanje i svest o grehu neophodni su uslovi čiste molitve. Podvižnik treba da um svoj drži u adu i ne očajava. Uostalom, svest o našoj grešnosti, o našoj ništavnosti, zajedno sa nadom u milostivog Isusa, svojstveni su pravoslavlju i našim himnama. Valja, pak, da naglasimo da ne mogu svi da istrajavaju u dubokom oplakivanju. Naime, potrebna je velika snaga i prethodan opit božanske blagodati kako ne bi došlo do negativnih potresa. Pa ipak, treba, koliko je moguće, da težimo ovom blaženom tugovanju. Potrebna je i bespogovorna poslušnost starcu. Sve, do najmanjih sitnica, mora da bude provereno njegovim blagoslovom. Ovo rukovođenje, prirodno, važi i za veliku tajnu sagledavanja nestvorene Svetlosti.
- Ali, kakve veze ima poslušnost sa sagledavanjem nestvorene Svetlosti? - rekoh, ne skrivajući svoje iznenađenje onim što sam čuo.
- Kada čovek hodi sam, bez nužnog blagoslova, onda ga proganja đavo. Takav čovek biva nošen nezadovoljenom čežnjom da vidi nestvorenu Svetlost. On je ubeđen da je to savršenstvo, pa želi da ga ostvari na brzinu.
- Zar to nije valjano? - prekidoh starca.
- Ne, nije. Sveti Diadoh Fotijski preporučuje podvižniku da ne polazi na put podvižničkog života sa nadom da će da vidi nestvorenu Svetlost, "tako da đavo ne nađe shodno da ugrabi njegovu dušu tim povodom". Delo Isusove molitve valja da otpočnemo ljubavlju prema Bogu i poslušnošću Njegovoj svetoj volji. Jer, satana - koji je u stanju da se preruši u "anđela svetlosti" (2.Kor.11,14) - može da uzme obličje anđela koji ga služi. I tada nesrećni čovek umišlja da je dosegao visinu savršenstva jer, eto, saobraća sa anđelima, a zapravo razgovara sa demonima. Nadalje, ako se prilikom molitve pojave pomisli koje podvižniku obećavaju skorašnje ugledavanje nestvorene Svetlosti, on treba odmah da zna da su po sredi "predlozi" demona. Mnogo je opreza i obazrivosti potrebno u ovakvoj osetljivoj i opasnoj situaciji. On mora da preseče molitvu, opominjući sebe sledećim rečima: "Kako se usuđuješ da ti, tako bedan i pokvaren, želiš da vidiš nestvorenu Svetlost". Najveća opasnost, pak, leži u uverenju da smo dostojni viđenja nestvorene Svetlosti! Čak je potrebno zavapiti: "Avaj, evo demonskih ubica koji dolaze da unište moju dušu!" Neprijatelj će istog časa iščeznuti. Nije redak slučaj da đavo u monahovu keliju unosi čak i svetlost u želji da utoli njegovo častoljublje i da ga još više porobi. To, međutim, nije nestvorena Svetlost, nego stvorena, đavolja.
- Da li nekako možemo da je razaznamo i razlučimo?
- Postoje mnogi načini koji monahu omogućavaju da razluči te dve temeljno različite svetlosti. Prvo, ako se do sagledavanja Svetlosti došlo putem poslušnosti. Put savršenog i neokolišećeg poslušanja jemči da je viđenje Svetlosti istinito. Podvižnik sve teškoće u vezi sa "viđenjem" mora da poveri opitnom, svetom i bestrasnom starcu, podrobno se raspitujući o svim nedoumicama. Ako se pojavi pomisao da ne treba da se obratimo svom putevoditelju za savet, onda je izvesno da ona dolazi od satane koji teži da monaha zadrži u tmini greha i ropstva. Drugo, znamo da je Gospod, govoreći o lažnim prorocima, rekao: Po plodovima njihovim poznaćete ih (Mt.7,16). Isto važi i u ovom slučaju. Jasno razlikovanje nestvorene od stvorene svetlosti postiže se na osnovu kriterijuma "plodova". Nestvorena Svetlost duši daruje: stišanost, mir, smirenje, svest o grešnosti. Setite se, Avraam je prilikom razgovora sa Bogom sebe nazvao prahom i pepelom: Gle, sada bih progovorio Gospodu, ako i jesam prah i neneo (Post. 18,27). Isto se desilo pravednom Jovu: Ušima slušah o Tebi, a sada Te oko moje vidi. Zato poričem, i kajem se u prahu i pepelu (Jov 42,5). A po ugledanju slave Božije, prorok Isaija je uskliknuo: Jaoh meni! Pogiboh, jer sam čovek nečistih usana, i živim usred naroda nečistih usana, jer Cara Gospoda nad vojskama videh svojim očima (Is.6,5). Suprotno tome, viđenje satanske svetlosti povlači gordost, sujetu, pomisao da smo zadobili savršenstvo. Sveti Grigorije Sinait veli: "Znajte, dakle, da su energije blagodati očigledne i da ih demon ne može dati, čak i ako se preruši. On ne može da pruži krotost, strpljenje, smirenje ni omrazu na svet, niti je, pak, u stanju da isuši zadovoljstva i strasti. To može da učini samo blagodat. Dejstva demona izazivaju oholost, kukavičluk i svakovrsno zlo". Osim gordosti, viđenje svetla koje predlaže đavo stvara uznemirenost. Energije Duha Svetog duši i telu daruju mir, neustrašivost, stišanost, dok dejstvo đavola izaziva strah i nemir. Sveti Isaak Sirin kaže da je svaka uznemirenost kuga đavolja, jer svako drugome prenosi samo ono što i sam poseduje u svojoj prirodi. Duh Sveti je po prirodi Duh mira te prenosi mir, dok je đavo po prirodi duh nemira i straha te prenosi nemir i strah. Treće, pri pojavi đavoljeg svetla duša okleva i nije spremna da ga neposredno prihvati. Za razliku od toga, viđenje nestvorene Svetlosti odvija se u atmosferi izvesnosti i biva odmah prihvaćeno. Četvrto, ova dva svetla razlikuju se čak i po kvalitetu boje. Prilikom preobraženja Hristovog na Tavorskoj gori, apostoli su videli da lice Njegovo zasija kao sunce, a haljine Njegove postadoše bele kao svetlost (Mt.17,2). Suprotno tome, boja đavolje svetlosti jeste crvenkasta, o čemu svedoče mnogi svetitelji koji su uočili razliku u boji između ovih svetlosti. Peto, između ovih svetlosti postoji razlika čak i u obliku. Oni koji sagledavaju nestvorenu Svetlost, kako svedoči sveti Simeon Novi Bogoslov, "ne vide nikakav predmet, oblik ili predstavu, već svetlost bez obličja". Ako, pak, ona uzme neko obličje, onda nalikuje diskosu sunca. Bog se, tada, projavljuje u vidu "sunca ili diskosa sunca, predstavljajući se u obliku sfere, svetlucave poput plama", i to bez ikakvog opredmećenja ili uobličenja. Upravo se suprotno dešava prilikom viđenja stvorenog svetla đavola. Sveti Grigorije Palama navodi sledeći primer. On nas obaveštava da je Akindin jednom prilikom posetio Svetu Goru na nekoliko dana i da je sve vreme posvetio molitvi. Akindin mu je kasnije pričao da je za vreme molitve ugledao svetlost koja je bila rascepljena i da se unutar nje moglo nazreti neko ljudsko lice. Svetitelj mu je uzvratio da je svetlost došla od đavola budući da je posedovala oblik. "Tada sam mu odgovorio da je to užasna obmana i rugajuće poigravanje đavola ili, još pre, lukava zamka".
Sveti oci nam savetuju - nastavi svoje poučavanje opitni otšelnik - da ne treba iz "prve ruke" da prihvatamo svaku pojavu koja iskrsne tokom molitve: "Smatraj nešto dobrim tek posle dugotrajne i strpljive provere". Moramo da pitamo starca za sve nedoumice u vezi sa takvim dešavanjima. Tek posle dugotrajne borbe, shodno blagodati koje se udostojimo, postajemo kadri da lučimo grešku od istine. Sirće i vino jesu isti izgledom, ali nisu isti ukusom.
Starac je govorio bez prekida. Slušao sam ga i posmatrao njegov lik. Bio sam sasvim očaran. Nisam želeo ni jednim pokretom da narušim njegovo pravoslavno tumačenje otaca. Dok je besedio, mojom dušom su se razlivali mir i spokoj, a to i jesu znaci koji su navešćivali istinitost njegovih reči.
Sve stvari koje sam naveo jasno su istaknute u raspravi koju navodi sveti Simeon Novi Bogoslov. Tamo se nedvosmisleno I jasno tvrdi da se Bog javlja kao slatkonosna Svetlost. Učenik pita opitnog duhovnika, koji je već sagledavao Boga, i biva utešen da je i kod njega reč o sagledavanju istog Boga. Pročitaću ti kako zapravo govori sveti otac.
Divni Svetogorac je uzeo knjigu i stao da čita:
"Bog je Svetlost, videti Njega jeste Svetlost,
kada on Sebe otkrije to je Svetlost.
Sagledavalac se iščuđuje ne znajući
Ko se projavio, ne usuđujući se da upita: Ko si Ti?
On se ne usuđuje da podigne svoje oči ka Njegovoj veličini,
već jedino drhti ispružen pred Njim,
znajući samo to da je Neko došao, da se Neko projavio.
Ako postoji čovek koji je već video ove stvari,
čovek koji je već sagledavao Boga, njemu se može kazati:
"Video sam".
"Šta si video, čedo?"
"Svetlo, oče, Svetlo tako slatko da ga ne mogu ni iskazati".
Dok govori njegovo srce poigrava, budući upaljeno ljubavlju prema Njemu kojeg je videlo. On kazuje, ridajući:
"Svetlo, to Svetlo je meni prišlo, oče;
moja kelija je bila sasvim pogružena, a svet je
iščezao pred Njegovim licem:
samo ja sam i - Svetlo. Da li sam bio u telu
ili izvan tela - ne znam.
Radost koju sam tada kušao još uvek je u meni, neizreciva,
osim suzama koje neprestano, kao što vidite, teku".
Starac uzvrati: "On je, čedo moje".
Nakon ovih reči On se iznova pojavi. Stoga obazrivo,
postepeno, očišćen i okuražen, upitah:
"Bože moj, Ti si?" "Da, ja sam, Bog tvoj,
koji je postao čovek zbog tebe. Ja sam te sačinio i sada te,
kao što vidiš, činim bogom".
Kada se posvetite plaču, skrušavanju, kolenopreklonjenjima, smiravanju, tada vas On, malo po malo, privodi bogopoznanju".
Utom se iznova pojavi starčev poslušnik. Skoro da sam mu zavideo što je našao tako mudrog i iskusnog učitelja.
- Rekli ste mi da zalijem jedno od baštenskih drva. Taj posao je završen. Hoćete li da zalijem i drugo drvo?
- Da, zalij ga vodom.
Zatim, okrenuvši se ka meni, starac reče:
- Vidiš, oče, to je poslušnost o kojoj smo maločas govorili. Onaj koji se nje pridržava, savetujući se oko svega sa duhovnikom, ubiraće plodove duhovnog napretka. Njome on postiže mnoge stvari. Prvo, ne dozvoljava svojoj uobrazilji da izmaštava rešenja, što je slučaj kod mnogih monaha. Na taj način on um pročišćava ne samo od složenih, već i od prostih pomisli. Tim putem se olakšava i osnažuje usredsređivanje na Isusovu molitvu. Drugo, on se navikava da pita. Traženje odgovora od svog duhovnog oca donosi spasenje. Gde postoji poslušnost tu postoji i smirenost koja je temelj poslušnosti. Time se zaprečava put đavolu, odnosno, onemogućava gordom duhu da prodre u dušu i stvori nepovoljne okolnosti. Uopšte uzev, poslušnost je savršeno nužna za uspešno izvršavanje ovog svetog truda. Ne smemo da se krećemo bez duhovnog vodiča. Starac nam pokazuje put, on preinačuje i popravlja nacrte našeg duhovnog života, naređuje nam da izvesno delo napustimo, obaveštava o tome da li valjano i bogougodno napredujemo. Ličnost starca predstavlja samog Boga. On je "obraz Hristov". Starac je potčinjenim monasima isto što i episkop svojoj eparhiji ili iguman svom manastiru.
- Zar se u podvižništvu tolika važnost pridaje starcu?
- Upravo tako. Niko ne može da napreduje bez starca, niti može da živi unutar čistog predanja. Kao što se telesni život predaje sa pokoljenja na pokoljenje, tako se i duhovni život prenosi sa generacije na generaciju. Budući da je starac posednik i nosilac ovog predanja, on ga predaje svom duhovnom čedu, porađajući ga tako u Hristu. Starac prenosi predanje onima koji žele da ga zadobiju. Sav smisao poslušnosti upravljene na spasenje leži u toj težišnoj tački. Poslušan sam ne u svrhu samouništenja, već u svrhu umrtvljenja vlastitog zlog jastva i samovolje, i to radi sticanja blaga predanja. Poslušan sam u nadi da će se u meni uobličiti Hristos, te da ću tim putem zadobiti novo rođenje. Poslušanje je potrebno i radi izbegavanja opasnosti grešenja. Iz tih razloga ava Dorotej piše: "Niko nije jadniji, niko nije izloženiji opasnosti od onih koji putem Gospodnjim hode bez vodiča". Tumačeći odeljak iz Priča Solomonovih: Gde nema vođstva, padaju kao lišće (Prič. 11,14), isti otac veli da je list u početku zelen i svež, ali da kasnije postaje sve bleđi, te da konačno opada. List biva prezren i po njemu svako gazi. Isto se dešava čoveku koji nema duhovnog oca. On brzo vene, bivajući porobljen neprijateljem. "Na početku, on je pun revnosti sa obzirom na postove, bdenja, tihovanje, poslušnost i druge vrline; zatim njegova revnost bledi i, pošto nema duhovnog oca koji čuva, povećava i podstiče njegovu revnost, on vene i otpada, bivajući podvrgnut neprijateljima koji sa njim rade kako im drago".
Navešću jedan primer kako bi se pravilnije shvatilo zašto je neophodno da postoji starac koji otklanja mogućnost teških grešaka. Sreo sam monaha koji je za vreme molitve osetio jak i prodoran bol u srcu. On je to istog časa saopštio svom duhovniku. Starac je bio zabrinut, i odmah ga je upitao u kom delu srca oseća bol. Kada mu je monah rekao da se bol nalazi u spoljašnjem i donjem delu srca, on mu je izričito naredio sledeće: "Moraš odmah da prestaneš sa izgovaranjem Isusove molitve, i to u trajanju od nedelju dana. Trebalo je da osetiš bol u gornjem i unutarnjem delu srca. Pošto strasti deluju preko donjeg dela srca, mora biti da đavo nešto sprema protiv tebe". Na taj način monah je uspeo da se oslobodi đavolske obmane koja je već počela u njemu da klija. Pozivajući se na sopstveno iskustvo, oci upozoravaju: "Ako vidiš mladog čoveka da se penje ka nebu po vlastitoj volji, zgrabi ga za nogu i odmah svuci naniže, jer to i takvo "ushođenje" njemu neće doneti koristi".
Zato sam smatrao da je starčev učenik blažen: on je bio veoma smiren a njegov duhovni učitelj svet. Setio sam se epigrama koji je napisao Teodor Studit:
Učeniku
"Dođi mladi podvižniče Božiji,
drži se uz mene, ostani pun revnosti,
nisko povij vrat svoj, u punoj poslušnosti.
Smiren budi, umri svojoj samovolji.
Ispovedanjem svih misli srca i uma
već si stupio na poprište.
Ne boj se pustinje, ne boj se stolpa,
niti bilo koje druge vrste
u bogustremećoj trci života:
saglasno Svetom Pismu ti si prvi,
ti slediš stazu prvih mučenika".
- Blaženi su monasi, atlete duhovnog života. Blažene su ptice koje poju, uživajući rosno proleće Božije. A mi, jadni, udišemo zadah vlastitih nečistota. Nama su istupljenja i ushiti nedostupni. Mi jedemo prašinu zemaljsku, iz koje smo stvoreni.
- Ali, i vi možete da uživate u zracima božanske slave, u istakanju božanskog Svetla. Ako želite da budete istinski bogoslovi, onda treba da se predano molite, jer, samo je tada Svesveti Duh prisutan i delotvoran. "Ukoliko si bogoslov, onda se istinski moliš, a ukoliko se istinski moliš, onda si bogoslov". Evo, ispričaću nešto što će da pojasni ono što smo upravo razmatrali. Moguće je da neko, nakon što je počinio smrtni greh, napiše bogoslovsku raspravu ili da se upusti u tumačenje i raščlanjavanje dela svetih otaca. Međutim, pošto je počinivši greh izgubio blagodat, on više ne može da se moli. Molitva se ugasila, ali ne i rad. Stoga je istinski bogoslov onaj koji živi molitvom. Prema tome, i vi možete da primite srdačne otkucaje božanskog prosvećenja.
- Ali kako? Izvanredno je značajno da nam pomognete u vezi sa ovim problemom. To je stvar od velikog praktičkog značaja.
|
Нема коментара:
Постави коментар