Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica
	<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >> ARHIMANDRIT JEROTEJ VLAHOS VEČE U PUSTINjI SVETE GORE Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve 6. PLODOVI ISUSOVE MOLITVE Pošto vidim da si rad da dalje učiš, navešću neke od učinaka Isusove molitve. Na početku Isusova molitva ima vid hleba koji krepi duhovnog atletu, kasnije se pretače u ulje koje uslađuje srce, a na kraju se toči poput vina koje čoveka opija, uvodeći ga u ekstatično sjedinjavanje sa Bogom. Ali, da budem i nešto određeniji. Prvi dar koji Hristos pruža čoveku molitve jeste svest o sopstvenoj grešnosti. On prestaje da tvrdi da je u osnovi "dobar", te sebe smatra gnusobom opuapošenja... gde stoji na mestu svetome(Mt.24,15). Kao što se oštrica hirurga neumoljivo zaseca u samu kost, tako se i slovo Duha urezuje u dubinu duše. Kada bismo samo znali koliko je nečistote stvarno nataloženo u kletima naših duša! Iz njih se širi zadah. Vidiš oče, nekada u moju keliju dolaze ljudi koji istinski zaudaraju. Često se prenem od tog smrada koji je specifična vrsta duhovnog "mirisa". To je posledica njihove unutarnje nepročišćenosti. Prema tome, šta god duhovni borac nije znao ranije, sada zna, jer mu je otkriveno upražnjavanjem Isusove molitve. On, sledstveno tome, sebe drži za najgoreg od stvorenja i uopšte se ne snebiva da kaže kako je pakao jedino mesto kojeg je "dostojan": on počinje da plače. On oplakuje usmrćenost svog sopstva. Zar je moguće da plačemo zbog smrti našeg suseda, a da ne prolijemo ni jednu suzu nad pokojnikom u sopstvenom domu? Podvižnik molitve Isusove, na taj način, više ne gleda na tuđe, već na sopstvene grehove i smrt. U njegovim očima vidimo vodoizvorišta iz kojih se prelivaju suzne reke, nadošle od patnje njegovog srca. On vapije poput osuđenika, ali ujedno govori: "Pomiluj me grešnog". Pomiluj me grešnog... Tada počinje pročišćenje duše i njene krune uma. Kao što voda spira garež prljavštine, kao što kiša čisti nebo od oblaka i zemlju od prašine, tako i suze čiste i ubeljuju dušu. One se slobodno mogu nazvati vodom drugog krštenja. Stoga Isusova molitva leprša kao vesnik najslađih plodova pročišćenja. - Da li se čovek u potpunosti pročišćuje prilikom posete božanske blagodati? - Ne, ne možemo da se očistimo naprečac. Pročišćenje traži dinamično stremljenje jer se uvek traži sve veći stupanj pročišćenja. Kod svetog Jovana Lestvičnika, u zgusnutom vidu, nalazimo odgovor upravo na to pitanje. Njega Lestvčnik preuzima od jednog monaha koji se ukrasio bestrašćem: "Savršeno ali još uvek nesavršeno savršenstvo savršenih". Što više oplakujemo svoje grehe, to se više pročišćujemo; što se više nadnosimo nad dubinskim slojevima greha u sebi, to je neopozivije nagnuće ka plaču. To je široko osvetljeno lučom svetog Simeona Novog Bogoslova: "Oni učestalom molitvom, neiskazanim rečima, i izlivanjem suza pročišćuju duše svoje . Videći je pročišćavanom, oni se raspaljuju ljubavlju, ognjem žudnje, da je vide savršeno čistom. Ali, budući da su nemoćni da nađu savršenstvo Svetlosti, kretanje je nedovršeno. Što se više čistim ja grešni, to se više prosvećujem, to se više pojavljuje On, Duh koji daruje čistotu. Čini se da svaki dan iznova počinjem da se pročišćavam, da vidim. U nedokučivoj dubini, u neizmerivom nebu, ko će naći središte ili kraj?" - Kao što možeš da vidiš, dragi oče, čovek se neprestano usavršava i pročišćava. Prvo se čisti strasni deo duše (razdražljivo-želateljni), a zatim slovesni deo duše. Bogotražitelj sebe, pre svega, oslobađa od telesnih strasti (želateljni deo), posle toga - kroz usrdniju molitvu i pojačani trud - od strasti mržnje, gneva i zlopamćenja (razdražljivi deo). Ukoliko uspe da sa sebe zbaci bremena strasti gneva i zlopamćenja, to je jedan od pokazatelja da se primakao čas očišćenja strasnog dela duše. Utom se ratovanje prenosi na ravan slovesnog dela duše, gde se iskorenjuju neprijatelji kakvi su gordost, sujeta, svakovrsne prazne, odnosno tašte pomisli. Jer, bitka neće zgasnuti sve do kraja njegovog života. Ali, proces očišćenja se odvija uz pomoć energije blagodati, tako da verujući sve više postaje sasud prijemčiv za bogatu božansku blagodat. Opet nas sveti Simeon upućuje: "Jer, čovek ne može prevazići svoje strasti ukoliko Svetlost ne pritekne u pomoć. Čak i tada, ne zbiva se sve odjednom. Čovek po prirodi ne može na prečac primiti Duha. Mnogo toga valja postići, a sve je to u okrugu njegovih moći. Neprivezanost duše, nepristrasnost, odvajanje od svojih, napuštanje svojevolje, odricanje od sveta, strpljenje prilikom iskušenja, molitva, tuga, siromaštvo, smirenje, bestrasnost". - Ali, kako možemo da znamo da hodimo putem pročišćenja sopstvene duše? - To nije sasvim teško, odvrati mudri pustinjak. Naime, proizvodi procesa pročišćenja projavljuju se veoma brzo. Uzeću upečatljiv primer Isihija Starijeg: kao što osetimo znatno olakšanje kada, pod blagotvornim dejstvom leka, izbacimo otrovnu hranu i ono što ona sobom nosi, tako i u duhovnom životu dolazi do sličnog olakšanja. U slučaju da se čovek saglasio sa zlim pomislima, a zatim osetio njihovu gorčinu i težinu, on ih "lako povraća čisteći se od njih" ako pribegne Isusovoj molitvi. Osim toga, čovek posvećen molitvi zapaža sopstveno pročišćenje kroz prestanak "krvotočenja" duše, budući da dolazi do zaceljivanja rana izazvanih strastima. U Jevanđelju koje nam je zaveštao apostol Luka nalazimo priču o ženi koja je patila od krvotečenja, kojapristupiviš sastrag dotače se skuta haljine Njegove, i odmah stade tečenje krvi njene (Lk.8,44). Kada pristupimo Isusu Hristu, utvrđeni u veri, istog časa prestaje "tečenje krvi": prestaje isticanje krvi strasti, odmah bivamo izlečeni. Nadalje, hrišćanin na putu očišćenja takođe primećuje da okolnosti, ličnosti, slike i drugi fenomeni koji su ga ranije sablažnjavali, uznemiravali i ispijali - više nemaju tu i takvu moć. Drugim rečima, kada nas razne osobe ili stvari smućuju, sigurno je da smo napadnuti i ozleđeni demonskim dejstvima. Međutim, problem leži (i) u nama. Onaj, pak, koji pomoću molitve Isusove rizniči čistotu, uspeva da sve ljude i stvari sagledava kao stvorenja Božija. Naročito ljude vidi kao obraze Boga koji je preispunjen ljubavlju. Prema tome, ko se god odene u blagodat Hristovu, taj i druge vidi kao ukrašene i odevene, čak i ako su sasvim "nagi", odnosno lišeni nebeskih darova. Suprotno tome, kome god nedostaje božanske blagodati, taj čak i one koji su odeveni vidi kao nage. Ovde se neizostavno treba ponovo okrenuti slovstvovanju svetog Simeona Novog Bogoslova. - To je zaista pravi bogoslov, rekoh. Pročitao sam neke od njegovih brojnih spisa, i moram da priznam da sam bio duboko potrešen njegovom neobičnom snagom i uverljivošću. - Pozivam te da bez odlaganja iščitaš i preostale njegove spise, jer ćeš, tim putem, da doživiš predokušaj mističkog bogoslovlja, to će reći, apofatički put podvižničkog iskustva. Dakle, bogovideći otac kaže: "Sveti, pobožni Simeon Studit nije se stideo da vidi udove bilo kojeg čoveka ili da gleda obnažene ljude, niti se sramio da njega vide nagog. Jer, on je u sebi nosio svecelog Hrista, on je sav bio Hristos: on je svoje udove i udove svih ostalih svaki posebno i sve zajedno - posmatrao kao Hrista, on je istrajavao nepokrenut, neozleđen, bestrasan, jer je i sam bio sav Hristos i sve krštene je video kao odenute u Hrista. A ukoliko ste nagi i, budući telo, na dodir sa telom postanete uzbuđeni poput magarca ili konja, kako se, onda, usuđujete da klevetate svetog čoveka i da hulite protiv Hrista koji se sa nama sjedinio, dajući bestrasnost Svojim svetim slugama?" Kao što vidiš, - nastavi on, bestrasni čovek, onaj koji je sebe pročistio Isusovom molitvom, ne pada u iskušenja, ma kakva bila. Đavo time biva pobeđen, pa se to svakako može uvrstiti u jedan od plodova Isusove molitve. Podvižnik Isusove molitve razotkriva neprijatelja i njegove lukave zamke. On je sposoban da ih lako odbije od svoje duše. On je u stanju da blagovremeno primeti pripremu demona za rat, te se tome prilagođava. Asketa primećuje strele đavola i uništava ih pre nego što se zariju u dušu. Sveti Diadoh je rekao da strele bivaju uništene već na spoljnjem omotaču srca, jer blagodat Hristova obitava u unutrašnjosti čoveka. Nadalje, kao što smo malopre istakli, postiže se objedinjenje, zaceljenje celokupnog čoveka. Um, žudnja i volja se sjedinjuju i povezuju u Bogu. - Pročišćenje i bestrasnost jesu veliki darovi, rekoh oduševljeno. - Da, svakako, bestrasnost je dar blagodati. Bestrasnost podrazumeva pročišćenje i ljubav. Štaviše, ona pokriva i štiti ljubav. Ovde nam u pomoć opet može priteći sveti Simeon Novi Bogoslov. On nam pomaže dubokosmisaonom slikom. U bezoblačnoj noći primećujemo mesečev diskos koji, usred neba, zrači najčistijim svetlom, i to u vidu blještavih prstenova oko samog diskosa. Ovom slikom sveti Simeon pokušava da nam opiše bestrasnog čoveka. Vidiš, tela svetitelja predstavljena su nebom. Bogonosno srce jeste poput mesečevog diskosa. Sveta ljubav posličuje se "svemogućoj i svetvorećoj svetlosti" koja srce ispunjava srazmerno njegovom pročišćenju, sve dok ne kucne čas kada srce, budući preispunjeno ovom svetlošću, postane nalik na puni mesec. Ali, ovo svetlo ne jenjava, kao što je slučaj sa mesečevom svetlošću, jer ga hrane i održavaju dobra dela. "Ono uvek ostaje sjaktavo zahvaljujući dobrodetelji svetitelja". Bestrasnost, pak, jeste onaj krug koji prstenuje svesijajuće srce, štiteći ga od žestokih napada đavola. "Ona ih štiti sa svih strana, čuva i drži nepobedivim naspram svake zle pomisli te ih utvrđuje kao neozleđene i slobodne od svih neprijatelja. Štaviše, ona ih čini nedostupnim za neprijatelje". Premda je savršeno nužno da se stekne bestrasnost, ipak postoje i drugi darovi Isusove molitve. Ona nije ono potpuno. Sveti oci duhovno ushođenje ka oboženju opisuju pomoću tri reči: pročišćenje, prosvećenje i savršenstvo. Pojasniću ovo pozivanjem na dva primera koja se nalaze u Svetom Pismu: uspinjanjem Mojseja na Sinajsku goru radi preuzimanja tablica Zakona, i izlaskom izrailjskog naroda iz misirskog ropstva u obećanu zemlju. Prvi primer tumači sveti Grigorije Niski, a drugi sveti Maksim Ispovednik. Sveti oci uvek uspevaju da oduševe i nadahnu celo moje biće: oni Božiju reč tumače pravilno. Zato i volim da ih slušam. Jevreji su prvo isprali svoju odeću, i očistili se saglasno zapovesti Gospoda: Idi k narodu, i osveštaj ih danas i sutra, i neka operu haljine svoje; i neka budu gotovi za treći dan, jer će u treći dan sići Gospod na goru Sinajsku pred svim narodom (2.Moj.19,10-11). I zaista, trećeg dana je sav narod čuo glasove i trubu gde zatrubi veoma jako i gromove kako grme i munje kako sevaju. I sav narod stade gledajući u ogroman oblak koji je pokrio vrh gore. Zatim se sav narod pokrenuo, došavši do samog podnožja, a gora Sinajska se sva dimljaše, jer siđe na nju Gospod u ognju (2.Moj.19,18). Jedino je Mojsej uzašao u blješteći oblak i na vrhu gore primio tablice Zaveta. Sledujući dubokim značenjima ovog događaja, sveti Grigorije Niski uviđa da je put ka božanskom spoznanju neodvojiv od čistote duše i tela. Onaj ko želi tim putem da hodi i ushodi mora, koliko god je moguće, da neguje čistu i neukaljanu dušu i telo. Saglasno božanskoj zapovesti, on mora da opere svoju odeću: ne toliko svoje spoljnje odelo - jer ono ne predstavlja smetnju onima koji teže oboženju - koliko svoja životna dela koja nas obmotavaju poput kakvog odela. Prilikom ushođenja na goru on mora iza sebe da ostavi beslovesne zveri, odnosno svako znanje koje je stekao kroz oblast čula: on treba da pročisti svoj um, odvajajući se čak i od svog uobičajenog saputnika - čula. Tek kada se na ovaj način pripremio, može se usuditi da se primakne gori opervaženoj strašnim oblakom Gospodnjim. Pa ipak, pošto je gora nedostupna narodu, neka samo Mojsej pođe - to će reći, onaj koji je prizvan od Boga. Prema tome, dragi oče, kao što vidiš, pročišćenje prethodi a ushođenje ka božanskom sagledavanju sleduje potom. Veći darovi, dakle, stiču se nakon pročišćenja koje je neophodan preduslov. Pređimo sada na drugi primer, reče bogozrijući podvižnik nastavljajući svoje kazivanje. Sveti Maksim Ispovednik saopštava da postoje tri stupnja mističkog ushođenja ka Bogu. Prvo, dolazi delatna (praktička) filosofija koja je, kako negativna u smislu očišćenja od strasti, tako i pozitiva u smislu zadobijanja vrlina. Zatim se stupa u visinu prirodnog sagledavanja (teorije), gde pročišćeni um sagledava svekoliku tvorevinu, to će reći, proniče u unutarnje smislove stvorenih bića. Um uviđa duhovna značenja svetih spisa, vidi Boga u prirodi i moli Mu se. Konačno, ulazimo u treći i poslednji stupanj, to jest, mističko bogoslovlje koje podvizavajućeg vernika sjedinjuje sa Bogom. Zanimljivo je da sveti Maksim sva tri navedena stupnja otkriva u tragovima puta koji je prevalio starozavetni Izrailj. Prvo su se oslobodili od misirskog ropstva i prešli preko Crvenog mora koje je potopilo svu misirsku silu. Zatim su kročili u širinu pustinje gde su primali darove božanske ljubavi u raznolikim vidovima (kao manu, vodu, svetlolučeći oblak, Zakon, pobedu nad neprijateljima), dok su u obećanu zemlju kročili posle mnogogodišnje borbe i naprezanja. Slično je i sa atletom Isusove molitve: on se prvo oslobađa od usužnjenja strastima (delatna filosofija), zatim stupa u pustinju bestrašća (prirodno sagledavanje), gde prima darove ljubavi Božije, i najzad, postaje dostojan obećane zemlje (mističkog bogoslovlja), ali ne bez herojske borbe. Vitez molitve biva udostojen savršenog sjedinjenja sa Bogom, te radostotvornog priopštenja u večnost koja se opituje sagledavanjem nestvorene Svetlosti. Ova tri stupnja, međutim, nije moguće sasvim razdvojiti jedne od drugih. To je stav svetih otaca. Naime, kada dosegnemo prirodno sagledavanje ili, pak, sferu mističkog bogoslovlja, to ne znači da napuštamo podvizavanje i skrušavanje srca, to jest, delatnu filosofiju. Što je čovek više uznapredovao u duhovnom životu, tim pre i odlučnije stupa u borbu kako ne bi izgubio blagodat koju je primio. Sveti oci savetuju da se posle udostojenja božanskim i visokim viđenjima, moramo višestruko postarati da još brižljivije uznegujemo ljubav i smirenje, "da bismo očuvali strasni deo duše neuznemirenim i tako posedovali neugasivu svetlost duše". Nužno je da čovek sa strahopoštovanjem korača svojim duhovnim putem. S početka treba da se ograđuje strahom od pakla i osude, a to je onaj početnički strah. Kasnije treba da neguje bojazan od gubljenja blagodati, a to je onaj strah savršenih. I sam apostol kaže: gradite spasenje svoje sa strahom i trepetom (Fil. 2,12). - Kažite mi, starče, kakvi su oni posebni darovi icoje atleta Isusove molitve prima posle pročišćenja a pre svetkovanja savršenog sjedinjenja sa Bogom? Molim Vas, nastavite Vaše izlaganje o plodovima Isusove molitve. - Onaj monah koji se bori protiv samog sebe, koji je "nasilnik" prema samom sebi, dobija dar božanske utehe. On oseća i doživljava prisutnost Hrista koja se širi u vidu "slatkog utihnuća", nepomućenog mira, dubokog smirenja i neugasive ljubavi prema svima i svemu. Uteha božanskog prisustva ne može da se uporedi ni sa čim što pruža ljudsko iskustvo. Sreo sam jednog podvižnika koji se ozbiljno razboleo, pa je prebačen u lečilište radi pomoći. Negovali su ga vrhunski lekari koji su ga i sami visoko cenili. Uskoro je došlo do poboljšanja te se starac vratio u svoju izbu. Nedugo zatim, opet je došlo do dramatičnog pogoršavanja usled povratka bolesti koja je starca prikovala za postelju. Ostala bratija o tome nije ništa znala budući da je kelija obolelog starca bila sasvim izolovana. Strahovito je propatio. Međutim, u najtežim trenucima - i to je ono bitno - stizala je čudesna božanska uteha koja, kako reče, ne može ni izbliza da se uporedi sa usrdnim i čovekoljubivim staranjem lekara i brzoletnim dejstvom lekova. Odahnuće koje je iskusio bilo je sasvim izuzetno. To je, nadalje, razlog zbog kojeg neki pustinjaci i monasi, na očigled i čuđenje sveta, smerno odbijaju ljudsku utehu kako bi prokušali omamljujuću slatkoću i neutaživu radost božanskog utešiteljstva. - To je uistinu izvanredan dar umne molitve, rekoh. Nastavite, oče sveti. - Prilikom uplođenja Isusove molitve neizostavno zadobijamo sposobnosti da se radujemo patnjama koje nam nanose ljudi. Oduhovljeni čovek, naprosto, leti širokim plavetnilom veličanstvenog neba duhovnog života, gde ga strele ljudi ne mogu dostići. Ne samo da ga ne ozleđuju, već ih on i ne primećuje. Slično je i sa vazduhoplovom koji se ne da oboriti ili oštetiti bačenim kamenicama. Nema tugovanja zbog kleveta, progona, prezira, optužbi, već samo žala zbog bratovljevog pada. Doduše, čak i ako pati, podvižnik zna kako da se takvog stanja oslobodi. U Starečniku nalazimo primer koji to ilustruje: "Stariji čovek je došao da poseti avu Ahila. Zatekao ga je kako ispljuvava ugrušak krvi. On ga je zapitao: "Oče, šta se to zbiva?" Na to je starac odgovorio: "Reč koju je izustio brat mnogo me je povredila, pa sam se borio da ništa ne uzvratim, moleći Boga da me oslobodi te reči. Ona se stoga u mojim ustima zgrušala u krv koju sam ispljunuo. Sada sam spokojan, i celu stvar sam već zaboravio". - To je, uistinu, savršena ljubav prema bratu - ona svepraštajuća. On čak ne želi ni da pamti uvrede. Izgleda da se time približavamo savršenstvu. - Sigurno. To se postiže Isusovom molitvom. Ta ljubav je neposredan plod iskustva o svejedinstvenosti čovečanstva. A to je, zar ne, prekrasan plod Isusove molitve. Ne samo da se uceljuje pojedinac, već se doživljava i jedinstevnost čovečanstva. Vidiš oče, produži Svetogorac, odmah nakon pada Adama došlo je do ozbiljnog poremećaja jedinstva ljudskog roda. Posle stvaranja Adama, Bog stvara i Evu, i to iz rebra Adamovog. Stvaranje Eve je ispunilo Adama radošću i on je nju osetio kao sapripadnicu samom sebi (svom telu). Stoga je izustio: sada eto kost od mojih kosti, i telo od mojeg tela (Post.2,23). Međutim, odmah nakon pada, Adam, odgovarajući na Božiji upit, uzvraća sledeće: Žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade sa drveta, te jedoh(Post.3,12). Dakle, pre pada Eva je "kost" od njegovih kostiju, a posle pada ona postaje "žena" koju mu je Gospod "pridružio"! Ovim je na očigledan način pokazano razjedinjenje ljudske prirode posle greha, a to još upečatljivije može da se posmatra na tragičnom primeru Adamovog potomstva, kao i na primeru povesti Izrailja i celokupnog čovečanstva. Sve je to "prirodno". Pošto se čovek udaljio od Boga, on se takođe otuđio i od samog sebe, razdvajajući se od drugih ljudi. To je jedno potpuno otuđenje i porobljenje. Ponovno sjedinjenje i priceljenje ljudske prirode postignuto je "u Hristu". Raširivši Svoje ruke On je sabrao ono što je bilo rasuto, omogućujući nam, tim putem, da nakon sjedinjenja sa Njim iskusimo jedinstvo ljudske prirode. Podvižnik, dakle, postiže veliku ljubav prema Isusu Hristu. Pomažući se molitvom Isusovom, on se kroz ovu ljubav sjedinjuje sa Njim. Zato i jeste sasvim prirodno da on voli sve što Bog voli i da želi sve što Bog želi. Bog hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine (1Tim.2,4). Eto, to je ono čemu stremi molitelj. Njega potresa zlo u kojem svet leži, i uz težak bol on oplakuje gubitak i neznanje bratije u svetu. Pošto greh uvek nosi eklisijalne i kosmičke dimenzije, pogađajući vasceli svet, prirodno je da onaj koji upražnjava molitvu iskusi svu tragediju čovečanstva, i to na sastradalan način. On proživljava getsimansku agoniju Gospoda Isusa Hrista. On stoga dostiže tačku iza koje prestaje da se moli za sebe, te sav trud upreže u neprestanu molitvu za druge, kako bi i oni došli u spoznanje istine, odnosno Boga. Pročišćenje od strasti, zadobijanje životodavne božanske blagodati, molitva za druge - omogućena iskustvom svejedinstva čovečanstva u Isusu Hristu - sve je to sastavni deo najvećeg poslanja. Sveti oci su poslanje sagledavali kao pregnuće u pravcu obnove ljudske ličnosti i jedinstva prirode. Svaki čovek koji uspe da sebe pročisti postaje blagotvorni činilac u životu društva, jer, svi smo mi članovi blagoslovenog Tela Hristovog. Prema rečima apostola: ako li se jedan ud proslavlja, s njim se raduju svi udovi . To se izrazito dobro može zapaziti na primeru ličnosti Presvete Majke Božije. Ona je bila "nuna blagodati", a potom je dala blagodat, odenuvši krasotom sveukupnu ljudsku prirodu. Pročišćena i "puna blagodati", ona se moli za ceo svet. Stoga možemo da kažemo da Majka Božija ispunjava najveće poslanje, a tu dobrobit čovečantvo oseća na učinkovit način. Starac je potom zaronio u misli. Poćutavši na kratko, on je nastavio. Podvižnik ponekad oseća i doživljava jedinstvo sveukupne prirode. - Kako to mislite? - Njega priznaje i shvata i sva priroda. Pre pada Adam je bio car tvorevine i sve životinje su ga poštovale kao cara, služeći mu. Posle pada, međutim, ta veza je prekinuta a priznanje je uskraćeno. Nikolaj Kavasila na jedan upečatljiv način raščlanjuje to stanje i njegove posledice. Obraz Božiji u Adamu bio je čisto ogledalo kroz koje se svetlost Božija odražavala na svu prirodu. Dok je ogledalo bilo celovito sva priroda je bila osvetljena. Međutim, čim je došlo do lomljenja i rasparčavanja, gusta tama prekrila je svu tvorevinu. Tada je došlo do pobune prirode koja je, napavši čoveka, uskratila čovečanstvu priznanje, odbijajući da mu pruži svoje plodove. Zato čovek sebe prehranjuje uz veliku neizvesnost i muke. Štaviše, životinjski svet se veoma boji čoveka i često je agresivno i neprijateljski nastrojen prema njemu. Kada čovek, pak, dobije blagodat, tada dolazi do zaceljujućeg ujedinjavanja svih moći duše. On se priceljuje u obraz i podobije Božije. On postaje svetlozarno ogledalo koje isijava božansku blagodat čak i na beslovesnu prirodu. Od tog trenutka životinjski i biljni svet pokazuje drugačiji "odnos" prema njemu, on uživa priznanje, poslušnost i poštovanje. Zabeleženo je mnogo slučajeva kada su podvižnici-pustinjaci živeli u blizini medveda i divljih životinja. Oni su životinje hranili, a one su, sa svoje strane, odgovarale neobičnim poverenjem i služenjem. Tako, zadobijajući božansku blagodat kroz molitvu Isusovu, čovek iznova postaje car prirode i, štaviše, ushodi čak i na viši položaj nego što je bio Adamov. Prema mišljenju otaca, Adam je stvoren prema obrazu Božijem, ali je tek imao da dostigne podobije Božije, i to kroz poslušnost. On je, dakle, zadobio stupanj prosvećenja uma, ali je tek valjalo da se uspne na stupanj oboženja. I bezmolvnik, koliko je moguće, stremi zadobijanju "podobija Božijeg" (oboženju) kroz božansku blagodat. Doduše, on ne ulazi u božansku suštinu. On učestvuje u nestvorenim energijama Boga. Uostalom, daću ti primer priznanja kojim priroda znamenuje preokret u čovekovom odnosu prema Bogu. Sećam se svog nezaboravnog starca-učitelja i onoga što se njemu dešavalo prilikom upražnjavanja Isusove molitve. U tim časovima na okna kelije sletale bi divlje ptice koje su kljunićima dobovale po staklu. Prvo što bi se pomislilo jeste da je reč o ometajućim dejstvima đavola koji pokušava da spreči ili raseje molitveni trud. Međutim, po sredi je bilo nešto sasvim drugo: ptice su bile privučene starčevom molitvom! - Eto, oče, doveli ste me do savršenstva, do kraja putanje duhovnog života. Čovek je već postao car... Starac se neprimetno osmehnuo. - Postoje i naredni, još viši stupnjevi. Kao što sam ranije rekao, nakon teške borbe moguće je da podvižnik doživi istupljenje, očaravajući uzlet u božansko, te ulazak u obećanu zemlju novog Jerusalima. Um, zahvaćen božanskim ushitom, sagledava nestvorenu Svetlost. Za vreme večernje službe božanskog Preobraženja sva Crkva peva: "Kada izabrani apostoli videše na gori preplavljujuću bujicu svetlosti Tvoje, o bespočetni Hriste, i Božanstvo Tvoje kojem ni jedan čovek prići ne može, oni behu zahvaćeni božanskim ushitom". Istupljenje (ekstaza) i sagledavanje (teorija) Boga jesu povezani. Kada kažemo istupljenje, time ne mislimo na nešto što je statično, već, naprotiv, na božansku prisutnost i duhovno kretanje. To nije bezdejstvenost i smrt, nego život u Bogu. Oci kažu da čovek koga tokom Isusove molitve zahvati božanska Svetlost prestaje sa usnenim oblikom molitve. Usta i jezik prekriva tišina, pa i srce takođe prekriva tišina. Podvižnik tada biva ozaren sagledavanjem Tavorske svetlosti. On prima nestvorenu energiju Boga. To je ista Svetlost koju su učenici Hristovi videli na Tavorskoj gori, to je Carstvo Božije, ukratko - to je večnost. Prema uvidu svetog Grigorija Palame, ta Svetlost jeste "lepota veka koji će doći". Ona je "priroda budućeg dobra", "najsavršenije viđenje Boga", "nebeska hrana". Oni koji se udostoje viđenja nestvorene Svetlosti postaju proroci Novog Zaveta. Jer, kao što su proroci Starog Zaveta prevazišli vreme nazirući ovaploćenje Hristovo, kao prvi dolazak, na isti način oni koji sagledavaju Svetlo prevladavaju vreme videći slavu Hristovu u Carstvu nebeskom. Starac je zastao, duboko uzdahnuo i produžio svoje kazivanje. Božanska Svetlost, dakle, obuhvata celokupno čovekovo biće. Kelija blješti od prisustva Hrista, a molitelj se sav ozaren prepušta ovom "trezvenom pijanstvu". On vidi nevidljivog Boga. "Bog je Svetlost i sagledavanje Njega jeste Svetlost", svedoči sveti Simeon Novi Bogoslov. Monah u tom trenutku vidi božansku Svetlost, a to je "očaravajuće i sveto viđenje", da navedemo reči "branitelja bogoslova", svetog Grigorija Palame. Makarije Zlatoglavi takođe ulazi u sabor onih koji su određivali ovo sagledavanje: "Šta je lepše od života sa Hristom? Šta je draže od Njegove božanske slave? Ništa nije slađe od ovog Svetla kroz koje se prosvećuje svaki prosvećujući red anđela i ljudi. Ništa nije izobilnije u ljubavi od ovog života u kome se svi krećemo i živimo, u kome je i naše biće. Ništa nije slađe od večnožive lepote i ništa nije dražesnije od ove večnotrajuće radosti. Ništa nije milije od ovog večnog ozarenja, od najdostojnijeg veličanstva i bezgraničnog blaženstva". Uistinu, tada oduševljenju i radosti nema granica. Ta stanja prevazilaze svaku reč. Evo opisa koji nam je zaveštao sveti Simeon Novi Bogoslov. Starac je posegao za jednom od svojih knjiga i počeo pažljivo da čita: "Sedim na svojoj postelji, bivajući izvan sveta, i usred kelije svoje vidim Njega koji je izvan sveta, vidim Ga i obraćam Mu se; usuđujem se da kažem da Ga volim i da On mene voli, hranim se i bivam valjano nasićen jedino sagledavanjem; i bivajući sjedinjen sa Njim, prevashodim nebesa, znajući da je to istinito i izvesno; a gde je pri tome telo moje, ne znam. Vidim da On koji je nepokretan snishodi; vidim da se On koji je nevidljiv pojavljuje; vidim da me On koji je odvojen od svekolike tvorevine prihvata unutar Sebe, sakrivajući me u naručju Svome: tada sam izvan celog sveta i ja, smrtan i neznatan u svetu, mogu da vidim Stvoritelja sveta unutar sebe, i vidim da neću umreti pošto posedujem život večni, pošto se u mene istače sveceli život". Starac je poduže čitao. Činio je to prožet ogromnom čežnjom. Oči su mu blistale, dok je lice omivala neshvatljiva radost. Njegov zagrcnuti i potrešeni glas, sva njegova duhovna ozarenost, navodili su suze u moje oči. Tada čak i lice podvižnika - nastavi Svetogorac - počinje da sjakti, budući prožeto božanskom prisutnošću. On, slično Mojseju, stupa u božanski primrak neznanja, u "sijajući primrak", te zadobija "trajno spoznanje" - "nedokučivo bogoslovlje". Starac je opet zastao za tren. Ja sam napeto iščekivao nastavak, skoro da sam ostao bez daha. - Čak i telo oseća sladost ove Svetlosti, pa tokom tih i takvih trenutaka prolazi kroz "preobražaj". - Šta to znači? - Kako svedoči sveti Grigorije Palama: "Čak i telo učestvuje u blagodati koja deluje na um, pa se ono prema njemu okreće, primajući i samo nešto od nedokučive tajne duše". Tada telo postaje "na neobičan način tanano i toplo", to će reći, ono oseća čudnovatu toplinu koja sleduje sagledavanju Svetlosti. Slično se zbiva sa svećom: kada se ova zažiže, njeno telo, odnosno vosak, istovremeno je toplo i prosvetljeno. - Dozvolite jedno pitanje. Može se učiniti bogohulnim, pa ipak, usudiću se da ga postavim. Naime, da li je ovaj "preobražaj" tela stvarnost ili, pak, nešto umišljeno, nalik na plod mašte? Da li je posredi umišljena toplota? - Ne, dragi oče, nije reč o uobrazilji. Ta "promena" je stvarna. Telo učestvuje u svim stanjima duše. Telo, uzeto samo po sebi, nije loše: rđav je plotski razum, to će reći, robovanje tela đavolu. Uostalom, viđenje Svetlosti jeste sagledavanje kroz fizičke oči koje su preinačene i ojačane Svetim Duhom u svrhu sagledavanja nestvorene Svetlosti. U Svetom Pismu postoji sijaset primera gde blagodat Božija, kroz dušu, prodire i u telo koje, nadalje, oseća dejstvo životodavne božanske blagodati. - Možete li navesti neke od tih primera? - Pa dobro, postoje mnogi stihovi u Davidovim Psalmima koji svedoče navedenom u prilog. Evo, u 83. Psalmu stoje sledeće reči: Gine duša moja i ja želim u dvore Gospodnje; srce moje i telo moje otima se ka Bogu živome (Ps.83,3). Nadalje, u 27. Psalmu stoji ovakav iskaz: Gospod je krepost moja i štit moj; u Njega se pouzda srce moje, i On mi pomože. Zato se veseli srce moje, i pesmom svakojakom slavim Ga (Ps.27,8). Tu je značajan i 118. Psalam: Kako su slatke jeziku mome reči tvoje, slađe od meda ustima mojim! (Ps. 118,104). Nikako ne treba zaobići ni slučaj Mojseja. Kada je sišao sa Sinajske gore, noseći tablice Zaveta, lice mu je blistalo: I kada Mojsej silažaše sa gore Sinajske, i držaše u ruci dvije ploče svedočanstva, ne znađaše da mu koža na licu posta svetla dok govoraše sa Njim. I vide Aron i svi sinovi Izrailja Mojseja, a to mu se svetli koža na licu, i ne smeše pristupiti ka njemu(2.Moj.34,2930). To se takođe može videti na primeru svetog arhiđakona Stefana: I pogledaviš na njega svi koji seđahu u Sinedrionu, videše lice njegovo kao lice anđela (Dap. 6,15). Sveti Grigorije Palama veruje da znoj Gospoda Isusa Hrista, koji se istočio za vreme molitve u Getsimanskom vrtu, ukazuje na "previranje koje se osetilo u telu, i to usled dugotrajne molitve Bogu". - Oprostite oče što sam Vas zamorio svojim bogohulnim i svetovnjačkim pitanjem. Mi, ljudi svetovnjaci, teško to poimamo... Pa ipak, dopustite mi još jedno pitanje. Da li i danas ima monaha koji prilikom molitve sagledavaju nestvorenu Svetlost, prolazeći kroz "preobražaj". On se nasmeja i reče: - Ako Duh Sveti prestane da deluje u Crkvi, onda će iščeznuti i "sagledavanje nestvorene Svetlosti". Sveta Gora skriva velika blaga, a oni koji se tome opiru nisu ništa drugo nego optužitelji i protivnici Boga živog. U vreme Atanasija Velikog neki ljudi su osporavali Božanstvo Hrista. U vreme svetog Grigorija Palame oni su osporavali božanstvenost nestvorenih energija. I danas padamo skoro u istu sablazan i greh. Često osporavamo postojanje oboženih ljudi koji su sagledavali i sagledavaju božansku Svetlost. Danas, u naše doba, postoje oboženi monasi - bogovi po blagodati. Za produženje života na zemlji možemo da zahvalimo činjenici da ovi postoje podvižnici. Oni prosvećuju naš svet koji je teško pomračen grehom. - Dozvolite mi još jedno pitanje, premda je unekoliko neumesno i slobodno. Da li ste i Vi, oče, videli tu Svetlost? Neka mi čitalac oprosti što neću pružiti opis potresnih trenutaka koji su usledili. Želim da doživljeno zaštitim plaštom tišine. Nadam se da mi se to neće zameriti. Nakon podužeg obostranog ćutanja, iznova sam smogao smelosti da narušim ćutanje iskusnog bezmolvnika. Morao sam. Sati su promicali, a želeo sam da se oslobodim neznanja - koliko god su to prilike dozvoljavale. Pokušavao sam da od bogovidećeg oca ponesem ono nepotrošivo blago koje je nesebično darivao. - Oče sveti, oprostite. Rekli ste da i danas postoje monasi koji sagledavaju nestvorenu Svetlost, i to baš ovde na Svetoj Gori. Verujem da je isti monah u stanju da je vidi i više puta. Recite mi, da li je Svetlost uvek iste jačine i kvaliteta? - Može se reći da postoji duhovna svetlost, ali i ona koju čovek viđa telesnim očima, nakon što su preobražene i osnažene u tu svrhu. Duhovna svetlost jeste ona koja potiče iz zapovesti Gospodnjih, a oni koji ih ispunjavaju, naravno, bivaju obasjani njome. Tvoja reč jecme videlo koracima mojim i svetlost mome putu. Zapovesti Gospoda Isusa Hrista jesu "reči večnog života", a ne moralističke i spolja postavljene naredbe. I vrline koje se rađaju kao plod naših trudova oko izvršavanja Hristovih zapovesti, takođe su svetla. Vera je svetlost, a pune sjaja su i nada i ljubav. Bog je istinita svetlost isvetlost svetu (Jn.8, 12). Ali, ime Božije jeste ljubav. Bog je ljubav (1.Jn.4,8). Zato i kažemo da je ljubav najsjajnija među svetlima vrlina. Pokajanje, takođe, istače svetlost koja obasjava dušu čovekovu vodeći ga ka jezeru drugog krštenja, kada se oči pročišćuju od duhovnog katarakta. Svi hrišćani koji vode dobar boj, to će reći, koji nastoje da se očiste od strasti, uživaju obnovu i ukrepljenje koje daruje ovo svetlo. Oni poseduju onoliko svetlosti koliko im daje mera njihove borbe. Sveti Grigorije Bogoslov kaže: "Gde postoji pročišćenje, tu postoji i prosvećenje, jer, bez prvog se ne daje drugo". Prema tome, u tom smislu tumačimo i reči svetog Simeona Novog Bogoslova, koji nas opominje da čovek koji ne vidi Svetlost u ovom životu, ne može da je vidi ni u budućem. Međutim, nekada usled njihove velike čistote i borbe, čak zahvaljujući naročitom blagovoljenju Božijem, neki ljudi bivaju udostojeni da Svetlost vide svojim fizičkim očima - naravno, nakon što su preobražene božanskom blagodaću, slično trojici učenika na Tavorskoj gori. Doduše, čak se i ovde može nazreti izvesna razlika u stupnjevima. Kada je prvi put vide, oni je sagledavaju kao "veliku Svetlost" koja ih preplavljuje radošću. Zapravo, reč je o tananom svetlu. Njima se taj prvi susret pojavljuje kao ugledanje "velike Svetlosti" zato što se ona takvom pokazuje u odnosu na tamu pređašnjeg života. Sada, po prvi put, kušaju nešto što ranije nisu poznavali. Prilikom drugog dolaska, međutim, svetlost je daleko snažnija, ali je čovek sada već prilagođen sagledavanju... Ipak, što se čovek više približava božanskoj Suštini, utoliko više shvata nemogućnost da se pojmi i sagleda božanska priroda, a to je ono što su oci nazivali "sijajućim primrakom". - Mislim da Vas nisam najbolje razumeo. - Pojasniću to na primeru bogovidećeg Mojseja, odnosno, pomoću tumačenja koje je pružio sveti Grigorije Niski. Mojsej je prvi put ugledao Svetlost na Horivskoj gori, i to u obličju nesagorivog grma kupine. Tom prilikom je Bog prizvao Mojseja da izvede svoj narod iz misirskog ropstva u obećanu zemlju. Narednog puta Bog Mojseja poziva da zakorači u božanski primrak. Tome, nadalje, valja pridodati krasne uvide svetog Grigorija. Naime, prema njegovom tumačenju, čovek prvog puta sagledava Svetlost jer je, do tada, živeo u mraku. Međutim, što više duhovno sazreva i što se više približava božanskoj Suštini, utoliko više "nevidljivo gleda" primrak, to jest, "ono nevidljivo božanske Suštine". Uostalom, pročitaću vam celi odeljak: "Šta znači to da je Mojsej, u primraku u koji je ušao, ugledao Boga? Ono čega se sada prisećamo izgleda unekoliko protivrečno prvom bogojavljanju kada je Božanstvo sagledano u svetlu, jer se sada sagledava u primraku. Ne pomišljajmo, pak, da ovo odstupa od poretka stvari kada ih sagledavamo duhovno. Pismo nas ovim poučava da pobožno spoznanje, onima koji ga primaju, isprva dolazi kao svetlost. Stoga se suprotnost pobožnom zamišlja kao primrak, a učestvovanje u svetlu povlači uklanjanje od primraka. Međutim, um koji napreduje i koji uz sve veću i savršeniju revnost poima stvarnost, približavajući se sagledavanju, počinje sve jasnije da uviđa ono što je od božanske prirode nesagledivo. Jer, ostavljajući iza sebe ono što se opaža - ne samo ono što zahvataju čula već i ono što razum misli da vidi, on nastavlja da prodire sve dublje dok, zahvaljujući težnji duha za spoznanjem, ne zadobije pristup nevidljivom i neshvatljivom, i tada vidi Boga. To je istinito spoznanje onoga što se traži, to je sagledavanje koje se sastoji od nesagledavanja, jer ono za čime se traga prevazilazi svo znanje, budući sa svih strana ograđeno neshvatljivošću kao nekom vrstom tame". To je ono što se obično dešava: čovek polazi od sagledavanja tanane Svetlosti prema sagledavanju snažnije svetlosti, dakle od manje sjajne ka blještavoj, i, konačno, doseže "sijajući primrak", saglasno opisu koji daje sveti Grigorije Niski. Doduše, potrebno je da valjano poznajemo učenje svetih otaca o "sijajućem božanskom primraku" da bismo čitavu stvar mogli da razumemo na pravoslavan način. Prema učenju otaca, Bog se uvek pojavljuje kao Svetlost, nikada kao tama. Kada, pak, um bogotražećeg podvižnika, za vreme sagledavanja, želi da stupi i u samu božansku Suštinu, tada se suočava sa onim što je neprobojno - sa sijajućim božanskim primrakom. Prema tome, "božanski primrak" nije projava Boga u vidu tame, nego slabost čoveka da sagleda suštinu Božiju, odnosno, onu "nepristupnu Svetlost". Dakle, božanski primrak jeste Svetlost, ali svetlost nevidljiva i nepristupna čoveku. Bog jeste Svetlost. Ja sam svetlost svetu (Jn. 8,12). Gospod izričito tvrdi da je On - Svetlost, a ne tmina. Prema mišljenju Dionisija Areopagita, "božanski primrak jeste nepristupna svetlost unutar koje obitava Bog, koja je nevidljiva usled svoje vrhunske veličanstvenosti i nepristupna usled preizobilnog istakanja nadsuštinske svetlosti. U njemu se nalazi svako ko se udostoji spoznanja i sagledavanja Boga, ali, istovremeno i bez sagledavanja i spoznanja". U tom smislu kažemo da je božanski primrak iznad svetlosti. Pa ipak, oci, poput svetog Grigorija Niskog, često govore o ulasku u božanski primrak, te o sagledavanju sijajućeg božanskog primraka. On o svom bratu, svetom Vasiliju Velikom, svedoči sledeće: "Znamo da je on mnogo puta zalazio u božanski primrak gde je Bog". Oci pod ulaženjem u božanski primrak ne misle na ulaženje u božansku Suštinu, već na nadmoćnost nestvorene Svetlosti u odnosu na "svetlost prirodnog spoznanja". Jer, prema pravoslavnom učenju, ljudi učestvuju u nestvorenim energijama Boga, a ne u Njegovoj Suštini. Sveti apostol Pavle piše:...blaženi i jedini Vladar, Car careva i Gospodar gospodar; On koji jedini ima besmrtnost i živi u svetlosti nepristupnoj, koga niko od ljudi ne vide niti može videti (1.Tim.6,1516). Konačno, oče, prema uvidu svetih otaca, može se reći da je sijajući božanski primrak ona čoveku nepristupna Svetlost božanske Suštine. Čak i kada govore o vrednosti sagledavanja božanskog sijajućeg primraka, oni ne žele da istaknu nadmoćnost i prevashodstvo božanskog primraka u odnosu na viđenje nestvorene Svetlosti, već se trude da pokažu njenu vrednost u poređenju sa svetlošću prirodnog spoznanja - spoznanja uma. - Starče, voleo bih da mi kažete da li čovek tada, prilikom sagledavanja Svetlosti, prestaje da se moli? - Ne, ne dolazi do prekidanja molitve. To možemo nazvati molitvom u božanskom sagledavanju. Molitelj sagledava Hrista i veseli se u Njegovom božanskom prisustvu. Ali, molitva tada teče bez reči. Sveti Isaak Sirin molitvu poredi sa semenom a istupljenje sa plodom molitve. I kao što se žeteoci iščuđavaju da tako mala semena donose višestruke i izobilne plodove, tako se i bogovideće askete zapanjuju kada okuse od "žetve" Isusove molitve. Ovo istupljenje se poredi sa molitvom tokom koje se um, prema uviđanju svetog Isaaka Sirina, "ne moli na uobičajeni način, već uranja u istupljenje kroz nepojmljive stvari, a ovo neznanje je nadmoćnije u odnosu na znanje". To je ona "tišina sakrivene tajne" ili, pak, "ćutanje duha". Sveti oci ovo stanje nazivaju molitvom, pošto je to najveći dar koji se daje tokom molitve, a udostojavaju ga se svetitelji. Pa ipak, čovek nije u stanju da savršeno opiše to stanje. Jer, u takvom času, on prestaje sa molitvom. On biva vinut ponad reči i pojmova. Stoga mnogi oci ovo stanje nazivaju božanskom subotom ili subotom uma. Kao što su Jevreji imali zapovest da subotom počinu od radova, tako je i ovo duhovno stanje svojevrsna "subota duše", jer ona napušta sve poslove i sasvim se stišava. Rečima svetog Maksima Ispovednika, "subota nad subotama označava duhovni mir slovesne duše koja je svoj um povukla čak i iz sagledavanja božanskih načela u stvorenim bićima, pa se kroz mističko bogoslovlje u potpunosti primiruje u Bogu". Jedino što čoveku u tom trenutku preostaje jeste plač. On istače izobilje suza, ali, ne usled svesti o grehu - što je ranije bio slučaj - već zbog sagledavanja nestvorene energije Boga. To su radostotvorne, ozarujuće suze. One su "bezbolne suze", "blagougodne suze", suze koje "blaže i krepe srce". Da, to su suze koje ostavljaju traga na licu, koje usecaju potoke niz koje se sliva očišćujuća voda. Asketa je tada sav zanet ushićenjem. Da li u telu, ne znam, da li izvan tela, ne znam (2.Kor.12,2). Dušu i telo preplavljuje radost koju je naprosto nemoguće opisati kategorijama ljudskog jezika. Razrađujući jedan odeljak iz svetog Dionisija Areopagita, sveti Grigorije Palama kaže da zaljubljenik u zajedničarenje sa Bogom, nakon oslobođenja duše od svake privezanosti i sjedinjenja uma sa neprestanom molitvom, doživljava mistički uspon na nebo gde sve stvorene stvari sagledava kroz nepokretnost i tišinu. "On svoj duh priključuje neprestanoj molitvi Bogu. Tim putem on biva oduševljen unutar sebe, jer nalazi novi i tajanstveni način da se uspne ka nebesima: ka onome što bi se dalo nazvati neprobojnom tamom prvobitne tišine. Praćen neopisivom radošću, on tamo tajanstveno prebiva umom, u istinskoj jednostavnosti i tišini i, preispunjen sladošću, preleće ponad svih stvorenih stvari". Utom sve svetske stvari postaju prah i pepeo. One postaju suvišne. Ne samo da ne oseća uznemirenost strastima, već uspeva da zaboravi i sav svoj život: jer, ljubav prema Bogu je slađa od ljubavi prema životu i spoznanje Boga je slađe od bilo kojeg drugog spoznanja. "O, radosno i sveto viđenje!". "O, božanstvena večnosti!" "O, slatko tihovanje!" "O, božanska ljubavi!" - Oče, oprostite, možemo li da zastanemo malo? Osećam se pomalo pometen, zamoren. Mislim da nisam u stanju da Vas skroz i u svemu pratim. Ne mogu da izdržim Vaše ushođenje... On mi se, zatim, primakao i, uzevši me za ruku, saosećajno rekao: - Razumem te oče. Ali, sam si tražio da nastavim sa besedom. Stoga sam i besedio. Shvatam da si unekoliko zatečen. I mi, nakon sagledavanja Svetlosti, osećamo izuzetan umor - tada smo, doslovno, smrvljeni. Božanska blagodat kao da sobom donosi bič kojim preinačuje ponašanje naše smrtne ploti. Priznajem da mnogo puta nakon božanstvene liturgije odlazim na odmor kako bih povratio svoje ljudske snage od iscrpljenosti. To je slično laganom povratku zgnječene trave u svoj pređašnji položaj. Da smo prilikom sagledavanja primili potpunu božansku blagodat, nesumnjivo bismo izdahnuli. Pa ipak, Božija ljubav se stara o svemu. Prestali smo da razgovaramo. Svuda je carovala savršena tišina. Povremeno su tišinu zasecali zvuci koji su dopirali iz bašte gde je mlađi monah, obdelavajući zemlju, izgovarao Isusovu molitvu. Bio sam primetno uzbuđen. Na mahove mi se činilo da će mi srce prepući. Prožimala me je neobična drhtavica... Doduše, približavanje Svetinji nad svetinjama mističkog bogoslovlja ne može proći bez posledica. Doveden sam na vis koji je "nepojmljiv neupućenima". U daljini je diskos sunca zaranjao u more, a njihov zagrljaj je pučinu optočio zlatom. Sa mesta na kojem smo sedeli pratili smo igru delfina: to je, inače, uobičajena pojava na Atosu. Njihovo ritmično uranjanje i izranjanje naprosto je milovalo oči. Pomislih da su i monasi, kao vatreni oduševljenici nebom, slični delfinima. Oni bitišu pogruženi u vodu blagodati, i samo povremeno izranjaju da bi od sebe ostavili traga, te nanovo uranjaju u "sagledavanje" Boga. Sveti Simeon Novi Bogoslov, pogružen u tavorsku Svetlost, blagosilja "ljubitelje" Boga: "Blaženi su oni koji su odeveni u Svetlo, jer nose svadbeno ruho. Njihovi udovi neće biti svezani, niti će biti vrgnuti u neugasivi oganj. Blaženi su oni koji su u svojim srcima zažegli Svetlo i koji ga nikako ne gase, jer radosno napuštaju ovaj život: oni će sresti Ženika i, noseći svoje svetiljke, poći za Njim u bračne odaje. Blaženi su oni koji su se približili božanskom Svetlu, koji su u njega kročili i postali njime prožeti. Preplavljen njegovom blistavošću greh gubi silu i oni neće više gorke suze izlivati. Blažen je monah koji, prinoseći svoje molitve Bogu, Njega vidi, i biva blizu Njega, koji sebe oseća izuzetim iz vremena i prostora. Jer, on je samo u Bogu, ne znajući da li u telu ili izvan tela: on sluša reči neiskazive i neprenosive, on vidi što oko ne vide i uho ne ču, i što u srce čovekovo ne dođe. Blažen je onaj koji je video da se Svetlost sveta u njemu uobličava, jer je on u sebi porodio Hrista, i on će se majkom Njegovom nazvati kao što je Hristos, u kome nema laži, obećao". I ja sam se nalazio u podnožju takve plamteće planine. Nalazio sam se tik uz monaha koji je, još za ovog života, zaživeo nebesku stvarnost. Tišina prirode preklapala se sa utihnućem moje duše. Bog i raj leže izvan vremena, ali su takođe i unutar njega, sasvim blizu nas, pokraj nas, u nama - razdeljujući vreme i povest. - Da okončamo naš razgovor, oče. Pođimo napolje i odahnimo malo, reče stari pustinjak. - Ne, ne, molim Vas, potrebno je da čujem još: i sami ste rekli da je molitva Isusova nauka, visoka škola. Učinite da se i ja večeras uvrstim u redove onih koji je pohađaju. << prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>