Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica
	<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >> ARHIMANDRIT JEROTEJ VLAHOS VEČE U PUSTINjI SVETE GORE Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve 9. PROIZNOŠENjE ISUSOVE MOLITVE ZA DRUGE - Upravo tako, oče. Do sada nismo ništa govorili o proiznošenju Isusove molitve za druge. Kako se možemo poslužiti Isusovom molitvom u tu bogougodnu svrhu? - U ovom svetu ima premnogo svakakvog izopačenja, toliko nesreće i toliko strahovitog neznanja u vezi sa Bogom, što je, prema ocima, najveći od svih grehova. Stoga valja pribeći molitvi i plaču. Sveti Jovan Lestvičnik je satkao jednu besedu kojom oslovljava duhovnika koji putovodi i bdije nad dušama. Evo šta tamo piše: Duhovni pastir je sličan seoskom pastiru koji tokom noći pušta hitre i oštre pse da čuvaju skotureno stado od svakojakih opasnosti. Tako, kada hrišćani odlaze na počinak, sveštenik treba da bdije i nesputanim umom da odgoni duhovne vukove, vapijući Bogu da sačuva ljude Svoje. Zamislite samo, koliko ljudi tada ponire u vrtlog bludničenja! Koliko ih je na ivici samoubistva! Koliko ih upravo tada sprovodi nekakav težak prestup i zločin! Koliko ih je omamljeno razočarenjem i shrvano potrebitošću. Ah, valja se moliti Isusovom molitvom za sve njih: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj sluge Svoje...", ili pak: "slugu Svoga...", ukoliko ti je na umu neki poseban slučaj. - Oče, evo opet bih se vratio na ono što smo ranije razmatrali. Naime, rekli ste da molitvu Isusovu treba da oslobodimo od svake vrste maštanja. A sada nam kažete da treba da se molimo za druge koji su zagušeni neizbrojivim mnoštvom tegoba. Pitam se, zar to neće povisiti udeo uobrazilje, dovodeći um u stanje rasejanosti. Jer, dobro se sećam, um valja pribrati u samog sebe i u srce? - Radujem se što si me baš to upitao. To uistinu traži jedno pojašnjenje. Molitvu za druge treba vršiti na "spoljašnji" način. Evo o čemu je reč: ukoliko se molimo za druge koji su u nekakvoj nevolji, prvo izgovaramo reči molitve: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj sluge Svoje" ili: "...slugu Svoga...", i to pamteći njegovo (ili njeno) ime, ali nakon toga treba da nastavimo ne spominjući njihova imena, niti treba da zadržavamo svoj um na njima. Dakle, ne treba da posmatramo ili opisujemo njihovo stanje. Bog zna za koga se u tom trenutku molimo. Važno je da se ne upuštamo u uobraziljno doživljavanje njihovih teškoća. Dovoljno je da zatražimo da Gospod pomiluje grešnog raba Svoga, i On će nisposlati Svoju blagodat. Blagodat će delovati saglasno potrebi dotične osobe, ukoliko je ona zaslužila da je primi. Blagodat je, oče mili, poput dažda koji natapa livadu: svaki koren i žilica upijaju tu vodu, ali svako drvo iz vode povlači ono što je njemu svojstveno i potrebno. Zar se ne držimo istog načela i tokom božanstvene liturgije? Tada uznosimo molitve saobrazno svim okolnostima, a narod odgovara: "Gospode pomiluj". Jer, kada naiđe blagodat Božija, svaki čovek biva darivan onim što mu je potrebno. Štaviše, molitva za druge bitna je još iz jednog razloga. - Bilo bi mi drago da i to čujem. - Kada se molimo za drugog ili druge, gotovo u isti mah dobijamo od Boga obaveštenje o posebnim potrebama te osobe ili osoba, pa smo stoga kadri da poduzmemo delotvorni trud u svrhu njegovog ili njihovog spasenja. Jednom prilikom je u moju keliju kročio čovek koji je stao da hvali jednog naizgled vrlog i pravednog hrišćanina. Ideje tog čoveka nisu bile pravoslavne, te sam pohitao u paraklis ne bih li doznao od Boga šta je po sredi. I, nećete verovati šta se zatim zbilo... - Nemojte, oče, zašto ne bih poverovao? - Čim sam se molitveno obratio Gospodu, paraklis se ispunio teškim zadahom. Stoga sam zaključio da nije reč o dobrom čoveku i da nije u posedu blagodati Hristove. Taj čovek je bio lišen životodavne božanske blagodati, pa je otuda bio mrtav: Znam tvoja dela, imaš ime da si živ, a mrtav si (Otk.3,1). Telo koje je napustila duša umire ispuštajući neprijatan miris. Isto je i sa živim ljudima: čovek od kojeg je odstupila blagodat Božija ima dušu koja umire izdajući duhovni zadah. Bio sam sasvim zatečen i zaprepašćen tim kazivanjem. Doduše, nikako se ne bi smelo pomisliti da je napred rečeno izraz samoljubivosti starca. Ko će suditi svetiteljima? Oni nisu ni samoljubivi ni skrušeni, oni su - ljudi Božiji. Oni ne poučavaju u svrhu samoveličanja, već zarad duševne koristi drugih. Sve što čine utkiva se u slavoslovlje Boga. Zakon Božiji postao je njihov sopstveni zakon. On je duboko upisan u njihov način života. - Uopšte uzev, oče moj, molitva Isusova je neophodna za tvoje poslanje. Molitva će te osposobiti da primetiš i odgonetneš pokrete lukavog đavola. Tvoje srce će zadobiti izuzetnu osetljivost i sposobnost neverovatno istančanog razlučivanja satanskih dejstava: ono će pocrpsti mnogo snage iz molitve Isusove, kojom najzad izgoni neprijatelja. Na taj način ono postaje sasud Duha Svetog. Stekavši iskustvo u ratovanju protiv đavola i imajući spoznanje božanske blagodati, sa lakoćom ćeš razumevati dušu osobe koja ti se ispoveda. Znaj da je učinak ogroman. Ljudi će napuštati ispovedaonicu primetno rasterećeni, kako od poznatih, tako i od nepoznatih strasti. Pa ipak, izneo bih tri molbe - reče starac nastavljajući. Siguran sam da ćeš me poslušati... - Učinite to, molim Vas. Ne sumnjam da se one mogu ispuniti. << prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>