уторак, 07. јул 2015.


MOĆ, SLOBODA I MILOST DIPAK ČOPRA


Nemojte zameniti instrument sa onim, ko instrument koristi. Instrument je mozak, a  njega koristi beskrajno Biće, koje nalazi svoj izraz kroz različita prerušavanja.


Vaše suštinsko biće je izvor svega što postoji - ono je polje čiste svesti, koje se manifestuje kao ceo univerzum. Baš ovoga trena, čista svest - moćna, nepobediva, bezgranična i slobodna, osvetljava vam i oživotvoruje um i telo. Kada jasno spoznate da vi jeste to polje svesti, tada stičete moć da ispoljite želje, oslobođate se strahova i ograničenja i živite u milosti - stanju svesti u kojem sve teče nesmetano, a želje se ispunjavaju glatko.
Radost i tuga, sreća i patnja, predstavljaju ples suprotnosti, prolaznu pojavu, vezanu za faktor vremena.Duh, vaša suština, ne učestvuje u plesu suprotnosti - on boravi u tihom blaženstvu večnog. 

Eto zašto ključ za sreću leži u spoznaji nepromenljive suštine sopstvenog unutrašnjeg bića - u tome da se živi i pleše izvan polariteta pozitivnog i negativnog. To polje je vaš izvor, ono je magično, sveto, ispunjeno radošću i slobodom.
Sreća i tuga predstavljaju različita ''lica'' beskrajne svesti. I jedno i drugo su prolazni, a vi niste ni jedno od njih, zato što vi niste stanje svesti. Vi ste sama svest, koja izražava sva ta stanja. Zašto biste želeli da se identifikujete sa talasom okeana ili pojedinačnom kapljicom vode kada ste okean sam? Vi niste dešavanje na okeanu, koje se neprestano menja. Vi ste vodeno jastvo okeana, a to vodeno jastvo se ne menja.






Prvo poglavlje
Šta želim?

Sreća
Osećaj bezmernog uživanja, zadovoljstva ili radosti.

    Postoji razlog zašto vas je ova knjiga privukla. Možda vam duša upućuje poziv- da stupite u kontakt sa najdubljim delom sebe. Vaše najdublje biće, vaše suštinsko biće predstavlja izvor sveukupne egzistencije- ono je polje čiste svesti, koje se manifestuje kao neograničena raznolikost univetzuma. Moć, sloboda i milost svojstva su tog polja. Takođe i sreća, radost i blaženstvo.
     Godinama mi se, na poslu, hiljade ljudi obraćalo zbog toga što su ih mučili različiti problemi i nedoumice. Počeo sam karijeru kao lekar i uglavno se sretao sa bolesnicima, koji su bili oboleli od na pr. kardiovaskularnih bolesti ili kancera. Sećam se razgovora sa pacijentom, koji je bio srčani bolesnik. Upitao sam ga: ''Žašto želite da ozdravite?''
      Pogledao me je čudno, mora da je pomislio: ''Kakvo je ovo smešno pitanje?'', ali je ipak odgovorio: ''Zar svako, ko je bolestan, ne želi da ozdravi?''
    ''Da,'' rekao sam, ''ali, zašto Vi želite da ozdravite?''
    Uzvratio je: ''Ako ozdravim, mogu da se vratim na posao i nastavim da zarađujem novac''.
     Iz nekog čudnog razloga, uporno sam mu ponovio pitanje, koje je počinjalo sa zašto. ''Zašto želite da nastavite da zarađujete novac?''
     Moja pitalica mu je bila zabavna, pa ju je prihvatio igru i nastavio da odgovara: ''Jer želim da pošaljem sina na dobar fakultet.''
     Upitao sam ga zašto želi da pošalje sina na dobar fakultet.
     Rekao je: ''Želim da mi se sin dobro obrazuje, kako bi mogao da ima dobar posao''.
     Nastavio sam da mu postavljam pitanja, koja su počinjala sa zašto, zašto, zašto.... Njegov konačni odgovor je glasio: ''Zato, što želim da budem srećan''.
      Od tada sam ovu pitalicu postavljao ne samo bolesnicima, koji su želeli da ozdrave, već i svima koji su imali bilo kakve želje. Možete je probati i vi. Upitajte ljude oko sebe šta žele,a kada vam kažu šta je to, ponavljate im pitanja koja počinju sa zašto sve dok ne čujete konačni odgovor: ''Zato, jer želim da budem srećan.''
       Izgleda da je sreća cilj nad ciljevima, ali je većina nas ipak traži na zaobilazni način. Imamo materijalne ciljeve, želimo na pr. bolju kuću, bolji automobil ili neki luksuzni predmet. Imamo ciljeve, koji su u vezi sa odnosima. Želimo da se osećamo sigurno u vezi, želimo da znamo da nekome pripadamo. Želimo mogućnost da se izrazimo slobodno i kreativno. Neki požele bogatstvo ili moć, dok drugi čeznu za slavom. Ako, međutim, svima njima postavite pitanje: zašto žele baš te stvari, na kraju uvek dobijete isti odgovor: Oni veruju da će postati srećni tek kada steknu te stvari,.
        Tokom brojnih razgovora, u meni je počela da se rađa ideja: Zašto sreća ne bi postala naš prvenstveni cilj? Zašto tragati za srećom kroz sva ta drugorazredna sredstva? Tako sam otkrio nešto, još interesantnije. Ako nam sreća postane prvenstveni, a ne drugorazredni cilj, tada sa lakoćom ostvarujemo i sve drugo, što poželimo.
      Mnoge spiritualne tradicije kažu da, ako prvo krenete u potragu za najvišom vrednošću, sve ostalo će samo doći do vas. U Novom zavetu, na primer, Hrist kaže: ''Nego ištite Carstva Božjega, i ovo će vam se sve dodati'' (lk. 12.31). Carstvo Božje nije neko daleko mesto, u zabačenom kutku univerzuma- on je stanje svesti. Na isti način je to i sreća.
     Najveći broj ljudi kaže: ''Srećan sam zato što.... zato što imam porodicu i prijatelje, zato što imam sjajan posao, zato što imam novac i sigurnost.'' Svi ovi razlozi za sreću su tanki, dođu i prođu, kao lahor koji osetite u prolazu. Međutim, kada nam sreća izmiče, tada za zadovoljstvima tragamo kroz zavisnička ponašanja, iz nesvesne nade da ćemo tako pronaći radost. Spoljni razlozi za sreću nikada ne donose stvarnu radost. Radost je unutrašnje stanje svesti, koje određuje način, na koji ćemo percipirati i doživljavati svet. Unutrašnji izvor radosti- naša veza sa Stvaraocem, našim izvorom, našim unutrašnjim bićem- jeste uzrok, dok sreća predstavlja posledicu.
     Ako ste izgubili dodir sa unutrašnjim izvorom radosti, ako radost koju doživljavate uvek potiče iz okolnosti, koje su izvan vas samih, tada ste ostavljeni na milost i nemilost svakoj situaciji i svakom strancu, na kojeg nabasate. Takva vrsta sreće nikada nije dostižna.
     Vedanta, jedan od najdrevnijh filozofskih sistema, kaže da je sreća, koja potiče iz određenog razloga, samo još jedan oblik jada, zato što nam taj razlog, svakog časa, može biti oduzet. Biti srećan bez ikakvog razloga jeste sreća, koju želimo da doživimo.
     Sreća je stanje svesti koje već postoji unutar nas, ali ga od naših očiju često skrivaju razne vrste distrakcija. Baš kao što oblaci mogu sakriti prizor prekrasnog rađanja sunca, tako se i naša unutrašnja sreća ne vidi, jer su je prekrili slojevi svakodnevnih briga. Socijalna uslovljenost i ograničena svesnost sprečavaju nas da ugledamo carstvo Božje, a ono boravi u dubini našeg srca. Međutim, možemo naučiti da se vinemo iznad slojeva uslovljavanja i ponovo dopremo do izvora radosti, duboko u sebi. Kada tu radost otkrijemo, divne i čudesne stvari počinju da se dešavaju.  Sreća, koju tada spontano izražavamo, donosi nam osećaj povezanosti sa stvaralačkom moći univerzuma. Zbog te veze, osećamo da možemo ostvariti sve što želimo.
     Kada život postane izraz unutrašnjeg stanja sreće, u sebi otkrijemo ogroman rezervoar moći. Ta moć nas oslobađa straha i ograničenja, dozvoljavajući da nam istovremeno shvatimo šta sve želimo i čemu sve stremimo. Ta moć, čak, podstiče sve naše odnose i čini ih zaista kvalitetnim. Polako i sami postajemo izvor svetlosti i ljubavi i tako stimulišemo bujanje života svuda oko sebe. Ljudi spontano čine sve kako bi podržali ispunjenje naših želja. Sama priroda, čak, odgovara na na naše intencije.
    Što više živimo u stanju sreće, to će nam se sve više, spontano ispunjavati želje- u formi sinhroniciteta i značenjem ispunjenih koincidencija. U mnogim spiritualnim tradicijama, ovo se naziva stanjem života u milosti. Doživeti milost znači zateći se na pravom mestu, u pravo vreme, imati podršku zakona priode ili ''imati sreće''. Kada se nalazimo u milosti, izgleda nam kao da nas univerzalni ili kosmički um prati, ostvarujući naše namere i ispunjavajući nam želje odmah, čim ih zamislimo.
     To, međutim, nije cela priča. Mada je sreća cilj svih ciljeva, postoji nešto što mnogo više želimo- više negoli i samu sreću, a to je da razumemo misteriju vlastite egzistencije. Ukoliko to ne ostvarimo ostaćemo nezadovoljni, jer nas sopstveni unutrašnji glas neće ostaviti na miru. Neće prestati da zapitkuje: Ko sam? Odakle sam došao? Šta je smisao i cilj mog života? Kuda ću otići kada umrem?
     Niko nam ne može dati odgovor na ova pitanja. Ako prihvatimo odgovore, koje su nam ''servirali'' roditelji, kultura ili religiozna tradicija, tada ćemo principom slepog verovanja, usvojiti sve čemu drugi žele da nas nauče. Kada nešto ne znamo zasigurno, već se samo nadamo da je tačno, tada u to verujemo zato što su nam autoriteti rekli da u to poverujemo. Takva vrsta uverenja samo maskira nesigurnost i, u današnje vreme, izgleda naivno.
     Nauka pruža značajne uvide u zakone prirode i načine njihovog delovanja. Ne moramo da verujemo u elektricitet, njen dokaz vidimo u sijalici. Ne moramo ni da verujemo u ostale prirodne sile, kao što je sila gravitacije. Znamo da gravitacija postoji, zato što je možemo doživeti. Zašto bismo slepo verovali u tuđe odgovore na najdublja pitanja naše egzistencije? Zar nema načina da do njih dođemo sami?
     Imamo li na raspolaganju načine i sredstva da istražimo sebe i tako steknemo direkne spoznaje najvećih misterije vlastite egzistencije? Da li je, takođe, moguće, da tako dobijene spoznaje budu u saobrazne načelima razuma i dosadašnjim saznanjima o univerzumu iz moderne nauke ili kosmologije?
     Namera mi je da, dok čitate ovu knjigu, otkrijete ono što već znate na jednom dubljem nivou i da, oživljavajući to znanje, doživite zapitanost, neograničenu ljubav i  potpunu smirenost. Unutrašnje biće svakog ljudskog bića strpljivo čeka da postanemo spremni, da bi nam tada uputilo poziv da zakoračimo u sfere blistave misterije egzistencije, u kojoj se sve stvara, razvija i obnavlja. Doprevši do te misterije, ne isceljujemo samo sebe, već i ceo svet.
     Nema važnijeg životnog zadatka od zadatka stupanja u dodir sa svojim unutrašnjim bićem, izvorom svekolikog Bića. Najdublje sopstvo unutar svakoga od nas je Sopstvo celog univerzuma, a ono je takođe i izvor svakog isceljenja i transformacije.
     Svet čeka na našu transformaciju jer i on, takođe, želi da se transformiše. Kada smo transformisani i svet postaje transformisan, jer mi i svet tvorimo jedno.
     A sada, krenimo na put!

Ključne misli

Sreća je cilj svih ciljeva i stanje svesti, koje već postoji unutar vas.
Biti srećan iz određenog razloga predstavlja oblik nesreće, jer vam taj razlog može biti oduzet svakoga trena. Biti srećan bez određenog razloga, jeste sreća koju želite da doživite.
Kada vam život predstavlja izraz unutrašnje sreće, osećate povezanosti sa kreativnom moći univerzuma. Ta povezanost pomaže da vas prati osećaj kako možete ispuniti sve što želite.











Drugo poglavlje
Ko sam?

Univerzum
Jedna pesma, ukupnost svih stvari koje postoje


    Prema Vedanti, postoji samo pet razloga zašto ljudska bića pate. Prvi je zato što ne znamo ko smo. Drugi je zato što se poistovećujemo sa svojim egom ili slikom o sebi. Treći razlog leži u grčevitom držanju za ono što je prolazno i nerealno. Četvrti u uzmicanju od prolaznog i nerealnog, a peti u strahu od smrti. Vedanta takođe kaže da je svih pet razloga patnje sadržano u prvom razlogu- nepoznavanju sebe. Ako smo u stanju da odgovorimo na ono jedno, suštinsko pitanje- Ko sam?, tada ćemo verovatno doći do odgovora i na sva druga pitanja, koja slede: Odakle sam došao? Šta je smisao i cilj mog života? Kuda odlazim kada umrem?
      Kada bi vas sada neko upitao: ''Ko ste vi?'', verovatno biste odgovorili na sledeći način: ''O, moje ime je taj-i-taj. Ja sam Amerikanac ili ja sam Srbin ili ja sam direktor tog-i-tog preduzeća''. Svi odgovori će upućivati na sliku koju imate o sebi ili, pak, na objekat izvan vas samih: ime, mesto, okolnost. Ovaj proces poistovećivanja sa slikom o sebi ili objektima iskustva naziva se usmerenost prema objektima.
     Takođe se možete identifikovati sa svojim telom i reći: ''Ovo je moje telo. Ova vreća mesa i kostiju je to, što ja jesam''. Tada se, međutim, ispostavlja sledeće pitanje: Šta je telo i zašto ga nazivati svojim? Telo koje nazivate svojim zapravo je sirovi materijal univerzuma: reciklirana zemlja, voda i vazduh. Od istog materijala je i drvo ispred vašeg prozora. Zašto bismo telo nazivali svojim, ako to isto ne možemo reći za zvezde, mesec ili drvo ispred prozora? Naravno, sopstveno telo vam izgleda prostorno bliže, ali to podrazumeva i da znate gde je prostorno lociran taj ''Ja sam'', za kojeg mislite da jeste vi.
      Mnogo ljudi nekako oseća da je to ''Ja'', kako nazivaju sebe, da je ta kožom omeđena svesnost, locirana negde u njihovim glavama. Drugi, pak, veruju da je locirana negde iza srca ili solarnog pleksusa. Nijedan naučni eksperiment, međutim, nikada nije pronašao centar svesnosti, ni na jednoj lokaciji u prostoru ili vremenu.
      Interesantna spoznaja stiže nam istovremeno iz Vedske nauke i jevrejske Kabale: centar naše svesnosti je centar svog prostora i vremena. On je u isto vreme svuda i nigde. Predpostavimo, međutim, na trenutak, da vam je svesnost locirana tamo, gde fizički sedite. Ako ovaj univerzum ima beskonačne dimenzije- a fizičari nas uveravaju da je tako- tada se beskonačnost prostire u svim pravcima, od mesta na kojem se nalazite. Nalazite se u centru univerzuma, ali tamo se nalazim i ja, jer se beskonačnost takođe prostire u svim pravcima, od mesta na kojem se nalazim. Beskonačnost se, osim toga, prostire u svim pravcima od osobe koja se nalazi u Kini, od psa koje se nalazi u Sibiru i od drveta u Africi. Istina je, ja se nalazim ovde, ali sam i na svakom drugom mestu, jer ovde jeste tamo, posmatrano iz druge tačke u prostoru. Vi ste tamo, ali ste i na svakom drugom mestu, jer tamo jeste svako drugo ili ni jedno određeno mesto.
    Drugim rečima, položaj u prostoru je stvar percepcije. Kada kažemo da je Mesec blizu a Sunce daleko, to je tačno samo iz naše, pojedinačne tačke gledanja. U stvarnosti, pojmovi kao što su ''gore'' ili ''dole'', ''sever'' ili ''jug'', ''zapad'' ili ''istok'', ''ovde'' ili ''tamo'' ne postoje. Oni su samo referentne tačke, na koje se oslanjamo da bi nam bilo udobnije. Ništa u kosmosu nije logično, što znači da se ne da vezati za pojmove ''ovde'', ''tamo'' ili ''bilo gde''.
     Oči mi, međutim, govore da to nije tačno. Ja sam ovde, vi ste tamo, bilo gde da se nalazite. Pa, možda ne bi trebalo preterano verovati čulima. Oči mi kažu da je Zemlja ravna, ali niko više ne veruje u to. Čulni doživljaji mi kažu da je podloga na kojoj stojim mirna, ali ja znam da je nauka odavno dokazala kako se Zemlja okreće oko svoje ose, krećući se kroz svemir brzinom od više hiljada kilometara na sat. Čulni doživljaji mi kažu da su objekti moje percepcije čvrsti, ali ni to nije istina. Znamo da su objekti sačinjeni od atoma, a oni se sastoje od čestica koje se kovitlaju oko ogromnog praznog prostora.
      Doživljaj materijalnog sveta je praznoverica, koje smo usvojili, jer smo naučeni da verujemo svojim čulima. Univerzum je, zapravo, haos sačinjen od energetske ''supe'', koju kusamo kroz naših pet čula, da bismo je potom, u svojoj svesti, pretvorili u materijalnu realnost. Čulima bezobličnu energiju transformišemo u zvuk i vibraciju, oblik i čvrstinu, teksturu i boju, miris i ukus, dok nam tumačenje te eneregetske ''supe'' strukturiše realnost i stvara perceptualno iskustvo. Najveći deo vremena sve to činimo nesvesno, usled socijalnog uslovljavanja. Filozofi su to nazvali hipnozom socijalnog uslovljavanja. Kada živimo pod tom hipnozom, verujemo u praznovericu materijalizma.
      Praznoverica materijalizma oslanja se na čulne doživljaje, kao krucijalni test realnosti. Ovako sagledana, realnost je sve što možemo videti očima, čuti ušima, pomirisati nosem, okusiti ustima ili dotaći prstima. Ako energija ili informacija nisu dostupni našim čulima, tada smo spremni da pomislimo da i ne postoji. Intelekt, pak, sa svojim lingvistički struktruisanim sistemom logičkog razmišljanja, služi da opravda ovu pogrešnu percepciju realnosti.
      Čulni doživljaj poptpuno je iluzoran, prividan je kao fantazija ili san. Postoji li zaista nešto što bismo mogli nazvati crvenom bojom? Svaka boja koju vidite predstavlja određenu talasnu dužinu svetlosti, a boja koju, zapravo, detektujete je samo deo onoga što postoji. Koliko dugo se možete držati sveta privida? Možete pomisliti da ste telo, koje čulima možete locirati u prostoru i vremenu, ali telo je, zapravo, polje nevidljivih vibracija, a one nemaju granica u prostoru i vremenu.
     Tako, možda i niste slika sa kojom poistovećujete sebe ili, možda, niste ni telo. Onda, barem, možete biti svoje misli ili osećanja. Međutim, ko može biti iskren i tvrditi da zna odakle dolaze misli i osećanja i u šta se pretvaraju kada nestanu?
    Ako ne možete polagati ekskluzivna prava na objekte iskustva- svoje telo ili, čak,  svoje misli i osećanja, šta tada možete nazivati svojim? Evo gde nam znanje Vedante pruža ruku spasa. Ako reč ekskluzivno (engl. ''exclusive'': isključiv, zatvoren, prim prev.), zamenite rečju inkluzivno (engl. ''inclusive'': obuhvatajući, prim prev.), tada vi niste samo skup objekata, niste samo ovo telo, niste samo ove misli i osećanja. Vi ste polje svih mogućnosti.
       Suštinski, vi, vaša stvarna suština jeste polje svesnosti, koja stupa u inerakciju sa sopstvenim bićem, postajući i um i telo. Drugim rečima, vi ste svest ili duh, koji potom stvara, konstruiše, upravlja i postaje um i telo. Stvarni vi, neodvojivi ste od obrazaca inteligencije, koja prožima svaku ćeliju svega stvorenog.
     Na najdubljem nivou egzistencije, vi jeste Biće, istovremeno i nigde i svuda. Nema drugoga ''vi'' u celom kosmosu. Kosmički um stvara fizički univerzum, a on biva predmet iskustva uma pojedinca. Međutim, za celu istinu, i kosmički um i čovekov um prožima beskrajna svest. Beskrajna svest je izvor, odakle smo potekli, i sve što se manifestuje nalazi se unutar nje.
        Beskrajna svest, koja se ogleda, stvara pojmove: posmatrača ili duše, zatim procesa posmatranja ili uma i onoga što se posmatra ili tela i sveta. Posmatrač i posmatrani stupaju u međusobne odnose- to je prostor. Kretanje th odnosa stvara događaje- to je vreme. Svi oni, pak, nisu ništa drugo do sama beskonačna svest.
     Drugim rečima, mi smo beskonačna svest sa lokalizovanim uglovima posmatranja. Naš ceo sistem razmišljanja odeljuje posmatrača od posmatranog, beskrajnu svest raspodeljuje u svet objekata, odvojenih prostorom i vremenom. Intelekt nas zatvara u tamnice, ispunjene fiktivnim slikama, umotavajući nas i zaplićući u mrežu prostora, vremena i uslovljenosti. Konačno, gubimo dodir sa stvarnom prirodom svoje realnosti, koja je moćna, neograničena, besmrtna i slobodna.
     Svi smo zatvorenici intelekta. A greška intelekta mogla bi se sažeti u jednoj jednostavnoj rečenicu: on sliku realnosti pogrešno smatra samom realnošću. On se upire da dušu pošto-poto ''ugura'' u zapreminu tela, u trajanje jednog životnog veka, tumačeći sve uz pomoć prizme smrtnosti. Slika sopstva sakriva od pogleda neograničeno Sopstvo, tako da se osećamo odsečeni ili diskonektovani od beskonačne svesti, našeg izvora. Tu počinju strah, patnja i svi problemi ljudskog roda, od malih ličnih nesigurnosti do velikih katastrofa, kao što su ratovi, terorizam i ostali primeri ljudske degradacije. Onome, ko leži zarobljen u zatvor intelekta, sve zaista i jeste patnja. Razlog te patnje, pak, može biti otklonjen. Zbog neznanja o svojoj stvarnoj prirodi, ne možemo videti ni sopstveno unutrašnje biće. Kada se, pak, neznanje ukloni, otkrije se moćna, neograničena priroda unutrašnjeg bića.
     U početku, to može zvučati čudno i apstraktno, ali ako pažljivije razmislite i pokušate da shvatite ovu ideju, doćićete do najneverovatnijeg otkrića. Stvarni vi ste nematerijalni i zato niste podložni ograničenjima prostora, vremena, materije  i uzročnosti. Duša, duh, suštinski vi izvan ste svega toga. Upravo u ovom času okruženi ste poljem čiste svesti. Čista svest, moćna, podržavalačka, nepobediva, neograničena i slobodna, osvetljava vam i oživotvoruje um i tel. Čista svest, večni duh, oživotvoruje sve što živi, što znači da je omniscentna (sveznajuća), omniprezentna (sveprisutna) i omnipotentna (svemoguća).
      Sada, ako sve ovo ne razumete u potpunosti, ne brinite. U narednim poglavljima bavićemo se detaljnije različitim izrazima duha, unutrašnjeg sopstva, izvora i sveukupnosti. Čitajući ove stranice, sve ćete bolje razumeti ko vi, zapravo, jeste. Kada to u potpunosti shvatite, život će vam se ispuniti radošću. Ne samo da ćete imati moć da postignete sve što želite, već ćete takođe steći stvarnu slobodu i milost. To znači da nikada nećete doživeti strah, čak ni strah od smrti.

Ključne misli

Vi ste polje svesti, vaša stvarna suština je duh ili čista svest, a ona se pretvara kako u um, tako u telo.
Inetelekt sliku realnosti pogrešno smatra samom realnošću, a ta slika čini da se ne vidi vaše  pravo biće.
Kada se poistovetite sa svojom stvarnom suštinom, to znači da ste uspeli da se otrgnete kontroli intelekta, stupivši u svet beskonačnog, neograničenog i slobode.


(...)

    

Нема коментара:

Постави коментар