Kako spoznati Boga

Parašiva, konačni životni cilj

Nikada nije živeo veći broj ljudi na ovoj planeti pitajući se: “Šta je pravi cilj i konačna svrha života?”
Ipak, čovek je zaslepljen svojom ignorantnošću i brigom za spoljašnjim doživljajima sveta. On je uhvaćen, zarobljen i vezan karmom. Vrhovne spoznaje koje postoje su van njegovog razumevanja i ostaju zamagljene, čak i intelektualno. Čovekova konačna potraga, poslednja evolutivna granica, nalazi se u njemu samom. To je Istina koju vedski rišiji (prosvetljeni učitelji) nazivaju čovekovim Sopstvom, i ona se može spoznati samo kroz ovladavanje umom, i pročišćenje.

Karma je ta koja nas sprečava da spoznamo i dostignemo konačni životni cilj, mada je čak pogrešno nazivati to ciljem. To je ono što oduvek postoji i onaj ko zna to oduvek zna. Nije stvar u tome da postaneš Sopstvo, već u tome da shvatiš da nikada nisi ni prestao da budeš Sopstvo.
A šta je Sopstvo? To je Parašiva. To je Bog. To je ono što je izvan uma, forme i prostora. To je ono što svi ljudi traže i čemu teže.
Kada se ovlada karmom kroz dobro praktikovanu jogu i darmu, i kada se energije transmutiraju u njihovo vrhovno stanje, tada vedska Istina otkrivena od strane rišija postaje očigledna.

Cilj je spoznati Gospoda Šivu u svom apsolutnom, transcedentnom stanju, jer kada se to postigne onda to postaje tvoje stanje – bezvremena, bezformna, bezprostorna Istina. Ta Istina leži van mislećeg uma, van osećajne prirode, i van akcije ili pokreta vritija, talasa uma. Spoznaja ove Istine pruža nam ispravnu perspektivu i dovodi spoljašnje realnosti u tu perspektivu. Tada su te realnosti viđene kao nerealnosti, ali se ipak ne odbacuju.

Ovo intimno iskustvo se mora doživeti dok postojimo u fizičkom telu. Čovek se iznova i iznova vraća u telo da bi spoznao Parašivu. Ništa više. Ipak, Sopstvo, ili Parašiva, postaje iskustvo tek kada se doživi. Pre nego što se doživi, to je samo cilj. Nakon spoznaje i ostvarenja cilja, jedna stvar se gubi - želja za Sopstvom.

Kao dečije samootkrivanje

Pogledajte kako dete, dok gleda u svoj odraz kada prvi put stane ispred ogledala, oseća svoj nos i uši, oči i usta. Osećati i videti ono što je oduvek bilo tu jeste iskustveno otkriće. Isto je i sa Parašivom.
To je uvek tu, u svakom ljudskom biću na planeti. Međutim, okretanje ka spoljašnjim doživljajima materijalne egzistencije sprečava naše okretanje ka unutra. Zamračenje ogledala uma, tog reflektujućeg jezera svesti koje kada je mirno vidi jasno, ili pojava uznemirujućih talasa na površini uma, iskrivljuju viđenje i pomućuju razumevanje. Bez čistog ogledala, dete ne može da vidi ono što je oduvek bilo tu – svoje vlastito lice. Parašiva je iskustvo koje se može uporediti sa viđenjem i dodirom sopstvenog lica po prvi put. Ali to nije iskustvo u kome jedna stvar otkriva drugu, kao u slučaju otkrivanja sopstvenog lica. To je Sopstvo koje doživljava samo sebe. Iskustvo, iskušeno i onaj ko iskušava su jedno te isto.
Zbog toga se to može postići samo kada se um usmeren na spoljašnje okrene ka unutrašnjem.

Mnogi ljudi pokušavaju da iskuse Boga kroz druge ljude. Učenici vide gurua kao Boga. Žene doživljavaju svoje muževe kao Boga. Poklonici vide svoja božanstva u hramovima kao Boga. Ali sve vreme, iza njhovih očiju koje gledaju, nalazi se Bog. Sopstvo, Parašiva, se može dostići samo onda kada se tragalac okrene od sveta i uđe u sopstvenu pećinu. Mi spoznajemo Sopstvo unutar sebe samo kada se potpuno okrenemo samom sebi kroz koncentraciju, meditaciju i kontemplaciju, i tada postignemo i održimo čistu svest.

Definisanje odredišta

Kako možemo znati kada smo spremni da spoznamo Sopstvo? Kako da znamo kada je Duša duhovno zrela?
Kada započnemo putovanje i jasno definišemo svoje odredište, tada moramo krenuti od mesta gde se trenutno nalazimo. Jasno definisanje našeg odredišta zahteva da znamo gde se nalazimo, i zahteva od nas da utvrdimo želimo li, ili ne, da idemo ka tome u ovom trenutku. Moramo se zapitati imamo li razlog i snagu volje da idemo tamo. Da li smo spremni da napustimo svet, ili moramo da ispunimo još neke obaveze u njemu, i prema njemu? Kako smo otplatili sve naše dugove? Ne možemo napustiti svet sa nerazrešenom karmom. Možda želimo još nešto, ili neko ispunjenje ljudske sklonosti, kreativnosti, bogatstva, profesionalne ostvarenosti, imena, slave. Drugim rečima, da li još uvek imamo svetovna angažovanja i vezanosti? Da li smo spremni za poslednje putovanje koje život ima da ponudi?
Da li smo spremni da izdržimo teškoće sadane (duhovne prakse), i da prođemo kroz smrt ega? Ili bismo želeli još malo zadovoljstava u svetu koji se sastoji od “ja” i “moje”?
To je pitanje evolucije, i životne faze u kojoj smo ušli u ovu inkarnaciju. Kada je Duša duhovno zrela, tada znamo da smo spremni da spoznamo Sopstvo.

Kada je čovek vezan svojom prošlom karmom, nesrećan, zbunjen, i bez entuzijazma sprovodi svoju darmu (dužnost, život), tada kao rezultat pravi novu karmu i njegova letargija postaje očaj. Kamila hoda sporo ako je teret težak i staje ako teret postane još teži. Onaj ko je opterećen ne može da izrazi radost. Tada staje. On stoji na putu držeći svoje probleme u rukama, bez želje i mogućnosti da ih pusti.

Svi hindusi, bez izuzetka, veruju u reinkarnaciju. Pri svakom rođenju mi moramo ispuniti dosta ciljeva koji naposletku, nakon mnogo dobro proživljenih života, vode ka konačnom cilju koji će se ukazati pred nama, kao jedini vredan da mu se teži. Sve druge želje, svi drugi ciljevi blede pred blještavilom same pomisli na vrhovnu spoznaju i oslobođenje.

Kroz živote mi ispunjavamo svoje obaveze prema roditeljima, prijateljima i društvu, postajemo dobri domaćini, dobri građani, živimo vredan život u fizičkom, emotivnom i intelektualnom smislu. To su prirodni ciljevi mnogih ljudi. Jednom kada se to postigne u životu, postaje lako da ponovimo taj obrazac u budućim životima, i da evoluiramo ka rafiniranijim i težim ciljevima, poput dobijanja znanja o istinama iz Veda, i uspostavljanju ličnog odnosa sa Gospodom Šivom.

Ovladavanje energijama

Ipak, određeni preduslovi se moraju ispuniti: umirivanje energija, tj. prane, kroz pranajame (vežbe disanja), pročišćenje i rafiniranje uma i emocija, smirenje uvek nemirnog uma okrenutog ka spoljašnjosti, kao i podsvesti koja ga sledi i u kojoj su skladištena sećanja, od kojih nam dolaze strahovi, mržnja i ljubomora. Naša prošlost je ta koja uslovljava i kreira našu budućnost. Mi spaljujemo prošlost u sadašnjosti, i u njoj oblikujemo budućnost.
Emocije su moćna sila koja otvara katance na našim čakrama. Kada se njima ovlada, kada se okrenu ka unutra i transmutiraju, onda ta životna sila pomaže duhovni napredak. Naš put se ne sastoji samo od toga da probudimo svoju višu prirodu, već i da istovremeno sa pozitivnim pristupom i svesnošću pristupimo ostacima naše niže prirode, menjajući pohlepu u darežljivost, i suočavajući se sa potisnutom ljubomorom, mržnjom i besom.

Većina ljudi ne razume da oni samo imaju um, telo i emocije, a da su oni sami nešto mnogo veće i šire od toga. Ljudi se poistovećuju sa umom, misle da su telo i osećaju da proizvode emocije, pozitivne ili negativne. Da bi napredovali na duhovnom putu, ljudi moraju shvatiti da oni nisu te stvari, već da su svetlosna, svesna Duša koja nikada ne umire, koja može da kontroliše um i da navodi emocije ka ispunjenju darme i razrešenju karme. Dok živimo u uobičajenom stanju strahova, briga i sumnji, nemoguće je videti dublje istine. Za takvu osobu je sasvim normalno da kaže: “Ja se plašim. Ja se brinem. Ja sam zbunjen. Ja sam bolestan.” Ta osoba izgovara ove rečenice svakodnevno, misleći tako o sebi na veoma ograničen način.

Ovaj način pogrešnog identifikovanja samog sebe se mora prekinuti i prevazići. Pre nego što uopšte započnemo ozbiljnu sadanu (duhovnu praksu), moramo shvatiti sebe bolje, kao i razumeti tri faze našeg uma: instinktivnu, intelektualnu i nadsvesnu. Ovo zahteva vreme, meditaciju i učenje – koje treba da kulminira stvarnim iskustvom instinktivnog uma, intelektualnog uma i transcedentnim nadsvesnim stanjem uma.
Kada spozna um u svom totalitetu, tragalac stiče znanje da je on sam nešto drugo – svedok koji posmatra um i, stoga, ne može biti sam um.
Tada spoznajemo da je um u nadsvesnom stanju čist. Nije više potrebno da ga pročišćavamo, osim da prenesemo njegovu prirodnu čistotu u stvarnost, u svoj intelekt, tako što ćemo dobiti pravo znanje i transmutirati instinktivne i životinjske kvalitete. Ovo se ostvaruje iznutra ka spolja. I nije toliko teško kao što se čini.

Izvor: odlomak iz knjige “Merging with Siva” - Satguru Sivaya SubramuniyaswamiPrevod: Milan Bojić

Ovaj tekst možete čitati i u novembarskom broju magazina Nova Svest

PREPORUČUJEMO