Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica
	<< prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >> ARHIMANDRIT JEROTEJ VLAHOS VEČE U PUSTINjI SVETE GORE Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve 8. ISUSOVA MOLITVA JE NASUŠNO POTREBNA SVEŠTENSTVU I SVETOVNjACIMA Moramo da uvidimo nužnost pročišćenja od strasti. Ne treba da pokušavamo da iscelimo samo druge, već treba da shvatimo da smo i mi sami, kao i svi ostali, puni strasti. Svaka strast jeste pakao. Sada znamo da je Isusova molitva lek koji isceljuje i pročišćava dušu. Doduše, to ne znači da je Isusova molitva "sve". Pa ipak, možemo reći da je ona sredstvo kojim se čovek prisajedinjuje Bogu - Onome koji je jedini kadar da pročisti i prosveti dušu. On je svetlost istinita koja obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet (Jn.1,9). Kao što kapi za oči pročišćuju vid, omogućavajući nam da ugledamo mnoge predmete, tako svaka osoba treba da stremi pročišćenju i preobraženju, molitvom ištući prosvećenje koje dolazi od Boga. - Da li ste mišljenja da i mi koji živimo u svetu možemo da činimo ono što čine monasi, naime, da ostvarujemo ovo božanstveno molitveno delo? - Ako ne možete da ih pratite u svemu, svakako da možete da ostvarite mnoge stvari. Valja, pak, jasno da naglasimo da je umna molitva jedno, a molitveno savršavanje Isusove molitve nešto drugo. Umna molitva, kakvom je srećemo kod nekih isihasta, zahteva život bez uznemirenja - i mnoge druge preduslove koje smo opisali. Ako, pak, niste u stanju da savršavate umnu molitvu u svetu - jer, to je izuzetno teško - onda možete pribegavati Isusovoj molitvi, odvajajući za to određeno i odgovarajuće vreme. Imaćete od toga neočekivano mnogo koristi. - Možete li da nam predložite neke korisne i praktične načine? - Osim tačno utvrđenih crkvenih bogosluženja, možemo svakodnevno da odvojimo određene vremenske periode koje posvećujemo isključivo praktikovanju Isusove molitve, to će reći, pogružavanju u ime Isusovo. Sa molitvenim trudom valja da otpočnemo postepeno, pažljivo, a da nastavimo saglasno ličnoj potrebi i, naravno, blagodati koju osećamo. Za početak je dobro i probitačno da izdvojimo pola časa za jutarnju molitvu pre izlaska sunca, i pola časa uveče, posle povečerja, pre odlaska na spavanje. Nužno je da imamo tačno utvrđen čas koji posvećujemo molitvi, i koji nikako ne smemo da menjamo ili pomeramo - makar po sredi bili i dobri razlozi i dela. Na primer, može se desiti da neko zatraži ispovest. Ukoliko ta osoba nije bolesna ili, pak, ako nije reč o neodložnoj stvari, ne bi trebalo da odlažemo vreme za Isusovu molitvu. Isto važi i za dobrodetelj. Takođe će biti potrebno da obezbedimo jednu mirnu i tihu sobu, udaljenu od vreve i buke, gde ćemo moći da započnemo delo Isusove molitve na način koji smo izložili ranije. Dakle, u početku srce treba da zagrejemo iščitavanjem nekog od dela otaca sve dok ne osetimo tronuće. Potom valja da pređemo na samu molitvu Isusovu, izgovarajući je naglas, umom ili, pak, srcem - zavisno od našeg duhovnog napretka. Kao što ćete i sami da vidite, vreme posvećeno Isusovoj molitvi bivaće sve duže, a budući da će molitva da nam donosi duhovnu radost, mi ćemo čak početi da žudimo za njom. Ali, još jednom ponavljam, u početku treba sebe da primoravamo makar na kratkotrajno prebivanje u ovoj spasonosnoj molitvi. - Da li je ovo kratko vreme dovoljno? - Nije dovoljno, ali ako postoji bogougodno nastrojenje i smirenje, Bog nadomešćuje ono što je u molitvi manjkavo. Svi znamo koliko je Bog trpeljiv prema našim padovima. Zar neće, onda, biti izrazito blagonaklon i milostiv prema našim pokušajima u borbi za preobraženje? On pokriva ono što nedostaje. On je pažljiv čak i prema posebnim okolnostima u kojima se svako od nas nalazi. Nije neizgledno da jedan čas vaše molitve bude blagosloveniji od mnogih časova molitve jednog monaha, jer, vas čeka mnoštvo drugih poslova i obaveza. Iskrenost ovog svetogorskog monaha zasluživala je veliko poštovanje. Ovom "ovaploćenom" anđelu nije bilo teško da načini osetljiva razlikovanja, da sve stvari postavi u pravovaljani okvir. - Treba takođe da znaš da će đavo tokom molitve da vas sučeli sa mnogim iskušenjima. Iskrsnuće mnoštvo događaja koji će težiti da poremete molitvu. Ali, znaj i to da Bog dopuštajući iskušenja ujedno ispituje našu rešenost da istinski i temeljno prionemo za Isusovu molitvu. U slučaju da istrajemo, Bog će da nam pritekne u pomoć i da odagna sve nevolje. - A šta da činim, oče sveti, ako tokom molitve iskrsnu misli vezane za pripremu besede ili propovedi, ili pak one vezane za kakvo dobro delo prema bližnjem? Zar i njih da odbacujemo? - Da, i njih treba ukloniti od uma. Jer, čak i ako nam se za vreme molitve jave blagočestive pomisli - naravno, ovo se odnosi na periode posvećene molitvi - đavo ih itekako vešto koristi na našu štetu. Ako đavo uvidi da će takve misli da nas udalje od Isusove molitve, on će se potruditi da nam ih pošalje u znatnoj količini, čak i ako samo promenimo vremenski rok određen za molitvu. U takvim slučajevima ne postižemo ni molitvu ni pročišćenje, niti uspevamo da pomognemo bratiji. Propoved koja je napisana na uštrb molitve neće doneti ploda našoj pastvi. - Nekada se dešava da se vratimo u keliju sasvim iscrpljeni od utroška velike snage, te uviđamo da nemamo moći da sprovedemo naše uobičajeno molitveno pravilo. Recite nam, šta da se čini u takvim slučajevima. - Čak ni tada ne treba odustati od Isusove molitve. Sveti Simeon Novi Bogoslov spominje da služenje bratiji ne sme da bude uzrok koji nas lišava Isusove molitve, jer, u tom slučaju, gubimo mnoge stvari. Nikada ne smemo da popustimo pred naletom izgovora koji nas navode na odlaganje molitve. "Trudi se u službi shodno svojoj moći. U keliji istrajavaj u molitvi smireno, budno i sa neprestanim suzama. I ne pomišljaj: "Danas sam radio izuzetno mnogo, nije zgoreg da smanjim vreme za molitvu usled telesnog premora". Jer, kažem vam, bez obzira koliko presegnemo naše moći služeći drugima, sigurno mnogo toga gubimo ako je trud vršen po cenu molitve". Pola časa Isusove molitve vredi daleko više od tri časa dubokog sna. Dugotrajna Isusova molitva donosi odmor i stišavanje. Prema tome, čak i sa ove tačke gledišta, ova molitva je oživotvoravajuća i temeljna potpora. Dragi moj oče, zaodenimo sve naše poslove u zlatotkani plašt Isusove molitve. Upravo zato što koriste isključivo razum i mozak, a ne srce, mnogi od bratije prolaze kroz teška iskušenja i mnogo se muče na svom duhovnom putu. Oni se premaraju i sasvim iscrpljuju premišljajući šta će kazati. Kada, pak, u čoveku zaživi blagodat, tada misli naviru poput vodoskoka. Nepostojana i slaba ukorenjenost u Isusovoj molitvi objašnjava zašto je toliko nesuglasica među bratijom, zašto nisu primireni, i zašto podležu mnoštvu nepravednih napada, a pri tome ne koriste te napade kao povod za radost - saglasno nelažnoj reči našeg Gospoda Isusa Hrista. Oslanjajući se na viševekovno predanje, sveti Nikodim Agiorit smatra da episkopa valja birati iz redova monaštva. Naime, posedovanje monaške samosvesti pomaže mu da ostane nepokoleban i nepomućen usred progona, kleveta, optužbi ili pak besa ljudi, pošto je on prvi koji je uvideo svoju grešnost, optužujući sebe. Stoga on zadobija sve plodove molitve - prvenstveno ljubav koja se vezuje sa blagodaću i koja, kako vele oci, ne pada. - Oče, šta podrazumevate pod "monaškom samosvešću"? - Duhovnu svest utemeljenu na poslušanju, smirenju, samoosuđivanju i - neutaživoj žeđi za molitvom Isusovom. Poslušanje starcu i duhovnom ocu. Monah treba da je smiren pred svim ljudima, te da crpi snagu smirenja iz borbe za pročišćenje od strasti. Ne treba se grozničavo zaletati u velika dobročinstva jer, nažalost, upravo smo na tom planu pod velikim uticajem raznih jeresi. Najveće dobročinstvujuće delo jeste zadobijanje smirenja i svetosti. Tada smo istinski imućni. Crkva nije ministarstvo za socijani rad i potrebe, nego blagohranilište božanske blagodati. Sveštenici nisu socijalni radnici, nego oni koji uzvode Bogu. A to ne mogu biti i postati ukoliko su lišeni smirenja i svetosti. Ako nemamo svetosti i smirenja, onda i najpoduzetniji socijalni rad brzo usahne. Međutim, ako smo pribrali darove svetog života i smirenja, onda i najneznatniji trud u društvu donosi neočekivano velike učinke. Smirenje valja da povezujemo sa samoukorevanjem, odnosno samoosuđivanjem. Valja prvo sebe da optužimo. Poštovanje koje nam se ukazuje ne treba da pripisujemo ličnim zaslugama, već svešteničkom činu kojeg smo Božijom milošću udostojeni. Optužbe drugih treba da povežemo sa sopstvenom ogrehovljenošću, a ne sa "nedostatnostima" čina sveštenstva. Tada dobijamo duboki mir i izobilje blagodati od Boga, te uspešno odgonimo sve uzroke koji nas podstiču da mrzimo brata. Naravno, treba da postoji i neugasiva žeđ za Isusovom molitvom. Isusovu molitvu ne treba da smatramo zgodnom prilikom, već životom. Naše bogoslovlje i propovedanje treba da izviru iz takvog svetog okruženja. Neophodno je, nadalje, da posedujemo molitveno pravilo. Ako poživimo na ovakav način, bićemo od neizmerive pomoći svetu. Bez obzira da li ste sveštenik ili, pak, episkop, treba neodstupno da negujete jedan cilj i nameru: ne izgubiti svoju monašku samosvest. U Starečniku nalazimo sledeći odlomak: "O avi Nitriju, učeniku ave Siluana, priča se da se tokom svog podviga, u keliji na Sinajskoj gori, prema sebi odnosio razborito, uvažavajući i potrebe tela. Međutim, kada je postao episkop Farana, on je sebe umeravao velikom oštrinom. Videvši to, njegov učenik ga zapita: "Avo, kada smo boravili u pustinji ti nisi poduzimao takav i toliki podvig!" Na to mu starac odgovori: "Vidiš, u pustinji sam pribavio unutarnji mir i bio sam ograđen siromaštvom, a što se tela tiče, starao sam se da ne oboli te da ne potrebujem ono što nemam. Sada sam, pak, u svetu, usred njegovih briga. Čak i ako se razbolim, naći će se neko da se pobrine o meni. Eto, zbog toga se ovako podvizavam kako ne bih umrtvio monaha u sebi"". Oni koji poseduju istinsku monašku samosvest osećaju i znaju da za sve treba iskati blagoslov. Oni se prepuštaju episkopu ili opitnom duhovniku koji njihovo poduzeće ispituje i prepravlja, motreći na začetak i okončanje. Naravno, oni svim silama izbegavaju pohvale, jer onaj koga hvale više nego što zaslužuje može mnogo toga da izgubi. Dakle, gde god da se zateknemo, na putu, u automobilu, treba da pribegnemo molitvi Isusovoj, uznoseći sledeće reči: "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me", kao i: "Presveta Bogorodice spasi me". Neizostavno valja pristupati i božanstvenoj liturgiji, uz pravovaljanu pripremu i učestvovanje u prečistim Tajnama. Svekolika tvorevina veliča i slavi Boga. Sveštenik koji ne savršava božanstvenu liturgiju ne učestvuje u ovom predivnom veličanju. Takođe je veoma probitačno da povremeno uznosimo ona pevanja kanona koja su posvećena našem Gospodu Isusu Hristu, a nalaze se u Velikom časoslovu. Naravno, valja pojati i one naročite molitve koje se upućuju Gospodu Isusu Hristu, sabrane na kraju dela koje je sačinio sveti Nikodim Svetogorac, pod naslovom: Nevidljiva borba. On nas poziva da često prizivamo najslađe, radostotvorno, dobrouzrokujuće, spasotvoreće ime Gospoda našeg Isusa Hrista, i to ne samo ustima, već srcem i umom. Treba da se molimo i za druge, jer nam ih je Bog poverio. Naša je dužnost da se povlačimo zarad molitvoslovlja u prilog spokojstva i prosvećenja Njegovih ljudi, sledujući Mojseju... << prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>