Svetosavlje.org :: Biblioteka :: Ћирилица :: Latinica     << prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >> ARHIMANDRIT JEROTEJ VLAHOS VEČE U PUSTINjI SVETE GORE Razgovor sa pustinjakom o tajni Isusove molitve 5. PRISUSTVO I ODSUSTVO BLAGODATI - Mislim da je sada čas da osvetlimo još jedan vid podvižništva, skopčan upravo sa tvojim upitom, odnosno zebnjama. Vidiš, podvižnici i te kako dobro znaju za otrov neprijatelja čovekovog "od početka", ali, slava Bogu, poznaju i njegove slabosti i, konačno, poraz. Oni imaju opit satanine mržnje prema svem čovečanstvu, ali i opit slatke svudaprisutne ljubavi Hristove prema rodu ljudskom. Naravno, ljubav Božija je neizmerno pretežnija u ovom duhovnom vojevanju. Gospod u dušu ulazi nežno i, shodno meri Svog prisustva, širi blagodat i raskriljuje radost. Okončanje svake bitke prati nepojmljiva i neiskazana blagodat, tišina i mir. Upravo je to iskustvo naznačeno sledećim slovesima svetog Grigorija Sinaita: "Istinski začetak molitve jeste toplota srca koja sažiže strasti, donoseći duši radovanje i razdraganost". Pošto ranije nismo uživali takvo iskustvo, ono se, prilikom ostvarenja, utoliko snažnije upisuje u duhovno sećanje. Sve u nama "staje", primirava se i trepetno bridi! Molitva "Gospode Isuse Hriste, pomiluj me" spontano se preobražava u slavoslovlje: "Slava Tebi, o Gospode!" U takvim trenucima odmah valja prigrliti reč "Isuse", i to samo nju, jer je prisutan On - Isus, Gospod naš. Sećanje na Isusa sa umom usredsređenim na srce sada se odvija bez muka i sa puno poleta. Svaki put kada se izusti ime Isusovo srce se preispunjava velikim ushićenjem. Ni po koju cenu ne želimo da propustimo taj božanski čas, i činimo sve što je u našoj moći da ga se udostojimo. Mi neprestano tužimo za njim. Sećam se da je moj blaženopočivši starac i po šest sati prebivao u najprisnijoj molitvi Isusovoj. Kasnije, prenuvši se na časak, on je kazivao da mu se čini da je isteklo svega četvrt časa. Radost tada nailazi u talasima. Čitav pokret srca nalikuje na skok. Mnogi od svetih otaca pominju ovo vinuće srca. - Starče, evo, baš sada mi navire misao o tumačenju koje je sveti Nikodim dao molitvi Majke Božije: I obradova se duh moj Bogu, Spasu mome (Lk.1,47). Čini se da on ovim stihovima pridaje sličan smisao. U tim trenucima sam se, zaista, setio učenja svetog Nikodima: "Onaj čije srce poskakuje, podrhtava i raste neprestano je i preizobilno razdragan. On je, u izvesnom smislu, pun sušte bogoživahnosti". I zaista, trezvoumni oci ovo ozarujuće umiljenje nazivaju zagrcnućem i skokom srca, nadahnutim božanskom blagodaću. Isti svetitelj nastavlja: "Kada god vas poseti blagodat i Duh Sveti mistički deluje u vašoj duši kroz svetu molitvu srca - vaše srce poskakuje". Mnogi oci naše Crkve svedoče o ovom iskustvu. Na primer, sveti Grigorije Palama kaže: "Srce poskakuje iz poletne ljubavi prema dobru", a u takvom stavu ga podržavaju sveti Vasilije Veliki i sveti Atanasije Veliki, jer i oni smatraju da je to znamen blagodati. - Da, sveti i opitni podvižnici su gotovo jednodušni po tom pitanju. Posle mnogostradalne i herojske borbe blagodat Hristova posećuje srce i krepi ga. Ali, ona ne prilazi svakome od nas na istovetan način. To zavisi od određene energije Duha Svetog koji deluje "prema Svojoj volji", na našu korist. "S početka se blagodat projavljuje na raznovrsne načine tokom molitve i čovek učestvuje u duhu na različite načine. Ona se spoznaje i sagledava shodno njenoj vlastitoj volji i dopuštenju..." Uzmimo primer proroka Ilije. On je osetio "veliki, snažan vetar koji potresa planine", a zatim je osetio zemljotres, vatru i tanani glas, i - "Gospod beše tu". Sveti Grigorije Sinait nas obaveštava da Duh Sveti ljudima, naročito početnicima, prilazi u vidu duha strahovitosti koji slama goleti strasti, mrveći okamenjena srca kojima daje pokajanje i suze radi izbavljenja od pređašnjeg načina života. Onima koji su odmakli stazama opita On prilazi poput zemljotresa, to će reći, kao gromovita radost (to je onaj skok srca o kome smo pričali), kao strelovita revnosnost srca. A onima koji su izrazito iskusni, istinskim duhovnicima, On pristupa kao tanani lahor, kao tiho svetlo. Početnici primaju blagodat u "meri", dok iskusni uživaju punotu blagodatnih darova. Kao što vidimo, blagodat nas svaki put posećuje u savršenijem vidu jer, naravno, mi postižemo savršeniji vid svog duhovnog podobija. - Znači, blagodat dolazi i opet odlazi? - Da, odgovori sveti pustinjak. Ona se približava, ali i začas može da nestane, sasvim da se "povuče". Bog šalje i povlači Svoju blagodat. Na početku umne borbe, zbog duhovnog pohoda, razmaci između povlačenja i ponovnog nailaska blagodati su veliki, ali, posle upornog podviga, razmaci počinju da se primetno skraćuju. Duhovni atleta poznaje ova prilaženja blagodati, međutim, on zna i za trenutke njenog "odstupanja". - Recite nam zašto je tako: kakav je smisao ovih "dolazaka" i "odlazaka" Božije blagodati? - Jednom rečju, dublji smisao je sledeći: ona dolazi da pruži utehu i usladi srce, a odlazi da omogući pribiranje i smiravanje. Ona napušta srce podvižnika kako bi se ovaj opomenuo da je posredi bio dar Božiji i da on, prema tome, kao nedostojan to nije mogao da "zasluži". Gotovo svi ozbiljni monasi znaju za ovu "igru blagodati" koja može da traje godinama. Susreti i rastanci - sa Bogom! Kao da vam kaže: "Evo me, tu sam". Međutim, već narednog časa On nestaje kako bi vam omogućio da to iskustvo upijete, osvestite, da se suočite sa novom duhovnom stvarnošću vaše ličnosti i duhovnog života. Štaviše, darovi blagodati, njeni plodovi, moraju da se očuvaju, i to mukotrpnim molitvenim trudom i dobrodeteljima. Jer, znamo za slučajeve kada monasi prime blagodat koje se kasnije odreknu. Zar se to, zapravo, nije desilo apostolu Petru? Vatreni apostol je na Tavorskoj gori bio obasut preizobilnom blagodaću. Pa ipak, pošto nije uspeo da je usvoji i sasvim u sebe unese, on se, ukratko potom, odrekao - Hrista! Faza usvajanja blagodati je, takođe, povezana sa mučnom potragom. Nakon susreta sa blagodaću, Hristov čovek zna da ona postoji te je sa suzama traži. On nalikuje na dete koje traži svoju prikrivenu majku, govoreći: "Gde si, Svetlo moje? Gde si, Radosti moja? Zašto me ostavljaš te moje srce tuži? Zašto lik Svoj kriješ, pa duša moja pati? Ušavši u moje srce, Ti sagorevaš sve moje grehe. Dođi opet u moju dušu i iznova spali sve moje grehe koji Tebe sakrivaju od mene, kao što oblaci pokrivaju sunce. Dođi i obraduj me Svojim dolaskom. O, Gospode, zašto kasniš? Vidiš da je duša moja ranjena i da Te suzama traži. Gde si se sakrio? Kako to da moja duša ne može da vidi Tebe koji si svuda, a tražim te sa bolom? Tako su te i Presveta Djeva i Josif tugujući tražili kada si bio dete. Šta bi ona kazala, pateći, da nije pronašla svog ljubljenog Sina?" Upravo je ovakvim rečima sveti Siluan Atonski oplakivao odlazak blagodati. Sveti Serafim Sarovski takođe pripada saboru velikih staraca koji su doživeli odlazak blagodati Božije. Naljutivši se na brata on je, u istom mahu, shvatio da ga je to odvelo u katastrofu. Tek je tada razumeo patnju Adama koji je promašio svrhu rajskog života i priziva, izgubivši zajednicu sa Bogom. Stoga se sveti Serafim uputio "u daljnju pustinjicu" u kojoj je našao kamen na kojem je hiljadu dana i noći uznosio molitve Bogu. Odstupio je tek nakon što je uslišen. Prema tome, - nastavio je kazivanje mudri starac, blagodat se povlači kako bi srce moglo da žeđa za Bogom i da umnoži svoju ljubav prema Njemu. Ono sada poseduje iskustvo sladosti koju pruža blagodat, zajedno sa doživljajem praznine koji sleduje njenom povlačenju. Ono još žešće oseća i prokušava gorčinu greha, te pomnije - ali bez očajničkog razočarenja ili maloverja - nastavlja potragu za njom. Umesno je dodati da blagodat, nakon što je prebogato zapljusnula um uzdižući ga na krilima ekstaze, hitro napušta isti um, naročito ako je reč o početniku, kako ne bi dovela do "umiranja od lepote". Slično je i u slučaju malog deteta koje se prejelo: da ne bi izdahnulo zagrcnuvši se prevelikim zalogajem ono spontano povraća. Sveti Simeon Novi Bogoslov ostavlja svedočanstvo i o ovoj pojavi duhovnog života: "Tada, pošto lagano i tanano prosvećenje obuzme um, znenada ga uznoseći u ekstazu, ipak ga ubrzo napušta da ne bi izdahnuo, a onaj koji je Njega video niti može da pojmi niti da se priseti Njegove lepote, jer, On hitro odmiče da se onaj - budući odojče ne bi prejeo hrane savršenih, te stoga prepukao ili ozledio ili povratio. Od tog časa On nas upućuje, osnažuje i poučava - čas dolazeći, čas odlazeći kada nam je potreban. On ne prilazi kada mi to hoćemo - to se dešava samo savršenima već pritiče u pomoć kada smo potpuno iscrpljeni teškoćama. On se podiže izdaleka, čineći da Ga osetimo unutar srca". Pristupanje i odstupanje blagodati donosi još jedan spasonosni učinak. Naime, došavši, ona sarađuje na pročišćenju čoveka od određene strasti. Zatim, kada dođe naredni put, čovek se oslobađa još jedne od strasti, i tako neprestano sve dok ne očisti strasni deo duše uz pomoć božanske i životodavne blagodati. Posle velikih bojeva i mnogo stradanja nastaje čas kada se blagodat učvršćuje u srcu - uvek uz mogućnost da se uveća, ali, i da se umanji - i neprekinuti i svudaprodirući mir obujmljuje svecelo čovečije biće. Nastaje čas stalnog tihovanja, uvektrajuće sladosti! Duša postaje Tavor! Nebesa dotiču zemlju! Carstvo Božije vaskrsava u srcu! Presveta Trojica stoluje u našem unutarju! Čovek je, o najzad, obraz i podobije Boga, Praobraza! Koliko je štedra ljubav Božija, - pomislih. Nedavno sam pročitao nešto što podržava besedu starca: "Ako vas ne isprobaju dejstva, pokreti, napadi i zamke đavola, nećete biti u stanju da razaberete dobrobiti koje vam uručuje Duh Sveti. Ako ne spoznate duha koji ubija, nećete pribaviti znanje o Duhu koji daje život, nećete istinski spoznati životodavca Hrista". Ima li kraja ljubavi Hristovoj? On užasne smicalice đavola preobraća u naše dobro, On izdvaja slatkođu iz gorčine, On preusmerava mržnju đavola prema nama u našu ljubav prema Njemu, Spasu našem. Mi shvatamo da sve delatnosti đavola, šta god da pokuša, na kraju vode njegovom samoubistvu: on sebe zatire, uništava. On se okomljuje na čoveka neshvatljivom mržnjom, a Bog to dopušta jer je i on "ličnost", te poseduje moć slobode, koju Spasitelj poštuje. Ali, Bog ograničava njegov uništavalački pohod. Čime? Upravo Svojom neizmerivom samilošću i bezgraničnom ljubavlju prema čoveku. Jednom mi je jedan podvižnik rekao da Bog Svojom ljubavlju preobražava smrt gordosti u život smirenja kojim se pridobija Njegova blagodat. Naime, čim hrišćanin popusti gordosti, neminovno sleduje pad. Posle pada, kroz pokajanje, on iznova prima božansku blagodat i postaje čak smireniji nego ranije. Tim putem se sve više čisti od teških nanosa satanskog kala, odnosno, nečistote užasne strasti gordosti. Zato i smemo da kažemo da đavo samog sebe ubija: on jeste i mora biti poražen! Zatim starac ustade i reče: Vreme je za večernje bogosluženje. Poslužićemo se brojanicama: pođi u susednu keliju i moli se Isusovom molitvom dok te ne pozovem da nastavimo razgovor. Ni za tren ne treba zapustiti obdelavanje srca slatkom Isusovom molitvom. Ušavši u keliju koju mi je odredio starac, pomislio sam da je dobro što ću doći do "predaha", jer je ovaj Svetogorac uzneo moje biće do vrtoglavih visina - trebalo je da se, na mah, "prizemljim" i razmislim o doživljenom. Kelija je bila mala, baš poput svih kelija Svete Gore. Njen nameštaj sastojao se od niskog kreveta sačinjenog od nekoliko poprečnih dasaka, ćebeta koje ih je pokrivalo, i stolića na kome se nalazila umašćena gasna lampa - ukratko, tu nije bilo ničeg što bi vas podsećalo na udobnosti sveta. Na zidu podržavanom nabojem visila je ikona Hrista Pantokratora, a nešto dalje ikona Presvete Bogorodice, koju atonski monasi naročito vole i poštuju budući da je predanje smatra starateljkom, zaštitnicom, odnosno "Igumanijom" Svete Gore Atonske. Uglovi kelije završavali su magličastim zastorima paučine. Ovde je, prirodno, bilo malo vremena za spoljašnje čišćenje. Život i njegovo pročišćenje dešavaju se iznutra. Čim sam se uklopio u atmosferu kelije i na neki način sa njom saživeo, celim telom i svom težinom pao sam na zemlju i, položivši dlanove jedan preko drugog, dotakao pod vrhom čela. Počeo sam da izgovaram Isusovu molitvu, čas naglas - odlučno i resko, čas u sebi ili, pak, šapatom. Sricao sam je u celosti, naglašavajući čas reč Isuse, čas onu sledeću - Hriste, a nekada frazu - pomiluj me, trudeći se da što ozbiljnije vežem um za sveta slova. Ubrzo sam izgubio svaki osećaj za vreme, što nije neobično u duhovnim oblastima, poput starčeve izbe, gde večnost često ali i nepredvidivo uvire u svet vremenitosti. Razmišljao sam o svom grehu i vlastitoj prisutnosti među svetim i bogonosnim ocima, plakao sam. Iz dubine bića sam proiznosio izreku svetog Jovana Zlatousta - za koga mnogi pogrešno tvrde da nije želeo da monasi žive u manastirima - "blaženi su svetionici sveta". A takvi su jer je "njihova kelija oslobođena vreve a duša očišćena od strasti i boljki: nežna, tanana i daleko čistija od najprozračnijeg vazduha. Njihovo delovanje je delovanje Adama pre pada, dok je bio odeven u slavu i smelo besedio sa Bogom, obitavajući na tom mestu punom blaženstva". Posle nekog vremena čuo sam tiho kucanje i glas pustinjakovog učenika koji me je pozivao da se ponovo pridružim starcu radi produženja razgovora. Odmah sam se prenuo i pošao ka svom atonskom učitelju. Doduše, nisam uspeo da suzbijem ni radost ni tugu zbog prekinute molitve. - Kako si proveo ove večernje časove?, upita me otac. - Ne mogu ništa da kažem, ne mogu da odgovorim, - rekoh. (Sam Bog zna, možda je on za to vreme molio Gospoda isključivo za spasenje moje duše. Možda sam upravo iz tog razloga osetio snažan pokret ganuća). Posle kraćeg vremena, ipak, izustih: Osetio sam kako mi dušu prekriva mir - tugu zbog greha i radost zbog ljubavi ka Isusu. On me ljubi više nego što slutim. Moguće je da se Vi neprestano tako osećate. Čini mi se da to sleduje neprestanom ostvarivanju molitve Isusove, koja protiče snagom života. - Tako je, premda su plodovi molitve Isusove toliko preizobilni kvalitetom i mnoštvom, da se nikako ne mogu predstaviti u potpunom vidu. Isusova molitva nalikuje na drvo koje obiluje najizvrsnijim plodovima. Njenoj blagotvornosti nema ni mere ni kraja. - Pružite nam neke od tih plodova "najblaženije pustinje", pogotovo nama koji smo izgladneli usled odsustva blagodati Božije. Pokažite nam neke učinke te tajanstvene duhovne žetve. << prethodna    [ sadržaj ]    sledeća >>