Home > Biblija, Duhovnost > Jedinstvo, ljubav na delu

Jedinstvo, ljubav na delu

novembar 9th, 2011 Dragan Stojanovic Leave a comment Go to comments

Najveća žrtva ikada ostvarena je bez sumnje dar nebeskog Oca za očuvanje jedinstva u svemiru. Postojale su druge mogućnosti. Bog je mogao izjaviti: „Luciferu, umorio sam se. Pošto ne prihvataš moj autoritet, dajem ti trećinu svemira i radi tamo šta hoćeš. A mene pusti na miru.“ Na prvi pogled svi bi mogli biti zadovoljni. Sin Božji ne bi morao da prodje kroz stravične muke i smrt na krstu. S druge strane, trećina beskonačnosti (beskonačnost je dimenzija svemira), je prema matematici još uvek beskonačnost. Svi bi mogli biti zadovoljni, osim Onoga koji je izvor prave ljubavi. Jer ljubav ne zna za podelu. Odbacivanje je nepomirljivo sa vrednostima Božjeg carstva. Isto tako, ono uopšte nema svoga mesta u crkvi, zajednici onih koji se spremaju za večnost.
1. Bog prihvata grešnike
Apostol Jakov, govoreći o spasenju, spominje slučaj siromašnog čoveka koji dolazi u crkvu u rdjavoj haljini i koga crkva odbacuje. „Ne izabra li Bog siromahe ovoga sveta da budu bogati verom i našljednici carstva koje obreče onima koji njega ljube? A vi osramotiste siromaha.“ (Jakov 2: 5. 6.) Crkva je očigledno otvorena za sve, bez obzira na nacionalnost, boju kože, finansijsku situaciju, itd. Još više od toga, Isusov stav prema grešnicima pokazuje da je crkva mesto za sve one koji žele biti sastavni deo zajednice vernika, neovisno o njihovom duhovnom nivou u jednom datom trenutku. „Zdravi ne trebaju lekara nego bolesni“. (Marko 2: 17). A crkva je upravo mesto gde Bog leči svoju decu. Svi iskreni vernici shvataju da su savršeni samo kada im je oprošteno. Njihovo savršenstvo je
savršenstvo Isusa Hrista. Prema tome, oni neće nikada delovati kako bi bilo koga osramotili. Oni će prihvatiti sve, pa čak i grešnike, znajući da ih Bog prima.
2. Bog menja grešnike
Ako je crkva udruženje grešnika, onda se mora napomenuti da njeni članovi, taknuti večnom ljubavlju, prihvataju ne da brane svoj greh, već da postanu kroz otkupljujuću silu Spasitelja sve sličniji Njemu. Crkva je tu da im pomogne i da, ostavši stub i tvrdjava istine, pokaže savršenu Božju ljubav na delu. Tako je ona predslika nebeskog carstva, carstva istine, pravde i ljubavi. Zar će onda biti moguće zamisliti da ta Crkva ignoriše promene kod svojih članova i da preuzme na sebe odgovornost za sud? Niko nema prava na Božju stolicu, počevši da sudi pre dana koga je providjenje zacrtalo u svojoj mudrosti.
Ipak, nemojmo se varati. Ako crkva ne sudi, ona nikada neće smanjiti zahteve Božjeg carstva. Ona će hrabro nazvati ’greh njegovim pravim imenom, ali će zato nazvati i blagodat pravim imenom. Na taj način će vernici biti spremni da se žrtvuju do maksimuma kako bi grešnik bio iščupan iz kandži zla.
Nema sumnje da je bratska ljubav jedna od najlepših slika neba. U tom kontekstu jedinstvo postaje posledica ljubavi, a ne cilj za sebe. Jer kada ljubav deluje, svi u crkvi govore jezik jedinstva. Za njih je prisnost, povezanost ne samo melem za dušu, već i dirljivo, lično iskustvo.
Jedan mladić je podelio sa mnom svoje razumevanje stanja njegove crkve. Upotrebio je jedan poznati biblijski stih i rekao: U mojoj crkvi svi se ponašaju kao da u Psalmu 133. piše: „Kako je lepo i krasno kad sve braća žive… odvojeno“. Ali to je nerazumno. Božja vizija crkve je izvanredno opisana u jevandjelju po Jovanu. „Da svi jedno budu, da i svet veruje da si me ti poslao“, Jovan 17: 21).
Grešnici kojima je oprošteno ne mogu raditi drugačije osim da pokažu iskrenost svoje ljubavi. Oni vole, i to svako vidi i oseća. Oni su pronašli svoj smisao postojanja, i omogućavaju svima da otkriju sebe i mesto koje im Bog pruža u svom planu spasenja. Kao što je to izjavio Ivan Pani, ruski matematičar: „Za svaku lepotu postoji neko oko da je zapazi. Za svaku istinu postoji neko uvo da je čuje. Za svaku ljubav postoji neko srce da je dobije.“ To je ono što Bog očekuje da vidi u svojoj crkvi.
3. Bog osposobljava grešnike za delo službe
Savršenstvo je dar, tako da se ljudi u crkvi nemaju čim pohvaliti. Apostol Pavle to potvrdjuje: „Sobom se neću hvaliti, već ako slabostima svojima. Jer kad bih se i htio hvaliti, ne bih bio razuman, jer bih istinu kazao.“ (2. Kor. 12: 5. 6.)
Ukoliko se nemaju čim pohvaliti, Hristovi sledbenici će uzdići Isusa Hrista. Tako će njihov boravak u crkvi učiniti da uzdižući njega oni deluju kao On. Za njih je crkva mesto za obučavanje, škola ljubavi, teritorija mira, sloge i razumevanja.
Albert Švajcer, dobitnik Nobelove nagrade, doktor, teolog, izuzetan orguljaš, filozof, itd. odlučio je da provede vreme u Africi i pomogne ljudima u nevolji. On je zapisao: „Ljubav nam omogućava i obavezuje nas da osetimo radost drugih, njihovu strepnju i njihove patnje kao naše. Mi smo, prema slici koju je upotrebio filozof Hjum, kao žice koje skladno trepere sa onima koje upravo sviraju. Ta simpatija nas navodi da poboljšamo situaciju ljudi u nevolji. Niko više ne dovodi u pitanje činjenicu da je etika u suštini ljubav prema bližnjem.“
Zaključak
Bog prihvata grešnike. Prihvatimo ih i mi. Bog menja grešnike silom svoje blagodati. Doprinesimo i mi da oni konkretno uvide lepotu Njegovog karaktera i prihvate Njegov plan spasenja. Bog nas u crkvi obučava za službu ljubavi koja će trajati kroz čitavu večnost. Prihvatimo da složno radimo već sada, u Njegovoj školi.
Bog Otac, Sin i Sveti Duh su jedno. Oni su ljubav, a ti?

Categories: Biblija, Duhovnost Tags: