Čudesne moći yogija i svetaca
U svim vremenima i u svim civilizacijama, čuda prosvetljenih, samorealizovanih ljudi i svetaca su bila sveprisutna i sveokružujuća, kao vazduh koji udišemo ili voda koju pijemo, zemlja po kojoj hodamo ili sveprožimajuća vatra, koja nas spolja greje a iznutra podseća na večni božanski plam. U svim dobima, sadhui i tragači, mudraci i sveci, monasi i yogiji, prosvetljeni, Savršeni Učitelji i Avatari, činili su čuda da bi oči ogromne većine onih koji su oslepeli od pogleda u materiju, povratili ka Izvoru Svetlosti i okrenuli ih od zaborava, dugog kao večnost, da se prisete Sebe i svog božanskog porekla.
Dok je Zapad zatvarao oči pred čudima svetih ljudi, ne mogavši u svojoj nadmenosti i taštini da prihvati da se čuda ne mogu intelektom dokučiti, na Istoku, gde se već odavno zna za mudrace i Savršene Učitelje, prihvatili su da se beskonačni i savršeni Bog, koji se ograničenim ljudskim umom ne može spoznati, ispoljava pred čovekom svojim moćima i čudima, isto tako nespoznatljivim i razumu stranim, da bi uneo u ljudska srca i umove malo od svoje beskonačnosti i pozvao ih u svoj zagrljaj.
Yogananda u svojoj "Autobiografiji jednog yogija" opisuje čitavu lepezu svetaca i moći kojima su oni raspolagali, čineći čarobni deo mozaika u spiritualnim pejzažima Indije. Sadhui sa kojima se Yogananda sretao su primeri samo nižeg sloja spiritualne hijerarhije i nivoa moći, jer su raspolagali samo sa po jednom do dve moći, i bili spremni da se razmeću njima i pokazuju ih kao na vašaru. Nasuprot tome, Savršeni Učitelji, koji se mogu nabrojati na prstima jedne ruke, i koji raspolažu ogromnim Izvorom beskonačnih božanskih moći, uvek ostaju skriveni i poznati samo nekolicini najbližih učenika.
Swami Pranabananda je bio poznat kao svetac sa dva tela, jer je raspolagao sa moći bilokacije, odnosno pojavljivanja na dva mesta istovremeno, što se ne može uvek objasniti savršeno uvežbanom astralnom projekcijom i sposobnošću materijalizacije astralnog tela. Nagendra Nath Bhadurija su zvali "lebdeći svetac", jer je u stanju intenzivne predanosti Bogu, kao i yogijskim disanjem, mogao svoje fizičko telo, koje je tada gubilo svoju grubu strukturu, da podigne u vazduh.
Gandha Babu je, nakon dvanaest godina vežbe, razvio moć proizvođenja različitih mirisa ni iz čega, i zato dobio nadimak "mirisni svetac".
Rama Gopal Muzumdara su zvali "svecem bez sna", jer je neprekidno bio u budnoj i svesnoj ekstazi predanosti Bogu.
Pred kraj svog zemaljskog života, sredinom našeg veka, Yogananda je sreo i dve svetice koje uopšte ne jedu, već se hrane sunčevom svetlošću - fotosintezom - bez koje bi uvenule, kao biljke. Jednu je posetio na Zapadu, bila je to nemačka stigmatičarka Tereza Nojman, iz čijih rana na rukama i nogama je krv tekla u potocima, "niotkuda". Drugu, Giri Balu, koja od svoje dvanaeste godine pa do kraja dugog života ništa nije ni pojela ni popila, je posetio u zabitima Indije.
Sa čudesnom moći materijalizacije i dematerijalizacije, kako svog vlastitog tela tako i spoljnih predmeta, raspolagalo je više svetaca opisanih kod Yoganande. Muslimanski čudotvorac, fakir Afzal Khan, naučio je od jednog hinduskog sveca tehniku uz pomoć koje je za dvadeset godina razvio moć nestajanja predmeta na njegov dodir i njihovog ponovnog pojavljivanja, uz pomoć svog duha Hazrata. On je to obilato zloupotrebljavao za krađe, zbog čega se posle mnogo godina isti onaj Učitelj koji mu je tu moć poklonio ponovo pojavio i oduzeo mu je, poslavši ga u Himalaje na doživotnu božansku meditaciju. Kada je Učitelj video Afzalovo iskreno pokajanje za zloupotrebu moći, dozvolio mu je da zadrži sposobnost da mu duh Hazrat, na zapovest, uvek stvori hranu i odeću u himalajskim pećinama.
Dok je Zapad zatvarao oči pred čudima svetih ljudi, ne mogavši u svojoj nadmenosti i taštini da prihvati da se čuda ne mogu intelektom dokučiti, na Istoku, gde se već odavno zna za mudrace i Savršene Učitelje, prihvatili su da se beskonačni i savršeni Bog, koji se ograničenim ljudskim umom ne može spoznati, ispoljava pred čovekom svojim moćima i čudima, isto tako nespoznatljivim i razumu stranim, da bi uneo u ljudska srca i umove malo od svoje beskonačnosti i pozvao ih u svoj zagrljaj.
Yogananda u svojoj "Autobiografiji jednog yogija" opisuje čitavu lepezu svetaca i moći kojima su oni raspolagali, čineći čarobni deo mozaika u spiritualnim pejzažima Indije. Sadhui sa kojima se Yogananda sretao su primeri samo nižeg sloja spiritualne hijerarhije i nivoa moći, jer su raspolagali samo sa po jednom do dve moći, i bili spremni da se razmeću njima i pokazuju ih kao na vašaru. Nasuprot tome, Savršeni Učitelji, koji se mogu nabrojati na prstima jedne ruke, i koji raspolažu ogromnim Izvorom beskonačnih božanskih moći, uvek ostaju skriveni i poznati samo nekolicini najbližih učenika.
Swami Pranabananda je bio poznat kao svetac sa dva tela, jer je raspolagao sa moći bilokacije, odnosno pojavljivanja na dva mesta istovremeno, što se ne može uvek objasniti savršeno uvežbanom astralnom projekcijom i sposobnošću materijalizacije astralnog tela. Nagendra Nath Bhadurija su zvali "lebdeći svetac", jer je u stanju intenzivne predanosti Bogu, kao i yogijskim disanjem, mogao svoje fizičko telo, koje je tada gubilo svoju grubu strukturu, da podigne u vazduh.
Gandha Babu je, nakon dvanaest godina vežbe, razvio moć proizvođenja različitih mirisa ni iz čega, i zato dobio nadimak "mirisni svetac".
Rama Gopal Muzumdara su zvali "svecem bez sna", jer je neprekidno bio u budnoj i svesnoj ekstazi predanosti Bogu.
Pred kraj svog zemaljskog života, sredinom našeg veka, Yogananda je sreo i dve svetice koje uopšte ne jedu, već se hrane sunčevom svetlošću - fotosintezom - bez koje bi uvenule, kao biljke. Jednu je posetio na Zapadu, bila je to nemačka stigmatičarka Tereza Nojman, iz čijih rana na rukama i nogama je krv tekla u potocima, "niotkuda". Drugu, Giri Balu, koja od svoje dvanaeste godine pa do kraja dugog života ništa nije ni pojela ni popila, je posetio u zabitima Indije.
Sa čudesnom moći materijalizacije i dematerijalizacije, kako svog vlastitog tela tako i spoljnih predmeta, raspolagalo je više svetaca opisanih kod Yoganande. Muslimanski čudotvorac, fakir Afzal Khan, naučio je od jednog hinduskog sveca tehniku uz pomoć koje je za dvadeset godina razvio moć nestajanja predmeta na njegov dodir i njihovog ponovnog pojavljivanja, uz pomoć svog duha Hazrata. On je to obilato zloupotrebljavao za krađe, zbog čega se posle mnogo godina isti onaj Učitelj koji mu je tu moć poklonio ponovo pojavio i oduzeo mu je, poslavši ga u Himalaje na doživotnu božansku meditaciju. Kada je Učitelj video Afzalovo iskreno pokajanje za zloupotrebu moći, dozvolio mu je da zadrži sposobnost da mu duh Hazrat, na zapovest, uvek stvori hranu i odeću u himalajskim pećinama.
Babađi, po legendi koju iznosi Yogananda - Avatar večito inkarniran u fizičkom telu, jednom je prilikom materijalizovao prekrasnu palatu od dijamanata u golim planinskim vrletima Himalaja, radi inicijacije velikog indijskog učitelja Lahiri Mahasaye. I sam Lahiri, kao i njegov učenik Sri Yuktesvar,kasnije učitelj Yoganande, ponekad su izvodili moći bilokacije i materijalizacije.Yogananda daje i naučno objašnjenje čuda i moći yogija, iako je to samo pokušaj objašnjenja onoga što je razumu nespoznatljivo: pošto prosvetljeni yogi doživljava ceo Svemir kao iste svetlosne vibracije, on može da barata atomima, elektronima i protonima, odnosno biotronima, po vlastitoj Volji (ujedinjenoj sa božanskom Voljom), a pošto su, po Ajnštajnu, masa i energija jednake i mogu da se pretvaraju jedna u drugu, mudrac koristi ovu beskrajnu energiju Univerzuma u božanske svrhe i stvara čuda.
Po Yoganandi "U našem precizno udešenom Univerzumu svaki je događaj u skladu sa zakonima, pa se tako može i objasniti. Zapravo se ni za šta ne može reći da je "čudo", osim u onom najdubljem smislu u kojem je sve čudo. Svako od nas je zatvoren u složeno i organizovano telo i stavljen na Zemlju koja juri međuzvezdanim prostorom - ima li ičeg običnijeg? I ičeg čudesnijeg?"
Izvor: www.meherbabasrbija.com
Ovaj tekst možete čitati i u martovskom broju magazina Nova Svest
Нема коментара:
Постави коментар