Svi mi želimo, i maštamo, da budemo bogati, poznati, priznati, moćni, itd., i mislimo da bismo, ukoliko to postignemo, bili potpuno ispunjeni, zadovoljni i beskrajno srećni. Medjutim, u tom svom „snu“ smo toliko nesvesni onoga što jeste u stvarnosti, da je slepilo kojem robujemo, blago rečeno, krajnjealarmantno. – Čitavog života gledamo, i slušamo, o ljudima koji su sve to postigli, ali možemo primetiti da im je prava sreća ipak ostala daleka i nepoznata.Bogati imaju više problema od siromašnih, jer su postali robovi svog bogatstva.Poznati postaju robovi svoje slave i popularnosti, a kad sidju sa „pozornice“, neretko, ubrzo bivaju zaboravljeni – i tada to donosi veliku patnju njihovom egu.Priznati ljudi se osećaju jakima, značajnima i srećnima samo dok su uvažavani od strane drugih, a čim ostanu napušteni ili zaboravljeni, bivaju duboko razočarani i nesrećni. …Sve su to činjenična stanja u životima svih onih ljudi koji su psihološki ovisni o drugima (izuzetno je malo onih psihološki nezavisnih: mudraca!).
Gledamo ljude koji su „Moćni“, „Zvezde“ naše svakodnevice, i koji imaju veliki uticaj i upliv na globalne društveno-ekonomsko-civilizacijske tokove, ali – jesu li oni zaista srećni? Da li im taj, i takav, položaj na društvenoj hijerarhijskoj lestvici zaista donosi unutarnje ispunjenje? Dakako, srećni su, i snažni, samo dok imajunad kim tu moć da ispoljavaju, uživajući u tome; a samim tim su tesno, „organski“, zavisni od svih tih objekata svoje moći – ako njih nestane, nestaje i „moći“! Ta, i takva, „moć“ je lažna moć, i zato im je stalno potrebna njena potvrda da bi znali da li su još uvek „moćni“ ili ne (uzgred, u tome se i krije suština svake diktature). No, budući da je ona – mada samo bledi i nejasni ali ipak – odraz, onog veličanstvenog „zlatnog rudnika“ duboko u nama, nije ni čudno što se ta moć i vlast ljudima toliko oslade da često i svoje živote daju ne bi li ih se dokopali ili pak zadržali. …Šta bi tek dali da, makar i na tren, mogu neposredno, iz „Prve Ruke“,osetiti onu iskonsku, večnu i prvobitnu MOĆ, u njenom izvornom i neizmenjenom obliku?!! Verovatno sve …osim sopstvenog EGA.
Ova „takozvana“ moć je lažna moć, i plod je čiste uobrazilje i ličnog (samo)ubedjenja – pa makar, usled masovne Hipnoze (iliti masovne Psih-oze), i svima drugima tako „stvarno“ izgledala. Ako smo iskreni prema sebi, shvatićemo da mi, ustvari, nemamo ni približnu predstavu o tome šta bi to mogla biti, i kako bi mogla izgledati, istinska moć.
Naime, kada moć zaista postoji, onda ona nije SVOJSTVO moćnika već njegova (ne)manifestovana SUŠTINA. …Prava moć jeste kada je „Sva energija na Okupu“ i kada nema njenog, bespotrebnog, eksponiranja i „rasipanja“. – Svi smo gledali trke „Formule 1“! Tačno je da ti aerodinamični bolidi deluju silno kad razviju punu brzinu i snagu, ali dok se „naoštravaju“ za sam Start, tajanstveno i potmulo „brundajući“ u mestu, sa svim onim silnim stotinama „konja“ skrivenim ispod haube, i iščekujući znak startera, podsećaju upravo na sam lavlji čopor trenutak pre nego što će silovito i nemilosrdno poleteti u savršeno organizovani napad na nemoćnu žrtvu! – E, ti trenuci lede krv u žilama i izazivaju vrhovno strahopoštovanje, čineći da se tiha jeza spontano razlije širom našeg bića; a ne ono kad već počne sveopšta jurnjava – to je već puki epilog!…
Pravo ogledalo istinske moći jeste, zapravo, u njenoj Nemanifestovanosti. Njen kvalitet leži u okeanu Sveukupne Potentnosti: okeanu „SVEPOTENCIJALNIH MOGUĆNOSTI“. Moć koja se manifestuje (zlo-upotrebljava) ustvari je Ne-moć – samo bleda senka moći; i, suština svake iluzorne moći leži upravo u toj njenoj zloupotrebi. …Šta može biti moćnije od ogromnog Okeana kada je u stanju tihog i uzvišenog mirovanja; koji svu svoju neizmernu energiju drži u potpunoj kontroli i na okupu?! Šta može da izazove veće strahopoštovanje… – zar nekoliko talasa, pa ma koliko ih bilo i ma koliki bili!? – I najmoćnija bura koju uopšte možemo zamisliti samo je, ali ZAISTA, ništavna senka one neizmerne SILE koja skrivena leži u samoj Prirodi nepreglednog okeana! Iz njegove „bonace“ može SVAKOG TRENA da proključa silovita ekspanzija neslućenih energetskih manifestacija, čineći da nam, u poredjenju sa tim, i sama predstava „Sudnjeg Dana“ izgleda poput kakve proslave dečjeg rodjendana… – a, opet, NE MORA se desiti ništa!!!
Zato, neuporedivo je veća moć onoga ko ume svoju energiju, i svoje „valove“, držati pod kontrolom, nego onoga ko, usled svoje slabosti (i nemoći!), bahato rasipa istu – misleći da je to zapravo prikaz njegove moći. Samo u toj potpunosti samokontrole je i potpunost samoispunjenja; nema rasipanja – nema odsutnosti – i blaženstvo iskustva istinske Moći je tu.
Stoga; da bi mogao SVE – treba prvo da nećeš, odnosno da ne moraš, NIŠTA.Kad to postigneš, onda možeš šta god hoćeš – a ne moraš, više, ništa! Samo tada, i samo tako. To je Istinska Moć.
Istinska, apsolutna, moć jeste kad živiš tu realnost da možeš sve, a ne moraš ništa. Dok je apsolutna nemoć kad bitišeš u stalnom grču i rastrojstvu da ne možeš ništa – a hteo bi sve. …Samo retki su se izborili za napuštanje te pozicijeOpšte bespomoćnosti, dok svi ostali bitišemo u širokom dijapazonu tog poražavajućeg iskustva relativne moći, odnosno, istovremeno, relativne nemoći.
Istinska moć jeste naša Suština, i ostvaruje se isključivo Samo-realizacijom! Ta moć ne zavisi ni od čega „spoljašnjeg“, te zato nije relativna i prolazna. …I, konačno, tačno je da Moć jeste Sreća – ali kakva moć, takva i sreća. Samo istinska moć rezultira istinskom srećom!
(A.I. – 72.str)
Category Kritika knjige | Tags:
Нема коментара:
Постави коментар