16/08/2014

Samopouzdanje 

Iako izgleda sasvim suprotno, nasilnici takođe imaju manjak samopouzdanja. Zato su stvorili prostor gde se osećaju superiornijima i sebe doživljavaju kao pobednike.

U jednom afričkom plemenu onaj ko pogreši stane u centru sela a ostali se okupe oko njega i tako provedu dva dana pričajući o svim dobrim stvarima koje je ta osoba uradila u životu. Ovo pleme veruje da su greške koje činimo samo prepreke na putu potrage za sigurnošću, ljubavlju, mirom i srećom.

Za razliku od ovog plemena, kultura kojoj pripadamo misli drugačije. Skloni smo da greške naše dece minimiziramo, a u slučaju da ih priznamo, grdimo ih ili kažnjavamo. Ukoliko je drugo dete nasilno prema našem detetu, verujemo da ono zaslužuje ozbiljnu kaznu. Međutim, retko se zapitamo čime smo mi roditelji doprineli da nam dete bude nasilno ili da bude žrtva nasilja.

Da li je nasilje nasledno?

Američki istraživači sa Univerziteta u Virdžiniji tvrde da su za nasilje krivi geni. Proučavajući ponašanje 2.000 mališana otkrili su da se delovi DNK odgovorni za ponašanje prenose baš kao i oni za boju očiju ili kose, odnosno da je nasilno ponašanje barem delimično "nasledna stvar". Naravno, to ne znači da vi svojim pristupom ne možete uticati na ponašanje deteta.

Najbolja odbrana od nasilja je način razmišljanja. Nasilnici za žrtve biraju nesigurne i usamljene osobe. Njima je potreban neko ko će ćutati o onome što mu se događa. Da se oformi samopouzdanje kao odbrana od nasilja, detetu treba:

Dobar primer. Budite što tolerantniji. Vikanje je oblik nasilja, zato pronađite druge načine za svakodnevnu komunikaciju. Rešavajte konflikte razgovorom i argumentima. Imajte na umu da "zato što ja tako kažem" - nije argument.

Sloboda govora. Dozvolite detetu da koristi reči: "Ne, neću, ne mogu, ne želim..." Decu vaspitavamo onako kako smo i sami bili vaspitavani, jer je to jedini način koji poznajemo. Tako je većina današnjih roditelja naučena da su: "Neću, ne dam, ne dozvoljavam, ne može..." tzv. ružne reči, da su odrasli uvek u pravu, da se autoriteti (učiteljice, vaspitačice...) moraju poštovati bez obzira na njihove zahteve. Upravo zato što mnogi od njih ne uspevaju da izgovore i pokažu svoje "NE", teško im je da tome nauče decu. Međutim, za dete je umeće da kaže i pokaže svoje "NE" danas šifra opstanka, znak nepristajanja na razne nepravde i osnova samoodbrane od nasilja. Podrazumeva se da ovo "NE" mora biti argumentovano a ne hirovito, da se mora odnositi na opravdane situacije koje ume da obrazloži, da nije rušenje vašeg autoriteta već borba za sopstveno mišljenje. Kada ume da se izbori za svoje "NE" lakše mu je da se odbrani i od fizičkog i od psihološkog pritiska ili nasilja.

Odgovor nenasiljem. Jasno pokazivanje deteta da više neće trpeti nasilje, sa pripremljenim i predočenim odlukama šta će uraditi ako se slična situacija ponovi, često su dovoljni da se nasilje prekine. I u nenasilnoj komunikaciji detetovo "NE" mora biti ozbiljno, konkretno, glasno.

Razlike zdravo-nezdravo. Naučite dete da raspoznaje zdrave i nezdrave tajne. Na primer: zdrava tajna je ukoliko ga telefonom pozove mama najboljeg druga i zamoli da zajedno za njega organizuju rođendansku proslavu, ali da to ostane tajna kako bi iznenađenje bilo što uspešnije. Ali ukoliko neka osoba povredi ili uvredi vaše dete, a pritom mu kaže: "ovo ne smeš nikome da ispričaš, inače... (obično sledi pretnja ili ucena)" u pitanju je nezdrava tajna. Dakle, zdrava je bez ucenjivanja, ograničenog trajanja i nikoga ne povređuje. Međutim, kada neko kaže detetu da neku tajnu treba da čuva zauvek i još taj zahtev proprati ucenom ili pretnjom, važno je da vam ono to poveri što ranije.

Problemske situacije. Objasnite detetu šta podrazumeva ispravno ponašanje u problemskim i potencijalno nasilnim situacijama. Kada primeti ili nasluti da se može dogoditi nešto loše, najbolje je da ode odatle i u slučaju potrebe pozove pomoć. Dok odlazi: bolje je da trči nego da hoda i to u pravcu gde ima više ljudi. Ukoliko je u opasnosti, važno je da vrišti dok trči, jer vrisak može da zaustavi nasilnu osobu i prizove pomoć. Ako je neophodno da fizički odreaguje, objasnite mu da ima pravo da ugrize, ogrebe, vrišti, udari laktom u stomak - sve što mu padne na pamet kako bi se odbranilo.

Ne prezaštićujte dete. Nemojte se ustezati da detetu govorite o nasilnim osobama i potencijalno opasnim situacijama, jer se vi blokirate od straha čim na to pomislite. Preteranim zaštićivanjem ne možete pripremiti dete za život koji ga očekuje. Naprotiv, kada mu pružite više činjeničnih informacija, omogućujete mu da pravi ispravne, logične izbore i donosi odluke zasnovane na njima. Nasuprot tome, prezaštićeno dete istovremeno je i loše informisano, pa će se u kritičnoj situaciji naći u lošije­m položaju. Ono će morati da pogađa, nagađa, okleva pri donošenju odluka, što uvećava mogućnost da pogreši.