Umetnost i inspiracija

Umetnost je polje izražavanja same suštine čovekovog bića, odraz božanskog bljeska u njemu samom. Svako umetničko delo dolazi iz same dubine duše i ono što svako kreativno ispoljenje čini umetničkim delom je upravo izliv iskrenosti sadržan u stvorenom, takoreći izlivenom delu. "Izliv" je prava reč, jer za muziku je uobičajeno reći da "teče", onda kada su tonovi skladni i harmonični, reči "teku" kada su nesputane cenzurom uma, a dobra poezija je upravo sklop reči i ritma, što je izgovorena muzika. Boje u slikarstvu takodje se "prelivaju" jedna u drugu, što opet jasno govori o nekom proticanju ili izlivu. Ono što se izliva kroz umetničko izražavanje je upravo čovekova duša u svojoj blistavosti i čistoti.

Za umetničko izražavanje je neophodna inspiracija, inicijalni poriv za izlivanjem sopstva. Taj izliv sopstva može doći kao osećaj viška njega samog, a veoma često je neki spoljašnji dogadjaj upravo ta iskra koja pali plamen stvaranja. Zato za inspiraciju možemo reći da je tečna vatra.

Stanje inspiracije je jedan veoma intenzivan doživljaj, stvaralac se oseća tesno u sopstvenoj koži, nesto u njemu samom bi da se izlije van. On je u nekom neopisivom žaru, često nesvestan da je spoljašnji utisak, o kome želi da se iskaže, bio samo kap koja je prevršila čašu njegove punoće. Stvaranje kreće kroz poznate tokove, pa će tako slikar svoju inspiraciju preneti kroz boje, pesnik kroz reč a kompozitor kroz muziku. Stvaraoci su samo provodnici visokog napona životne energije koja je u njima. Stanje visoke inspiracije meri se sa stanjem duboke ekstaze, gde je standardna, razumska svest samo instrument pomoću kojeg se energija oblikuje u umetničko delo. Razum, kao analitičar i posmatrač dešavanja, sasvim gubi svoju svakodnevnu funkciju, tako da umetnik mora  naknadno da se "upoznaje" sa delom koje je stvorio. Tačnije, koje je isplivalo kroz njega.
Ono što jedno kreirano delo čini umetničkim delom je upravo taj snažni izliv sopstva umetnika, koji je sadržan u njemu. Umetnost dolazi kao odraz same Primarne ličnosti stvaraoca, a ono što posmatrača, u ulozi učesnika u umetničkom delu, zadivljuje je upravo prepoznavanje primarnog impulsa, koji je iskreno odražen u prikazanom umetničkom delu. Ljubitelji umetnosti su zapravo tragaoci za sopstvom, jer u umetničkom delu mogu pronaći taj deo sebe, koji je svima nama zajednički, a koji se može jedino prepoznati ali ne i iskazati rečima. Biti poznavalac umetnosti na prvom mestu znači imati blizak dodir sa sopstvenom dušom, prepoznati njene suptilne nijanse i dodire, a zatim prepoznati Dušu na kolektivnom nivou, kroz uživanje u nekom umetničkom delu.

Materijalno orijentisana svest, pod uticajem gravitacije javnog mišljenja, često negira postojanje duše kao suptilnog dela svakog čoveka. Ljudi materijalno opredeljene svesti cene umetnost i smatraju da je poznaju, jer veoma lako mogu da nabroje tehničke karakteristike datog dela, ali njihova ljubav prema umetničkom delu je odraz snobizma pre nego čistog saosećanja i ličnog učestvovanja u samom umetničkom iskazu. Takvi ljudi se pre dive tehnikama izrade, jer suštinu stvorenog ne umeju da prepoznaju. Najviše cene umetnička dela "sa pedigreom", što će značiti koliko je javnih izvodjenja to delo imalo to više ono vredi.

Veoma često se dešava da sami umetnici podlegnu gravitaciji javnog mišljenja, pa dok su u početku stvarali iz čiste potrebe za čistom dušom, pod uplivom laskanja i hvale kritičara i publike, pokušavaju da nastave sa kreativnim radom. Medjutim, umetnost nikada ne može biti iznudjena niti naručena od strane bilo koga, pa ni samog stvaraoca. Česta je pojava da umetnik oponaša samog sebe, praveći iste pokrete četkicom kao nekada ili slažući iste reči kao nekada, sklapajući iste akorde kao nekada. Snobovi će se i dalje diviti, jer oni nikada nisu ni uočavali razliku, jednostavno zato što je ni u prvim prikazivanjima nisu mogli prepoznati, a umetnik će se osećati prazno, uhvaćen u sopstvenu mrežu pokušaja da se vrati u tokove umetničkog izražavanja.

Nihilistički posmatrano, svako umetničko stvaranje je besmisleno jer sve je već stvoreno. Pa ipak, čovečanstvo se već milenijumima trudi da iznedri nešto novo i uvek uspeva u tome! U tome je razlika izmedju izvornog umetničkog dela i njegovog plagijata, naročito kada se radi o istom stvaraocu. Svako namerno ponavljanje sopstva, u bilo kojoj oblasti, uvek je plagijat. Ovo se može proširiti na sve oblasti ljudskih aktivnosti, jer umetnost i jeste sabirno mesto svih ljudskih delovanja.

Umetnost je izliv otvorene duše, što znači da je svaki čovek, čija je duša otvorena prema uplivima sveta, zapravo umetnik a čak se i ne mora baviti nekom priznatom umetničkom aktivnošću.

Možemo reći da je umetnik svaki čovek koji otvoreno živi život, nesputan samim sobom, neprekidno nov i u iznenadjenjima, na prvom mestu za sebe samog.

Zvezdana Pisarevic