Zdravlje

Zdravlje nam nije dato, već nam je zadato – njega osvajamo, a ne dobijamo na poklon. Na zdravlju se neprestano radi. Kroz jogu radimo na sve četiri vrste zdravlja: fizičkom, mentalnom, društvenom i duhovnom.

Za fizičko zdravlje su zadužene asane i pranajama. Za razliku od drugih oblika vežbanja, u jogi je pažnja usredsređena na smirivanje i uravnotežavanje tela, čime se postiže oslobađanje od stresa.

Fizičko zdravlje utiče na mentalno zdravlje – asane i pranajama nas uče da izdržimo teške životne situacije, da budemo stabilni u nesigurnim trenucima i da ostvarujemo svoje dobre namere, ma koliko malo snage na početku imali i ma koliko nam to teško isprva padalo. Vežbanje kroz duži vremenski period razvija disciplinu, a disciplina predstavlja kamen temeljac svake promene nabolje, svake bitke za zdravlje. Kada se vežbač utvrdi u jogi tako da može uvek da vežba – i kad je srećan, i kad je nezadovoljan, i kad je umoran, i kad je rasejan – postavio je konstantu u trajnoj varijabli života, i stigao do one jedne jedine trajne, večne, istinite stvari koja nam je data u životu, a to je naš odnos sa nama samima.

Kvalitet našeg odnosa sa nama samima predstavlja osnovu društvenog zdravlja. Dobre odnose sa drugim ljudima možemo razvijati kada smo donekle razvili dobar odnos sa samim sobom – kada poznajemo sebe, pošteno prihvatamo sebe onakvima kakvima jesmo, i kada se prema sebi postavimo zaštitnički. Taj zaštitnički odnos prema sebi se različito naziva u različitim oblastima znanja: na primer, u nekim granama psihologije se naziva “ugovorom sa našim unutrašnjim detetom”. U jogi, taj odnos se naziva “sukha”, “dobra centriranost”. Kada smo sami sebi u centru, možemo da se odnosimo prema drugim ljudima na pošten, nenasilan način: poštovanje prema drugima proizilazi iz poštovanja sopstvene ličnosti. No, ta centriranost na sebe mora biti “dobra centriranost”: ona je iznad egoizma i sebičnosti jer je umerena. Kroz nju sebi želimo pravu meru zadovoljstva i ugode. Sve suvišno, kao što je, na primer, neumereno uživanje, ili prepuštanje čulima, predstavlja neku vrstu tereta i muke duhu.

Odsustvo tereta i muke duhu jeste ono što čini duhovno zdravlje. U slobodi od onog što guši, duh može da se razvija – to je i suština ideje posta kao pročišćenja od suvišnog kako bi se zadobila produhovljenost, lakoća postojanja. Duhovno zdravlje nije nešto što se uči memorisanjem informacija, ili pamćenjem informacija iz druge ruke, tj. tuđih iskustava. Duhovnost je autentični doživljaj produbljene svesti o sebi, koji svako poseduje i svako razvija prema svojim mogućnostima. Tek tim razvojem postajemo svesni dragocenosti ljudskog života i vrednosti svakog doživljaja, svakog minuta svakog sata koji provodimo na svetu. Svestan duha, čovek ostvaruje svoju suštinu: da bude zaštitnik i pomagač svima koji postoje u njegovoj blizini. Kroz duhovnost, za nas se može reći da živimo sa svrhom, i da živimo onako kako čovek treba da živi. Jer se i čovekom postaje – ni ljudskost nam nije data, već nam je zadata.