Kreativnost – Potreba ili razbibriga
Written by Klaudija Petrović
Zamislite jedan dan, bilo koji. U njemu lica koja prolaze. Koliko lica vidite u jednom danu? Bezbroj? Ne bih se složila sa vama. Jedno, dva, pet... A, možda samo jedno, svoje lice, rasuto u hiljade lica. Koliko često niste kod Kuće? Uvek, često, malo, nimalo... Toliko ste pustili da neko od lica bude u vašoj Kući.
Dom, porodica, kuća, nešto bez čega ne možete ili bez čega je teško. Jeste. Ali, da li stvarno ne možete? Šta za vas predstavlja vaša kuća? Sigurnost, pribežište, mesto za odmor, zabavu, razbibrigu ili nešto više. Možda, oslonac, vas, vaše stanje, vaš san.
Plemenite namere, kako to lepo zvuči. Pun ih je svet. Pa opet, pun je i ne-sreće. Koliko puta u toku dana pomislite nešto lepo, nešto što bi svakom dobro došlo da se obistini?
Šta biste radili da se to obistini? Igrali, skakali, plesali. Možda, a možda i ne biste. Možda biste jednostavno, samo bili, bili to što jeste, ni manje, ni više. Toliko. I čemu onda to? Vama. Vama sigurno ne treba. Imate sebe. Meni? Pa, meni, sebi – to je isto. Sve sam to ja :) Samo u različitim oblicima, formama. Prema tome, ne treba nikom. Onda, čemu tol'ke misli. Za koga? Vama ne trebaju, mene nema, jer – koje mene? I ostaje nam odgovor – nikom. Nikom i svakom. Zanimljivo zvuči, zar ne? Nikom ne trebaju - jasno je šta je, al' svakom... Kom svakom? Svakom policajcu, službeniku, ženi, muškarcu, majci, stricu i tako unedogled. A ko su oni? Izmišljeni likovi iz bajke, reći ćete. Pa, možda. A, možda i nisu. Zavisi, od vas, da li im dajete mesto. Mesto u vama. Da igraju svoju bajku. Čujem nekog kako se buni, pa kaže: "Ali kako to da znamo, kada ih je toliko, mnoštvo i svi nešto rade, hoće, govore? Kako znati ko sam ja, šta je stvarno, šta je istinito?" Lepo - rekla bi jedna moja poznanica, nemojte slušati ni jednog. Nikog ne slušajte. Slušajte Tišinu, tamo ćete se naći, tamo postojite, nigde više, samo tu. Buka spoljašnjeg sveta tu vam ne može ništa, jer ne dopire, nema tu moć da uđe u vaš dom, vaše prebivalište, vašu Kuću. Tu ste sigurni, jaki, nasmejani i uvek svoji, ničiji drugi, jer tu ste Sami. Tu ste to što jeste – Sami, Vi. Oslušnite. Čujete li tišinu? Nije li lepa? Samo vaša. Puna, čista, prožeta, prisutna, duboka. Zagnjurite se u nju. Prijaće vam - kupanje u samom sebi.
Strah, ne-poverenje... vaši saputnici. Dobri su oni. Teraju vas, nekad i gone da zagnjurite. Pomažu vam sa svih strana. Onoliko koliko ste se rasuli. Precizno vas usmeravaju, na tome im svaka čast, jer vredno rade na vašem usmeravanju. Pratite to i cilj će vam biti jasan. Upućivanjem na samog sebe otkrićete svrhu. Svrhu svega toga, svrhu vašeg života, svrhu bivanja na ovoj planeti. Nemojte se obeshrabrivati. Svrha vas čeka, nigde nije ni otišla. Samo čeka da vi budete spremni za nju. Da budete dovoljno hrabri, smeli, „naoružani" sobom da je ispunite. Za nju to nije problem. Ona ima svo vreme sveta. A za vas – isto je, jer to ste vi. Srešćete se na sredini, u centru, kad se sve slije u jednu tačku, tačku u kojoj ste Sami i više ništa drugo ne postoji. Do tada, slušajte, gledajte, učite, pratite. Učite sobom, jer samo tako se uči. Zato, napred. Nema šta da se čeka, osim vas, da zakoračite u Novo Ja. Sasrećom, rekao bi jedan moj poznanik, a ja dodajem - i vetar u leđa. Pustite da vas nosi, gura, kao majka. Nežna mu je ruka, uvek na vašem ramenu, da vas usmeri. Nekima to nije dovoljno jasno. Biće, samo polako. Hiljade je lica, treba ih sve razotkriti. Što je manji broj, jasnije je. A, onda, znate šta vam je činiti.
Jesam li sve rekla – možda. A, možda i nisam. Družićemo se još, pa ću vam reći.
Toliko za sada. Za sva pitanja obratite se svom Novom Ja.
Art of allchemy
