Čarobne misli
budi to sto jesi
Razgovor sa Tobom
Hinterlasse eine Antwort
Vidim Te.
U unutrašnjosti mojoj postojiš.
Dišem. Osećam. Jesam.
Otvaram se za Tebe.
I živim samo za sad, jer sutra Tvoje je.
Ti znaš šta je najbolje.
Za mene. Njega. Nju. Sve nas.
Stvoritelj si naš.
Zato vodi nas putem koji Tvoj je.
U unutrašnjosti mojoj postojiš.
Dišem. Osećam. Jesam.
Otvaram se za Tebe.
I živim samo za sad, jer sutra Tvoje je.
Ti znaš šta je najbolje.
Za mene. Njega. Nju. Sve nas.
Stvoritelj si naš.
Zato vodi nas putem koji Tvoj je.
Ne dozvoli da posrnem.
I kada padnem, pokaži kako da ustanem,
i vratim se Tebi.
Laž kada zavede me opojnim dahom svojim,
zaustavi me!
Ne dopusti da opet krenem putem
popločenim dobrim namerama.
Ne želim vraćati se tamo gde beznađe stanuje.
I kada padnem, pokaži kako da ustanem,
i vratim se Tebi.
Laž kada zavede me opojnim dahom svojim,
zaustavi me!
Ne dopusti da opet krenem putem
popločenim dobrim namerama.
Ne želim vraćati se tamo gde beznađe stanuje.
Vrati me sebi, moj Gospode!
I ma koliko se put do tebe činio težim,
biram koračati njime.
Jer posle svakog susreta sa sobom,
postajem jača.
Upoznavši sebe upoznajem Tebe, voljeni moj.
Približavajući se sebi, bliža sam Tebi.
I ma koliko se put do tebe činio težim,
biram koračati njime.
Jer posle svakog susreta sa sobom,
postajem jača.
Upoznavši sebe upoznajem Tebe, voljeni moj.
Približavajući se sebi, bliža sam Tebi.
Dok dete u meni kliče ime Tvoje,
radujući se kada sa Tobom sam,
ja pokušavam setiti se,
kako ponovo čovek biti.
Jer strahom zavedena,
prestala sam osećati Ljubav.
I nestalo je ljudskosti u meni.
Bila sam živa olupina Tvoje prvobitne zamisli.
Ni približno slična biću koje sa toliko ljubavi stvorio si.
radujući se kada sa Tobom sam,
ja pokušavam setiti se,
kako ponovo čovek biti.
Jer strahom zavedena,
prestala sam osećati Ljubav.
I nestalo je ljudskosti u meni.
Bila sam živa olupina Tvoje prvobitne zamisli.
Ni približno slična biću koje sa toliko ljubavi stvorio si.
Pomozi da sebi vratim se, Gospode moj.
I ponovo budem ono što jesam.
Savršena kreacija svega što postoji.
Dete koje se ponovo vratilo Ocu svome.
Ljubavlju ispunjeno.
Biram da živim. Volim. Osećam.
Radost. Mir. Prisutnost.
Jer Tvoja sam.
Tvoje čedo.
I ponovo budem ono što jesam.
Savršena kreacija svega što postoji.
Dete koje se ponovo vratilo Ocu svome.
Ljubavlju ispunjeno.
Biram da živim. Volim. Osećam.
Radost. Mir. Prisutnost.
Jer Tvoja sam.
Tvoje čedo.
Hvala.
Jelena
Zašto je lakše spašavati druge nego spasiti sebe?
Lečenje na daljinu (ili blizinu-svejedno je), držanje motivacionih govora, učenje tehnika koje će nam uneti magiju u život, pisanje knjiga koje nas čine mega uspešnim, itd. Sve za opštu dobrobit i bezuslovnu ljubav. Spašavanje sveta i širenje radosti, visoke vibracije, pozitivne misli, život bez briga…
Kakva zabluda! Ljudi će učiniti sve samo da ne zavire u sebe i zapitaju se kako pomoći sebi??? Čemu spašavanje sveta ako nismo u stanju sopstveni život učiniti podnošljivim (ako ne i srećnim)? Pod srećnim životom podrazumevam osećaj mira i spokoja. Biti u skladu sa sobom i svetom oko sebe (ne mora taj osecaj trajati 24h, ali bar veći deo dana) i živeti u skladu sa Bogom.
A ko je zaista u stanju biti u miru i onda kada te preplavi osećaj besa, tuge, ogorčenosti, jada, ljubomore, očaja…? Da, svi u sebi nosimo te emocije, samo što bežimo od njih kao đjavo od krsta! Ali koliko god bežali, pobeći ne možemo.
I zato je lakše lečiti druge nego pomoći sebi. Lakše je drugome reći da nema razloga za bes, nego priznati sebi da se osećaš besno, jer sramota je osećati se tako!!! Ako si osoba koja širi duhovnost ne smeš se osećati besno, niti jadno, a da ne govorimo o očaju! Pobogu, to je jeres! Jedna osoba koja drži predavanja o kreiranju i privlačenju svega što čovek može poželeti, ne sme sebi dozvoliti da oseća očaj, jer to je kontrast!
Samo, postavlja se pitanje: da li je uopšte moguće osećati isključivo pozitivne emocije? I kako se visoke vibracije osećaju? Tako što se beži od niskih vibracija, zar ne?
Ali svi su na kraju primorani da shvate da možemo pobeći od svega, ali ne i od sebe. Prema tome, što pre se trgnemo iz samoobmane, pre ćemo izaći iz magle i sami tim krenuti putem samospoznaje kojim nas Bog vodi. A taj put nije nimalo lak.
Ali isto tako, vrlo dobro znamo koji je put popločan dobrim namerama… I tim putem sigurno ne želimo koračati, jer vodi tamo gde niko ne želi biti.
Kakva zabluda! Ljudi će učiniti sve samo da ne zavire u sebe i zapitaju se kako pomoći sebi??? Čemu spašavanje sveta ako nismo u stanju sopstveni život učiniti podnošljivim (ako ne i srećnim)? Pod srećnim životom podrazumevam osećaj mira i spokoja. Biti u skladu sa sobom i svetom oko sebe (ne mora taj osecaj trajati 24h, ali bar veći deo dana) i živeti u skladu sa Bogom.
A ko je zaista u stanju biti u miru i onda kada te preplavi osećaj besa, tuge, ogorčenosti, jada, ljubomore, očaja…? Da, svi u sebi nosimo te emocije, samo što bežimo od njih kao đjavo od krsta! Ali koliko god bežali, pobeći ne možemo.
I zato je lakše lečiti druge nego pomoći sebi. Lakše je drugome reći da nema razloga za bes, nego priznati sebi da se osećaš besno, jer sramota je osećati se tako!!! Ako si osoba koja širi duhovnost ne smeš se osećati besno, niti jadno, a da ne govorimo o očaju! Pobogu, to je jeres! Jedna osoba koja drži predavanja o kreiranju i privlačenju svega što čovek može poželeti, ne sme sebi dozvoliti da oseća očaj, jer to je kontrast!
Samo, postavlja se pitanje: da li je uopšte moguće osećati isključivo pozitivne emocije? I kako se visoke vibracije osećaju? Tako što se beži od niskih vibracija, zar ne?
Ali svi su na kraju primorani da shvate da možemo pobeći od svega, ali ne i od sebe. Prema tome, što pre se trgnemo iz samoobmane, pre ćemo izaći iz magle i sami tim krenuti putem samospoznaje kojim nas Bog vodi. A taj put nije nimalo lak.
Ali isto tako, vrlo dobro znamo koji je put popločan dobrim namerama… I tim putem sigurno ne želimo koračati, jer vodi tamo gde niko ne želi biti.
Jelena
JA SAM TU – deo 4
(Prethodne delove priče možete pročitati u odeljku DUHOVNE LJUBAVNE PRIČE)
„Samo sudar destruktivnih sila može stvoriti nešto novo.“
Sabina Naftulovna Spielrein
Sabina Naftulovna Spielrein
Noćima sanjati isti san i buditi se sa istim pitanjem: šta izabrati? Čekati muskarca iz svojih snova, jer osećaš da će se pojaviti ili uzeti onog koji ti se nudi, jer možda je baš on taj muškarac iz snova? Petkana je sedela na krevetu oblivena znojem. Sklopivši oči pokuša vratiti san u sećanje. Srce joj je ludački lupalo i disala je poput davljenika. San kreće uvek istom scenom: ona stoji sama na kamenom mostu nekog nepoznatog grada. Gleda pravo ispred sebe i nešto iščekuje. Onda se pojavljuje jedna senka, koja kako se približava postaje sve veća, poput diva. Ona zatvara oči i reka počinje da se talasa. Oseća kako joj hladna voda kvasi telo jer talasi već prelaze ivice mosta. Otvara oči i senke nema. Hvata je strah i počinje da trči, ali što više ubrzava shvata da se zapravo ne pomera i, ma koliki napor ulagala, ostaje da stoji u mestu. Očajna pokušava dozvati nekoga, ali ne uspeva ni glasa da pusti. Osvrće se u panici i tada uočava drugu senku koja joj se, takođe, približava. Ona pruža ruke tražeći spas i taman kada pomisli da se senka dovoljno približila da je spasi, probudi se!
Ovaj put san je bio jeziviji nego ikad, jer je mislila da će se ugušiti u hladnoj vodi. Po ko zna koji put Petkana se zapita šta je poruka ovog sna? I zašto se ponavlja? Duboko u sebi je već mogla naslutiti da senke predstavljaju njenu neodlučnost i na kraju krajeva, strah da će ostati sama. Bez muškarca o kojem sanja (a da pri tom čak i ne zna da li postoji) i bez onog koji je tu, ali je daleko od njene vizije pravog partnera. Besna na sebe opet pokuša zaspati, ali joj san nije dolazio na oči. Odjednom poželi da je Adrijan pored nje i da može da ga zagrli i oseti barem malu sugurnost…
Ovaj put san je bio jeziviji nego ikad, jer je mislila da će se ugušiti u hladnoj vodi. Po ko zna koji put Petkana se zapita šta je poruka ovog sna? I zašto se ponavlja? Duboko u sebi je već mogla naslutiti da senke predstavljaju njenu neodlučnost i na kraju krajeva, strah da će ostati sama. Bez muškarca o kojem sanja (a da pri tom čak i ne zna da li postoji) i bez onog koji je tu, ali je daleko od njene vizije pravog partnera. Besna na sebe opet pokuša zaspati, ali joj san nije dolazio na oči. Odjednom poželi da je Adrijan pored nje i da može da ga zagrli i oseti barem malu sugurnost…
Sudbina je susret između Adrijana i Petkane udesila tako da je bio neizbežan. Ona je došla u njegovu firmu sa ciljem da se sretne sa čovekom koji je trebao da joj pruži savete u vezi njenog posla. Došavši u kancelariju, sekretarica je obavesti da ode u salu za sastanke. Petkana zbunjeno posluša njeno upustvo i nađe se u praznoj sali.
U isto vreme Adrijan je pošao na sastanak u drugu firmu, ali setivši se da je zaboravio dokumenta, vrati se u salu za sastanke. Ušavši unutra Petkana se naglo okrete očekujuci čoveka sa kojim je trebala da se sastane, ali umesto njega ugleda nekog ko je uplaši ni sama ne znajući zašto.
U isto vreme Adrijan je pošao na sastanak u drugu firmu, ali setivši se da je zaboravio dokumenta, vrati se u salu za sastanke. Ušavši unutra Petkana se naglo okrete očekujuci čoveka sa kojim je trebala da se sastane, ali umesto njega ugleda nekog ko je uplaši ni sama ne znajući zašto.
Adrijan ostade bez reči. Samo je zastao i opčinjeno je posmatrao. Kakvo priviđenje! Izgledala je tako nestvarno, poput neke šumske vile iz priča koje mu je baka pričala kada je bio dete. „Bila je to jedna lepa žena, duge zlatne kose, koja je živela duboko u šumi i za koju ništa nije bilo nemoguće. Sve što bi naumila ona bi ostvarila, ali…“, u glavi opet začu umirujući glas svoje bake. Nije mogao skinuti pogled sa nje. Bio je hipnotisan. Očima je prelazio preko tela te šumske Boginje koja je sada mirno stajala ispred njega. Visoka, vitka, razbarušene kose koja je nemarno padala preko njenih ramena, usana boje trule višnje koje su požudno mame na greh. Izgledala je tako zanosno da se u njemu javi jaka želja, skoro životinjska, neki nagon koji ga je terao da joj priđe i dodiruje njeno telo, ruku provlači preko njenih ramena, grudi, stomaka…
-Ko ste vi?-njen oštri glas ga trže iz maštanja.
-Molim…?-sa mukom procedi i približi joj se par koraka.
-Zašto me tako gledate? -direktno ga upita. Adrijan proguta knedlu i pokuša smisliti neko opravdanje.
-Kako?-umesto toga on produži agoniju.
-Kao da ste duha videli…
-Molim…?-sa mukom procedi i približi joj se par koraka.
-Zašto me tako gledate? -direktno ga upita. Adrijan proguta knedlu i pokuša smisliti neko opravdanje.
-Kako?-umesto toga on produži agoniju.
-Kao da ste duha videli…
Petkana je, takođe, postala zbunjena. Stajala je pored muškarca koji je izgubio samokontrolu i pokušavala je vladati situacijom, pošto on nije bio prvi muskarac koji bi u njenom prisustvu gubio sposobnost rasuđivanja. Sve to joj je već bilo poznato i ona se vrlo dobro snalazila u sličnim prilikama. Medjutim, sada ni ona nije bila u stanju vladati, jer je i sama osetila vrlo moćno strujanje između njih. Poput udara neke nevidljiv sile. Posedovao je prodornu mušku energiju. Neukrotivu. Onu koja te baca na kolena. A ona to nije želela.
-Molim vas, kažite mi, kada će se pojaviti gospodin Dragan? Vi radite za njega?-pokuša razgovor usmeriti na posao.
Ali njene reči do Adrijana nisu dopirale. On je i dalje osećao snažnu potrebu da položi svoje ruke na njen uski struk i čvrsto je privuče sebi. Odjednom do njegovih nozdrva dopre njen miris. Nije bio siguran da je to bio trag parfema, bilo je to nešto drugačije… Ono iskonsko žensko omamljujuće prisustvo. Duboki mošusni miris koji ga natera da naglo zakorači napred i svoje misli pretoči u dela. Čvrsto stavi ruke oko njenog struka, privuče je sebi i zagnjuri glavu u prevoj njenog vrata odakle je izvirao taj čudesni miris koji ga uzbudi kao nikad ranije.
Petkana je stajala kao začarana puštajući ga da nosom dodiruje njen vrat, kao da je to nešto najprirodnije. Potom oseti njegove usne kako počeše da je miluju, mazno izvi glavu dopuštajuci mu da nastavi, odjednom nesvesna svega oko sebe. On polako priđe njenim usnama i požudno ih uze kao gladnik komad kruha! Zatim poče halapljivo da ih ljubi, cedi, grize…želeći tako da je čitavu uvuče u sebe. Ona zari nokte u kožu njegovih nadlaktica poželivši u tom trenutku da ga oseti u sebi i istovremeno uništi! On je naglo pomeri i pribi uz vrata! Potom zavuče ruku pod njenu haljinu i pokuša dopreti do Izvora. Ona se izvi poput mačke i prste provuče kroz njegovu tamnu kosu. U tom momentu iza sebe začuše kucanje. Neko je pokušavao otvoriti vrata. Petkana ga grubo odgurnu od sebe i brzo namesti haljinu. On ošamućen osta da stoji potpuno nesposoban da reaguje. Ona videvši u kakvoj se situaciji nalaze, još se jače prisloni na vrata i ne dozvoli da se otvore. Čovek koji je stajao sa druge strane vrata, shvativši da ne može ući u salu za sastanke, otiđe do sekretarice da zatraži objašnjenje. U tom trenutku Petkana pokuša da se pribere i povrati samokontrolu, ali Adrijan joj opet priđe i pribi svoje telo uz njeno.
-Ko si, dođavola, ti?-ljuto upita Petkana, istovremeno se boreći sa snažnom željom da nastavi igru. Adrijan ništa ne reče i opet poče udisati miris njene kože.
-Tvoj miris…izluđuje me…tako opojan…ne mogu stati, -šaputao je između vlažnih poljubaca, dok je ona pokušavala da ga odgurne od sebe. Na kraju jedva skupi i zadnji atom snage i odgurnu ga, a on se zatetura poput pijanca. Pogleda ga očima iz kojih su sevale munje i zapreti mu da joj ne prilažava.
-Tvoj miris…izluđuje me…tako opojan…ne mogu stati, -šaputao je između vlažnih poljubaca, dok je ona pokušavala da ga odgurne od sebe. Na kraju jedva skupi i zadnji atom snage i odgurnu ga, a on se zatetura poput pijanca. Pogleda ga očima iz kojih su sevale munje i zapreti mu da joj ne prilažava.
-Čoveče, kontroliši se, -besno prosikta- ponašaš se kao budala!
-Došla si iz šume…pojavila se… -ponavljao je kao u transu,- Bože, kakave oči imaš… Šta se ovo dešava?!?
-Došla si iz šume…pojavila se… -ponavljao je kao u transu,- Bože, kakave oči imaš… Šta se ovo dešava?!?
Petkana pokuša da umiri disanje, ali nije uspevala. Bila je potpuno sluđena i jedva se kontrolisala da mu se opet ne baci u naručje i dozvoli mu da radi sa njim sve što poželi! Ali koraci sa hodnika je vratiše u realnost. Nagonski rukom dodirnu kosu u baci još jedan pogled na haljinu da bi se uverila da je sve na svome mestu. Adrijan se okrete ka prozoru i pokuša povratiti hladnokrvnost.
U tom trenutku čovek u pratnji sekretarice uđe u kancelariju i iznenadi se videvši da sala nije prazna.
U tom trenutku čovek u pratnji sekretarice uđe u kancelariju i iznenadi se videvši da sala nije prazna.
-Gde je gospodin sa kojim trebam da se nađem?-oštrim tonom Petkana se obrati sekretarici.
-Oh, oprostite gospođice, moja greška. Gospodin Dragan vas očekuje u svojoj kancelariji. Molim vas da pođete za mnom.-sekretarica pokuša da se opravda- I još jednom se izvinjavam zbog ove greške.
-Kaži Draganu da mi se javi kada završi sa strankom.-Adrijanov autoritativni glas izazva muk u sali.
-Naravno, gospodine Adrijane…-sekretarica je izgledala kao da će se rasplakati svesna da je potpuno izgubila kontrolu i pokazala apsolutnu neprofesionalnost.
Petkana izađe u hodnik i sačeka da sekretarica zatvori vrata, potom se uputi sa njom do Draganove kancelarije.
-Ko je čovek koji je bio u sa mnom u sali?-upita dok su hodale.
-Oh, to je Gospodin Adrijan, ne poznajete ga?-iznenadi se sekretarica.
-Ne.-grubo uzvrati Petkana.
-On je vlasnik naše firme. Žao mi je što je došlo do ovog nesporazuma, nadam se da nećete zameriti, ja…-devojka osta bez reči i zagleda se u Petkanu kao da čeka presudu. Ali ona se nasmeši u uze je za ruku.
-Ne brini, ne zamerim ti…-suosećajnim glasom uzvrati Petkana. Devojka se sa olakšanjem nasmeja i nastaviše dalje.
-Oh, oprostite gospođice, moja greška. Gospodin Dragan vas očekuje u svojoj kancelariji. Molim vas da pođete za mnom.-sekretarica pokuša da se opravda- I još jednom se izvinjavam zbog ove greške.
-Kaži Draganu da mi se javi kada završi sa strankom.-Adrijanov autoritativni glas izazva muk u sali.
-Naravno, gospodine Adrijane…-sekretarica je izgledala kao da će se rasplakati svesna da je potpuno izgubila kontrolu i pokazala apsolutnu neprofesionalnost.
Petkana izađe u hodnik i sačeka da sekretarica zatvori vrata, potom se uputi sa njom do Draganove kancelarije.
-Ko je čovek koji je bio u sa mnom u sali?-upita dok su hodale.
-Oh, to je Gospodin Adrijan, ne poznajete ga?-iznenadi se sekretarica.
-Ne.-grubo uzvrati Petkana.
-On je vlasnik naše firme. Žao mi je što je došlo do ovog nesporazuma, nadam se da nećete zameriti, ja…-devojka osta bez reči i zagleda se u Petkanu kao da čeka presudu. Ali ona se nasmeši u uze je za ruku.
-Ne brini, ne zamerim ti…-suosećajnim glasom uzvrati Petkana. Devojka se sa olakšanjem nasmeja i nastaviše dalje.
Od toga dana Adrijan i Petkana postadoše druge osobe. Svet je i dalje bio isti, ali za njih više ništa nije bilo isto. Adrijan je još isti dan saznao sve dostupne informacije o Petkani, dok je ona tvrdoglavo odbijala saznati bilo šta o njemu, bežeći na taj način od sebe.
Zašto gubiti kontrolu? Lakše je držati uzde svoga života u svojim rukama i bez velikih previranja koračati sigurnom stazom. Bolje je biti u društvu muškaraca nad kojima poseduje moć da se rukovodi se onako kako ona želi, a ne prepustiti se nagonu koji nema veze sa zdravim razumom i koji je toliko nepredvidiv! Samo…u životu nikad veću strast nije osetila kao onih nekoliko trenutaka što je provela u njegovom sirovom zagrljaju. Da li je zbog toga vredno rizikovati sve? Baciti se u uzburkane talase i dozvoliti im da te izbace gde žele. Na rajsko ostrvo ili na na oštre stene. Ko to može da zna? Uostalom, kao da se mi bilo šta pitamo? Svi susreti su unared dogovoreni, hteli mi to ili ne.
Već sledećeg dana je dobila poziv za zabavu koju je organizovala njegova firma. Naravno, poziv je dobila u ime saradnje između njihovih preduzeća, naizgled bezazleni poslovni susret. Prvi nagon joj je bio da ne ode! Zašto ići i bespotrebno se izlagati riziku? Pametnije je ostati na sigurnom terenu i voditi miran život. Ali onda jedan tihi glas poče da joj šapuće: zar si tolika kukavica? Gde nesta ona hrabra žena uvek spremna za nove izazove? Sanjala si o strasti koja ruši granice realnog sveta i nosi te direktno u svetove sa one strane postojanja i sada, kada ti je to na dohvat ruke, ti bežiš? Zašto?
Zašto gubiti kontrolu? Lakše je držati uzde svoga života u svojim rukama i bez velikih previranja koračati sigurnom stazom. Bolje je biti u društvu muškaraca nad kojima poseduje moć da se rukovodi se onako kako ona želi, a ne prepustiti se nagonu koji nema veze sa zdravim razumom i koji je toliko nepredvidiv! Samo…u životu nikad veću strast nije osetila kao onih nekoliko trenutaka što je provela u njegovom sirovom zagrljaju. Da li je zbog toga vredno rizikovati sve? Baciti se u uzburkane talase i dozvoliti im da te izbace gde žele. Na rajsko ostrvo ili na na oštre stene. Ko to može da zna? Uostalom, kao da se mi bilo šta pitamo? Svi susreti su unared dogovoreni, hteli mi to ili ne.
Već sledećeg dana je dobila poziv za zabavu koju je organizovala njegova firma. Naravno, poziv je dobila u ime saradnje između njihovih preduzeća, naizgled bezazleni poslovni susret. Prvi nagon joj je bio da ne ode! Zašto ići i bespotrebno se izlagati riziku? Pametnije je ostati na sigurnom terenu i voditi miran život. Ali onda jedan tihi glas poče da joj šapuće: zar si tolika kukavica? Gde nesta ona hrabra žena uvek spremna za nove izazove? Sanjala si o strasti koja ruši granice realnog sveta i nosi te direktno u svetove sa one strane postojanja i sada, kada ti je to na dohvat ruke, ti bežiš? Zašto?
Adrijan je tu veče na zabavi bio nervozniji nego ikad ranije, iako je spolja pucao od samopouzdanja i moći. Veliki uspešni muškarac, uvek spreman rizikovati sve da bi dobio ono što hoće, sada je poput kakvog balavca stajao nasuprot ulaza i željno iščekivao da se ona pojavi. Ali nje nije bilo. Nervozno je počeo kružiti po prostoriji tražeći je među mnoštvom žena koje su bile isto tako lepe, pa čak i lepše od nje. Počeo je uveravati sebe da može imati bilo koju od njih i da se mane iščekivanja, ali nijedna nije uspela izazvati barem delić onog osećaja koji mu nikako nije davao mira!Kao da sam omađijan, besno pomisli. Začarala me ta prokleta šumsaka vila! Bože, kakva žena! Ako se ne pojavi večeras moraću da je tražim, potrebna mi je, kako sam uopšte bio u stanju živeti bez nje? Zar je ovo ta prokleta ljubav o kojoj se toliko piše? Nemoguće! Ne želim osećati ovako nešto, previše je rizično, izaziva gubitak zdravog rasuđivanja. Dođavola, šta me snađe?!
U tom trenutku se Petkana pojavi. Bila je u društvu svojih kolega. Na sebi je imala elegantnu crnu čipkanu haljinu koja je savršeno isticala njene obline. Trudila se izgledati opušteno i ležarno, naizgled smirena i spremna za zabavu.
Odmah ga je videla. Stajao je nasuprot nje i posmatrao je pogledom vuka koji iščekuje plen. Njegov stav je odavao snagu. Visok, krupan, širokih ramena, u skupom smokingu kao krojenom za njega, kose crne kao gar, oštrih crta lica sa očima iz kojih je izbijao žar. Stala je skamenjena i potpuno nesposobna da se pomeri. Njegov pogled ju je fiksirao i zarobio. Žrtva je tako neoprezno upala u zamku. Gospodar je dobio svoga roba. Košuta u kandžama zverke.
Odmah ga je videla. Stajao je nasuprot nje i posmatrao je pogledom vuka koji iščekuje plen. Njegov stav je odavao snagu. Visok, krupan, širokih ramena, u skupom smokingu kao krojenom za njega, kose crne kao gar, oštrih crta lica sa očima iz kojih je izbijao žar. Stala je skamenjena i potpuno nesposobna da se pomeri. Njegov pogled ju je fiksirao i zarobio. Žrtva je tako neoprezno upala u zamku. Gospodar je dobio svoga roba. Košuta u kandžama zverke.
Naglo joj priđe i stade svega par centimetara od nje. Mogla je osetiti njegov vreli dah i već joj se zavrte u glavi. On uze njenu ruku i prinese svojim usnama. Telo joj se trže kao da je umesto usana spustio užareno železo na njen kožu. Utisnuo žig. Zveri.
Ona naglo izvuče svoju ruku iz njegove i pokuša povratiti samokontrolu.
Ona naglo izvuče svoju ruku iz njegove i pokuša povratiti samokontrolu.
-Dobro veče.-procedi.
-Dobro veče.-kroz osmeh uzvrati on. Zadovoljan. Ponosan. Siguran.
-Dobro veče.-kroz osmeh uzvrati on. Zadovoljan. Ponosan. Siguran.
Ona se potom, izgovorivši usiljeni pozdrav, okrenu ka svome društvu i ostavi ga da stoji u svom samoljublju. Adrijan se iznenadi njenom reakcijom. Od preplašene žrtve pretvorila se u samouverenu vladarku. Dakle, prljavu igru igramo, pomisli. Opet je uze za ruku i okrete ka sebi. Ona mu uputi oštar pogled od kojeg on ustaknu kao da ga munja pogodi! Ali se brzo povrati.
-Dozvoli da ti pokažem umetničku zbirku na koju sam izuzetno ponosan.-izgovori rečenicu koju je već unapred pripremio i čak pred ogledalom uvežbavao smjeući se sam sebi do kojih je krajnosti išao.
-Možda neki drugi put, sada ne.-Petkana pokuša zvučati hladno.
-Sada!-prosikta on i čvrsto joj steže ruku. Gospodar zahteva poslušnost.
-Ne! -prkosno uzvrati ona.
-Možda neki drugi put, sada ne.-Petkana pokuša zvučati hladno.
-Sada!-prosikta on i čvrsto joj steže ruku. Gospodar zahteva poslušnost.
-Ne! -prkosno uzvrati ona.
Međutim, njeno odbijanje nije doprlo do njega i on je već vodio ka svojim slikama i sklupturama. Pokušala je iščupati ruku iz njegove ali nije uspevala u tome. Niti je želela da uspe.
Zaustaviše se pored kipa Boginje Izide i on se okrete ka njoj. Ona se zagleda u veličanstvenu Boginju i osta bez daha. Tako raskošna sa svojim magičnim krilima odavala je utisak snage i hrabrosti. Otelovenje žene koja vlada. I nad kojom vladaju. Ravnoteža unutar haosa. Mir u nemiru. Suprotnost suprotnosti. Misterija.
Zaustaviše se pored kipa Boginje Izide i on se okrete ka njoj. Ona se zagleda u veličanstvenu Boginju i osta bez daha. Tako raskošna sa svojim magičnim krilima odavala je utisak snage i hrabrosti. Otelovenje žene koja vlada. I nad kojom vladaju. Ravnoteža unutar haosa. Mir u nemiru. Suprotnost suprotnosti. Misterija.
-Zar nije jedinstvena?-prošaputa Adrijan. Petkana ne reče ništa, samo nastavi posmatrati kip upijajući tako prastaru mudrost.
-Ko si ti?-na kraju mu se obrati.
-Ko želiš da budem?-uzvrati Adrijan.
-Budi ono što jesi.
-Biću. Ako želis da me upoznaš…biću i više od toga.
-Čemu obećanja?-zajedljivo nastavi Petkana.
-Ne bih rekao da su obećanja…samo činjenice.
-Ono što se desilo pre neki dan…
-Bilo je nešto najlepše što smo u životu iskusili, zar ne?-prekide je.
-Ko si ti?-na kraju mu se obrati.
-Ko želiš da budem?-uzvrati Adrijan.
-Budi ono što jesi.
-Biću. Ako želis da me upoznaš…biću i više od toga.
-Čemu obećanja?-zajedljivo nastavi Petkana.
-Ne bih rekao da su obećanja…samo činjenice.
-Ono što se desilo pre neki dan…
-Bilo je nešto najlepše što smo u životu iskusili, zar ne?-prekide je.
Petkana se izgubi, skrenu pogled sa njegovih očiju i opet se zagleda u Boginju Izidu. Osećala je da joj izmiče tlo pod nogama, a to nikako nije želela. On stade iza nje i položi ruke oko njenog struka. Ona zatvori oči. Adrijan opet, vodeći se animalnim instinktom, zagnjuri glavu u prevoj njenog vrata i poče udisati njen miris. Ona se uskomeša odjednom poželivši da su sami negde daleko od svih i da može da mu se prepusti… Bila je u stanju osetiti udarce njegovo srca koje je prenosilo svoj ritam na njeno. I vrelinu koja se širila spajajući njihova tela kao da su jedno. Požuda. Nemir. Ushićenje. Pad. U raj ili pakao, na kraju, svejedno je.
Stajali su tako potpuno zaneseni, kao nekom čarolijom preneseni u neki drugi svet u kojem je sve moguće. Sjedinjeni, iako su se opirali tome. Srećni, a istovremeno svesni opsanosti kojoj se izlažu. U ljubavi i mržnji put je isti jer vodi preko zadovoljstva, a svako zadovoljstvo se plaća, što će s’vremenom imati priliku da spoznaju.
Stajali su tako potpuno zaneseni, kao nekom čarolijom preneseni u neki drugi svet u kojem je sve moguće. Sjedinjeni, iako su se opirali tome. Srećni, a istovremeno svesni opsanosti kojoj se izlažu. U ljubavi i mržnji put je isti jer vodi preko zadovoljstva, a svako zadovoljstvo se plaća, što će s’vremenom imati priliku da spoznaju.
Savršene marionete Božijh predstava. Oh, kako li su se slatko smejali uzvišeni Bogovi gledajući tragikomediju ljudskih života, unapred znajući koja ih iskušenja čekaju, ali ne znajući koje će odluke svesno doneti. Tu malu privilegiju su ljudi imali samo za sebe i zato su im i bili zanimljivi. Ljudska bića sa svojom slobodnom voljom, naizgled slična Bogovima… Šta li je život, no lutkarska pozornica?
I onda se zapitamo, da li je zaista neophodan spoj destruktivnih sila da bi se rodilo nešto novo što može, barem za kratko, zadovoljiti Bogove?
Nastavak sledi.
Jelena
