ČOVEK
''1. Čovek nije propustio da i samog sebe shvati kao simbol. U mnogim predanjima, počevši od najprimitivnijih opisan je kao sinteza sveta, smanjeni model univerzuma, kao mikrokosmos. On je centar sveta simbola. Mnogobrojni autori, od mudraca Upanišada do hrišćanskih teologa i alhemičara, upozoravali su na analogije i podudarnosti između elemenata ljudskog spoja i elemenata koji sačinjavaju univerzum, između onih načela koja upravljaju čovekovim kretanjima i onih koja pokreću univerzum. Za jedne, čovekove kosti su od zemlje, krv od vode, pluća od vazduha, glava od vatre; za druge, živčani sistem se povezuje sa vatrom, disajni sa vazduhom, krvotok sa vodom, probava sa zemljom. Čovek dodiruje tri kosmička nivoa: zemaljski nogama, atmosferu grudima, nebeski nivo glavom. Deo je tri carstva: mineralnog, biljnog i životinjskog; svojim duhom dolazi u vezu sa božanskim, itd. U beskraj bismo mogli nabrajati podudarnosti, koje su češće bliže fantazmagoriji nego simbolici.
2. U Atarva-vedi (10, 7) prvobitni čovek se, kao neka vrsta Atlasa koji nosi svet, smatra za kosmički stub, čiji je bitan zadatak dapodupire nebo i zemlju, kojima trajno preti opasnost da se razdvoje i da se raspadnu. Čovek je tako centar i načelo jedinstva, pa se konačno i poistovećuje sa najvišim načelom, sa bramanom:
’’On u kome se neumiranje i smrt koncentrišu u Čoveku, kome pripadaju koren, žile koje se koncentrišu u Čoveku... Veliko čudo u centru univerzuma primiče se na leđima okeana, zahvaljujući Kosmičkom žaru. Bogovi će se, sve dok ih bude, oslanjati na njega, kao grane drveta oko debla. On kome Bogovi uvek prinose neograničen danak u ograničenom prostoru.’’
3. Ideja da je čovek napravljen po obličju Božjem potiče iz Biblije: reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi... A stvori Gospod Bog Čovjeka od praha zemaljskoga i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa (Postanje, 1, 26; 2, 7). Komentatori napominju da ideja sličnosti ublažuje ideju obličja, odstranjujući svako poimanje istovetnosti. Tu je koncepcijuPostanja astrologija postavila u temelje svoje doktrine: ona utemeljuje veze mikrokosmosa (čovek) i makrokosmosa (ne samo univerzum, nego i sveobuhvatna Božja misao; ideja i snaga univerzuma). Za svakog čoveka je njegovo rođenje kao stvaranja sveta: njemu je svejedno da li se rađa on ili se rađa svet; isto tako, njegova smrt je kao kraj sveta: onome koji umire svejedno je da li umire za svet, ili sa njim umire i svet. Celina Bog-univerzum-čovek iskazuje se kuglom, uobičajenom slikom sveta kuglom u čijem centru se nalazi svaki čovek. On se ne određuje u svetu, a svet se za njega određuje samo njihovim uzajamnim odnosima: čovek simbolizuje čvor kosmičkih veza.
4. Za Kineze je svaka ljudska jedinka kompleks i odgovara izvesnoj kombinaciji elemenata. Sastavni delovi nikada nisu shvaćeni ni kao samo duhovni, ni kao samo telesni. Čitava priroda je, dakle, rezultat određenog doziranja i više ili manje skladne kombinacije. Fizičko stanje čoveka karakteriše proporcija jina i janga; u bolesti je ta ravnoteža poremećena.
Kineski lekari su uspostavili podudarnost ljudskog tela sa kosmosom:
• okrugla glava – nebo
• kosa – zvezde i sazvežđa
• oči i uši – sunce i mesec
• pluća – vetar
• krv – kiša
• žile i telesni sokovi – reke i vode
• otvori i vene – doline i reke
• četiri telesna mora (želudac, more vode; aorta, more krvi; grudna pregrada, more pluća; mozak, more koštane srži) – četiri kosmička mora
• čovečje telo – element zemlja
• kostur – planine
• srce – Veliki medved
• sedam otvora srca – sedam zvezda Velikog medveda
• pet unutrašnjih organa – pet elemenata
• osam delova tela – osam trigrama
• devet otvora tela – devet nebeskih vrata
• četiri uda – četiri godišnja doba
• dvanaest velikih zglobova – dvanaest meseci
• 360 malih zglobova – 360 dana u godini
Kineska medicina je priznavala pet unutrašnjih organa i devet otvora, dva oka, dva uha, dve nozdrve i usta kao jang, i dva donja otvora kao jin.
Bilo je dovoljno spojiti teoriju otvora i pet unutrašnjih organa sa njihovim podudarnostima sa pet elemenata, da bi se postavila približno tačna dijagnoza; donji otvori su bili dodeljeni bubrezima, nozdrve plućima, oči jetri, usta slezini, uši srcu. Na temelju ove teorije Grane u Kineskoj misli daje portret Konfučija:
’’Konfučije je potekao od Jina koji su vladali vodom; na temenu lobanje (njegovo prezime znači šupalj, a ime šuplja humka) imao je udubljenje slično onima koja na vrhovima brežuljaka zadržavaju vodu; voda odgovara bubrezima i crnoj boji (znaku dubine) i njegov duh je bio označen mudrošću, jer mudrost zavisi od bubrega...’’
5. Čovek je duh i telo. Ali postoje bića koja se nazivaju ljudi, a nemaju duha, i koja se dobro osećaju u svetu odvojenom od Boga, i nemaju nikakvu transcendentalnu čežnju. Gnostik Bazilid postavlja pitanje: da li su takvi ljudi ljudi u pravom smislu te reči? Bazilid to kategorički poriče (Efpifanija, Pan). Bazilid proročkim tonom govori o vremenu u kojem više neće biti duhovnih ljudi, nego će postojati samo psihičko koje ništa neće znati i koje će odbijati ono što pripada duhu. Svako će se zadovoljiti svetom u kojem živi, bez interesa za večni život. Tada će čovek, koji bude govorio o duhovnom životu, biti smešan kao i riba koja bi pasla sa ovcama na visokim planinama. Kad se to neznaje proširi zemljom, neće više biti niti traženja ni želje na duhovnom planu. Svet će ostati bez čežnje za duhovnim. Bazilid tako prikazuje kraj čoveka duha i tela. Tako će doći dan kada će čovek simbolizovati samo telo. U tom slučaju, on rizikuje da izgubi besmrtnost.''
''1. Čovek nije propustio da i samog sebe shvati kao simbol. U mnogim predanjima, počevši od najprimitivnijih opisan je kao sinteza sveta, smanjeni model univerzuma, kao mikrokosmos. On je centar sveta simbola. Mnogobrojni autori, od mudraca Upanišada do hrišćanskih teologa i alhemičara, upozoravali su na analogije i podudarnosti između elemenata ljudskog spoja i elemenata koji sačinjavaju univerzum, između onih načela koja upravljaju čovekovim kretanjima i onih koja pokreću univerzum. Za jedne, čovekove kosti su od zemlje, krv od vode, pluća od vazduha, glava od vatre; za druge, živčani sistem se povezuje sa vatrom, disajni sa vazduhom, krvotok sa vodom, probava sa zemljom. Čovek dodiruje tri kosmička nivoa: zemaljski nogama, atmosferu grudima, nebeski nivo glavom. Deo je tri carstva: mineralnog, biljnog i životinjskog; svojim duhom dolazi u vezu sa božanskim, itd. U beskraj bismo mogli nabrajati podudarnosti, koje su češće bliže fantazmagoriji nego simbolici.
2. U Atarva-vedi (10, 7) prvobitni čovek se, kao neka vrsta Atlasa koji nosi svet, smatra za kosmički stub, čiji je bitan zadatak dapodupire nebo i zemlju, kojima trajno preti opasnost da se razdvoje i da se raspadnu. Čovek je tako centar i načelo jedinstva, pa se konačno i poistovećuje sa najvišim načelom, sa bramanom:
’’On u kome se neumiranje i smrt koncentrišu u Čoveku, kome pripadaju koren, žile koje se koncentrišu u Čoveku... Veliko čudo u centru univerzuma primiče se na leđima okeana, zahvaljujući Kosmičkom žaru. Bogovi će se, sve dok ih bude, oslanjati na njega, kao grane drveta oko debla. On kome Bogovi uvek prinose neograničen danak u ograničenom prostoru.’’
3. Ideja da je čovek napravljen po obličju Božjem potiče iz Biblije: reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi... A stvori Gospod Bog Čovjeka od praha zemaljskoga i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa (Postanje, 1, 26; 2, 7). Komentatori napominju da ideja sličnosti ublažuje ideju obličja, odstranjujući svako poimanje istovetnosti. Tu je koncepcijuPostanja astrologija postavila u temelje svoje doktrine: ona utemeljuje veze mikrokosmosa (čovek) i makrokosmosa (ne samo univerzum, nego i sveobuhvatna Božja misao; ideja i snaga univerzuma). Za svakog čoveka je njegovo rođenje kao stvaranja sveta: njemu je svejedno da li se rađa on ili se rađa svet; isto tako, njegova smrt je kao kraj sveta: onome koji umire svejedno je da li umire za svet, ili sa njim umire i svet. Celina Bog-univerzum-čovek iskazuje se kuglom, uobičajenom slikom sveta kuglom u čijem centru se nalazi svaki čovek. On se ne određuje u svetu, a svet se za njega određuje samo njihovim uzajamnim odnosima: čovek simbolizuje čvor kosmičkih veza.
4. Za Kineze je svaka ljudska jedinka kompleks i odgovara izvesnoj kombinaciji elemenata. Sastavni delovi nikada nisu shvaćeni ni kao samo duhovni, ni kao samo telesni. Čitava priroda je, dakle, rezultat određenog doziranja i više ili manje skladne kombinacije. Fizičko stanje čoveka karakteriše proporcija jina i janga; u bolesti je ta ravnoteža poremećena.
Kineski lekari su uspostavili podudarnost ljudskog tela sa kosmosom:
• okrugla glava – nebo
• kosa – zvezde i sazvežđa
• oči i uši – sunce i mesec
• pluća – vetar
• krv – kiša
• žile i telesni sokovi – reke i vode
• otvori i vene – doline i reke
• četiri telesna mora (želudac, more vode; aorta, more krvi; grudna pregrada, more pluća; mozak, more koštane srži) – četiri kosmička mora
• čovečje telo – element zemlja
• kostur – planine
• srce – Veliki medved
• sedam otvora srca – sedam zvezda Velikog medveda
• pet unutrašnjih organa – pet elemenata
• osam delova tela – osam trigrama
• devet otvora tela – devet nebeskih vrata
• četiri uda – četiri godišnja doba
• dvanaest velikih zglobova – dvanaest meseci
• 360 malih zglobova – 360 dana u godini
Kineska medicina je priznavala pet unutrašnjih organa i devet otvora, dva oka, dva uha, dve nozdrve i usta kao jang, i dva donja otvora kao jin.
Bilo je dovoljno spojiti teoriju otvora i pet unutrašnjih organa sa njihovim podudarnostima sa pet elemenata, da bi se postavila približno tačna dijagnoza; donji otvori su bili dodeljeni bubrezima, nozdrve plućima, oči jetri, usta slezini, uši srcu. Na temelju ove teorije Grane u Kineskoj misli daje portret Konfučija:
’’Konfučije je potekao od Jina koji su vladali vodom; na temenu lobanje (njegovo prezime znači šupalj, a ime šuplja humka) imao je udubljenje slično onima koja na vrhovima brežuljaka zadržavaju vodu; voda odgovara bubrezima i crnoj boji (znaku dubine) i njegov duh je bio označen mudrošću, jer mudrost zavisi od bubrega...’’
5. Čovek je duh i telo. Ali postoje bića koja se nazivaju ljudi, a nemaju duha, i koja se dobro osećaju u svetu odvojenom od Boga, i nemaju nikakvu transcendentalnu čežnju. Gnostik Bazilid postavlja pitanje: da li su takvi ljudi ljudi u pravom smislu te reči? Bazilid to kategorički poriče (Efpifanija, Pan). Bazilid proročkim tonom govori o vremenu u kojem više neće biti duhovnih ljudi, nego će postojati samo psihičko koje ništa neće znati i koje će odbijati ono što pripada duhu. Svako će se zadovoljiti svetom u kojem živi, bez interesa za večni život. Tada će čovek, koji bude govorio o duhovnom životu, biti smešan kao i riba koja bi pasla sa ovcama na visokim planinama. Kad se to neznaje proširi zemljom, neće više biti niti traženja ni želje na duhovnom planu. Svet će ostati bez čežnje za duhovnim. Bazilid tako prikazuje kraj čoveka duha i tela. Tako će doći dan kada će čovek simbolizovati samo telo. U tom slučaju, on rizikuje da izgubi besmrtnost.''
Нема коментара:
Постави коментар