Kanagara je put intuicije... kanagara je put
vrhunske slobode... Za pravog sledbenika
Puta sve aktivnosti izranjaju iz nesvesnog i
on najiskrenije poštuje i uvažava savršenstvo prirodnog procesa polazeći od saznanja da sve postojeće sadrži u sebi živ
delić božanskog duha Kamija, Tvorca kosmosa. Planine nose ime Boga. Vetar ima
ime Boga. Reke nose ime Boga.Bogu hvala.


... gledište da postoje mnogi  kamiji, kao
i jedan prvobitni Kami, može da se čini
protivrečnim; to gledište da Kami upravlja
planinama i rekama, zemljom i nebesima,
drvećem i pticama moglo bi da se učini
neshvatljivim onima koji su obrazovani u
duhu savremene nauke.
Kamiji bi mogli da se shvate kao Uješibi­
ni načini razumevanja čudesnog neizmera kanagare u pojedinostima svakodnevnog života
koje je on lično iskusio. Bazično značenje reči
kami, da sve postojeće sadrži trunku svesnosti

– jednu unutrašnju iskru, poznato je u antropo­
logiji. Mi koristimo reč animizam za određen­
je religijskog sistema verovanja u kome svaka
biljka, životinja, čovek, nebeska tela, zemaljski
oblici i sile prirode sadrže to drugo ja, dušu ili
spiritualnu suštinu.  osnivač kulturološke an­
tropologije  edvard B. Tejlor skovao je izraz
animizam i nazvao je svoju teoriju o poreklu
i prirodi religije „animistička teorija“ jer su
njegova izučavanja ukazala da je animizam bio
jedna od najstarijih i najraširenijih religijskih
ideja.
gledište „mnogi kamiji/jedan Kami“ iska­
zano izrazom kanagara no miči takođe je blisko
povezano sa samom suštinom totemizma. Najuticajniji i najpoznatiji sociolog emil Dirkem u
svom klasičnom delu Elementarni oblici religijskog života opisao je totemizam kao prvobitni
oblik religije. Taj totemski model u svojim raz­
ličitim formama i sa širokom lepezom naziva
dopušta da mu se čovek ponovo okrene sa uva­
žavanjem i poštovanjem.
Drugi središnji aspekt aikidoa jeste japan­
ski pojam  ki. opšte je poznato da je tu ideju
teško prevesti na bilo koji od zapadnih jezika.
Sensej Saotome je u najsažetijem vidu definiše
kao „kosmičku suštinu života“. Animatizam je
izraz koji se u antropologiji koristi za definiciju
verovanja u jednu bezobličnu silu koja se slo­
bodno širi kroz vreme i prostor. (Neki istaknuti
rani antropolozi su smatrali da je animatizam čak
bio rašireniji od animizma.) U japanskom jeziku
ki je reč za tu silu. Kinezi je zovu ći, a indijski
jogini govore o prani. Sijuksi koriste reč vakan,
a Komanči puha. Nesumnjivo je da svaki od tih
izraza nosi jedan naročit i jedinstven kulturo­
loški pečat, ali je u svakom od njih i u mnogim
drugim prisutno isto bazično verovanje.
Pri povezivanju različitih niti aikidoa sa
određenim verovanjima kao što su animizam,
animatizam i totemizam ja ne sugerišem da
je aikido zbirka drevnih ideja.  veliki deo tih
„drevnih ideja“ uopšte nije vredan pomena. ja
smatram da animizam, animatizam i totemizam

najbolje mogu da posluže kao odrednice ili eti­
kete za određene vidove čovekovog shvatanja
egzistencije. Ako zagrebe malo ispod površine
japanske reči  ki, ili reči puha kod Komanča a
vakan kod Sijuksa, čovek jednostavno otkriva
ljudsko biće koje život poima na vrlo očigledan
ljudski način. Iako reči mogu da se razlikuju,
iako bi taj naročit animatistički koncept mogao
da podlegne određenim strukturalnim prome­
nama, opažaj neke nejasno primetne „kosmič­
ke esencije“ je uvek negde prisutan u starim i
savremenim vidovima života. Mogao bih reći
da celo čovečanstvo razume ono na šta upućuje
reč ki i, u stvari, živi zahvaljujući njemu.
Pri vežbanju aikidoa u dođou ili sali za vež-
banje učenik se stalno opominje da se kreće iz
„središta“, da je „usredsređen“ na izvođenje određene samoodbrambene tehnike, da „eksten­
zira ki iz središta“. japanci koriste reč hara za
određenje tog središta koje je fizički smešteno
u donjem abdomenu. Hara se smatra tačkom
koncentracije fizičke i spiritualne energije, a
za jednog zrelog studenta aikidoa ona može da
poprimi i kosmičko značenje. Suštinski smisao
izraza hara je prisutan u jeziku mnogih naroda
širom sveta. Mi na engleskom jeziku kažemo za
onog ko ispoljava odvažnost, moralnu čvrstinu
ili izdržljivost da ima „stomak (engl. guts)“ i na
taj način povezujemo donji abdomen s vrlinama
koje iziskuju energiju.  jednom kad sam puto­
vao po vajomingu čuo sam starog kauboja kako
kaže dečaku tinejdžeru koji se spremao da zaja­
še svog prvog konja na rodeu: „Možeš jedino da
ga jašeš iz stomaka.“ Među mnogim narodima
Melanezije u jugozapadnom Pacifiku uobičajen
pozdrav glasi: „Kako ti je pupak?“ U planinskoj unutrašnjosti Nove Gvineje Dugum Dani
veruju da edai egen ili „pevajuće seme“ boravi
u središtu tela i da je izvor životne snage poje­
dinca. Kinezi opisuju tan thien ili „more ćija“ i
smeštaju ga odmah ispod pupka. Sistem  čakri
indijske joge takođe određuje ključnu čakru na
tom mestu. „Središte“ aikidoa jeste jahanje sto­
makom kod mladog kauboja, „pevajuće seme


kod Dugum Danija, a takođe je sadržano i u iz­
reci šamana Sijuksa Crnog vapitija koja glasi:
„Središte sveta je na svakom mestu.“
Kad bi za aikido moglo da se kaže da po­
stoji neki oblik koji ga otelovljuje, onda bi to
verovatno bio krug. Učitelj Uješiba je rekao:
Tehnika aikidoa je zasnovana na kružnom
pokretu jer harmonija se uspostavlja i svi
sukobi bivaju razrešeni posredstvom ideje kruga... Jedan krug zatvara prostor i iz
savršene slobode te praznine rođen je  ki.
Iz središta tog mesta rođenja stvaralački
procesi života se ujedinjuju s beskonačnim,
nemerljivim kosmosom posredstvom Duha.
Taj Duh je Tvorac, večni roditelj koji rađa
sve stvari.... U tom krugu je  ki kosmosa
uključen u procese stvaranja, evolucije i
zaštite.
U knjizi „Hromi jelen, tragalac za vizija­
ma“, stari indijanski šaman kaže:
Po našem mišljenju, simbol Indijanaca
je krug, obruč. Priroda hoće da su stvari okrugle. Tela ljudskih bića i životinja
nemaju ćoškove... Logor u kome svaki tipi ima svoje mesto takođe je bio prsten.
Tipi je bio prsten u kome su ljudi sedeli u
krug i sve porodice u selu bile su krugovi unutar jednog većeg kruga, deo većeg
obruča... Narod je bio samo deo kosmosa
koji je i sam kružnog oblika i sastavljen
od zemlje, koja je okrugla, od sunca, koje
okruglo, od zvezda, koje su okrugle. Mesec, horizont, duga – krugovi u krugovima
unutar krugova bez početka i kraja.
Simbol i stvarnost u isto vreme – za nas
je to lep i odgovarajući izraz harmonije života
i prirode. Naš krug je bezvremen i u stalnom
toku; to je nov život koji izranja iz smrti – život
koji nadvladava smrt.
Sensej Saotome se u ovoj knjizi zalaže za
stvaranje ljudi sa samurajskim duhom, tj. duhom
odvažnosti, bespogovornog služenja i saosećaj­
nosti. Članovi  vapiti ratnika i  vojnika tetive
luka (ratničkih društava kod Čejena) prihvatili
bi pravog samuraja kao brata, a isto tako i rat­
nici afričkih Nuera i Masaja. Sensej Saotome
raspravlja o značenju i važnosti „mosta života“
(marubaši), tehnici jedne japanske mačevalačke
škole gde se čovek savetuje da duhom ulazi di­
rektno u neprijateljev napad. Tu strategiju mogli
bi da shvate mnogi ljudi. Sanapija, šamanka iz
plemena Komanča s kojom sam učio kao post­
diplomac u Oklahomi, rekla mi je da je direktno
sučeljavanje s duhom ono što ratniku Komanča
daje najveću snagu ili „lek“, odnosno susretanje
i ulaženje u tu predstavu Komanča o vrhunskoj
opasnosti i zlu. Mi nalazimo da je priča o dubo­
ko intimnim borbama tvorca aikidoa, koje je re­
čito prepričao sensej Saotome, univerzalna priča
o osetljivom, hrabrom i odlučnom čoveku koji
se suprotstavlja i nadvladava mnoge prepreke i
teškoće da bi iskusio jedan dubok uvid koji za­
tim nastoji da obrazloži. životna priča učitelja
Uješibe mogla bi da bude prihvaćena skoro u
svakoj kulturi.
Sensej Saotome se u svom tekstu usred­
sređuje na projekciju Uješibine vizije aikidoa
u budućnost tako što tumači bazičnu filozofiju
aikidoa pomoću jezika naučne metode i otkrića.
Na taj način on elegantno izbegava nedosta­
tak svih autora koji pišu o „naučnoj pozadini
drevnih verovanja“. Sensej Saotome tako vešto
kombinuje  kami, ki, kanagara i mnoge druge
teške pojmove s naučnim saznanjima da oni ne
obezvređuju jedni druge već se međusobno na­
dopunjuju i obogaćuju. on pojačava glas aiki­
doa, a pri tom ne žrtvuje njegove korene. Posle
čitanja Saotomeovog dela, predstava duha gro­
ma, munje i kiše u vidu ogromne ptice kod nekih
severnoameričkih Indijanaca kao da se prirodno
povezuje s dijagramskim prikazom energetskog
toka za vreme jedne oluje propraćene grmljavi­
nom; ta oluja postaje čulnija i životnija, a duhu
groma, munje i kiše u vidu ogromne ptice je
data opipljivija autoritativnost.  

Za mene je taj naročit način na koji je sensej
Saotome predstavio aikido bio od velikog zna­
čaja. jedan prefinjen rat se vodi širom sveta. oni
koji vide duha groma, munje i kiše kao ogromnu
pticu i oni koji vide dijagram često vode borbu
na život i smrt. Potonji smatraju prve budalastim
primitivcima, nesposobnjakovićima i sanjarima
a oni, pak, gledaju na njih kao na preterano uš­
togljene, naivne i nečovečne osobe. Kao što se
vrlo jasno nameće iz izlaganja senseja Saotomea,
aikido traga za skladom u sukobu, ali nikako zato
što je harmonija uzvišen cilj kome bi trebalo da
teže civilizovani ljudi, već zato što je to suštinski
proces svega stvorenog. Postoji dodirna tačka tih
dveju suprotstavljenih strana koje, ako se udruže,
razotkrivaju jedno moćnije jedinstvo. U rukopisu
senseja Saotomea animisti su prikazani kao oni
koje nauka u osnovi podržava i daje im pravo le­
gitimiteta, a naučnicima je sugerisano da mogu
da se srode s tim animističkim pogledom koji je
bogat i sugestivan produžetak znanja. Antropo­
loška filozofija može samo da aplaudira aikidou
senseja Saotomea koji je on ovde vešto predsta­
vio u carstvu ideja.
U svom predgovoru sensej Saotome piše:
„ja želim da u svačijoj svesti pobudim živo
sećanje na naše početke. ja hoću da iz vaše pod­
svesti dozovem sećanje na sam početak života
i na borbu koju je čovečanstvo vodilo u toj ne­
verovatnoj evoluciji kroz vreme i prostor.“ Kao
antropolog, ja u tom individualno proživljenom
vežbanju aikidoa sagledavam mikrokosmos čo­
vekove biološke i kulturne evolucije. Sensej
Saotome bi mogao da govori i vrlo doslovno.
Njegov aikido se proteže od principa energet­
skog delovanja u kosmičkom stvaranju koji su
na isti način doživljeni u aikidou, pa do nekih
najdrevnijih i najsavremenijih ideja i iskusta­
va celog ljudskog roda. Strahopoštovanje budi
pomisao da je aikido jedna umetnička forma
koja teži tome da omogući pojedincu da duboko
intimno i lično doživi stvaranje protegnuto na
milijarde godina.
Komparativan kulturološki pristup aikidou
ovom prilikom može samo blago da se dotakne.
Za svaki predstavljeni primer moglo bi se pri­
dodati još desetine drugih. Aikido je usklađen
s tako mnogo vrednosti, verovanja i bihejvioris­
tičkih tendencija najvećeg broja čovekovih na­
čina života da bi upoređivanje tačku po tačku
moglo da rezultira brojnim knjigama. više je
nego očigledno da je Morihej Uješiba dirnuo u
jednu duboko usađenu žicu ljudskog duha. Nje­
gov velik doprinos ogleda se u tome što je stvo­
rio aikido, jedan pažljivo smišljen metod koji
neprimetno kultiviše i vodi pojedinca – njega ili
nju, bez razlike – suočavanju sa Istinom. Učitelj
Uješiba, Japanac izuzetne genijalnosti, smislio
je aikido čija spoljašnja forma nosi sve odlike
kulture u kojoj je ponikao ali su mu srce ili suš­
tina od univerzalnog značaja.
Osnovne teme u knjizi senseja Saotomea su
izložene s velikim stvaralačkim poletom i uspe­
hom. Pristupačan a ipak poetičan i podsticajan
jezik, dobro odabrane fotografije, originalni i
nadahnuti crteži, elegantna kaligrafija, značajni
primeri iz japanske kulture i istorije, jasna orga­
nizovanost tehničkih i naučnih materijala, jedan
dirljiv portret života i filozofije učitelja Uješibe
i autorovi istaknuti književni i umetnički senzi­
biliteti se na ovom mestu ukrštaju i poprimaju
formu upečatljivog i predivnog dela.
U knjizi Aikido i harmonija prirode sensej
Saotome pomoću izraza aikido poziva ljude da
se dozovu pameti na globalnom nivou. Aikido
je srž jedne univerzalne molitve. on je rečit iskaz jedne bazične ljudske potrebe koja se is­
poljavala na različite načine od samih početaka
ljudske istorije.