Razum

Razum

Ispostavlja se da je razum čovečanstvu doneo blagodet, ali i prokletstva. Šta možemo reći o tome?

U svojim preobražajima Univerzalna kosmička svest transformisala se od Neispoljenog, preko dve sile stvaranja i čitave plejade nematerijalnog i materijalnog ispoljenja, do čoveka kao vrhunskog oblika ispoljene svesti. Jedino čovek, na tom silaznom putu, ima svest koja je svesna sopstvenosti, svest nazvana razum. Medjutim, upravo ta “raskrsnica” dovodi do toga da, iako poseduje mogućnost spoznaje sopstvene svesti sopstvenim razumom, čovek to veoma često ne čini. Razum je upravo dat radi osvešćenja, odnosno razumevanja sopstvenosti i sopstvene odvojenosti kroz pripadanje ispoljenom.

Čista svest je rasuta, kao što se svetlost rasipa unaokolo osvetljavajući zemlju. U odnosu na Čistu svest, razum je kao laserski zrak. Ono što čoveka odvaja od životinje je upravo ta fokusirana svest, sposobna za koncentraciju i uočavanje sopstvenosti. Zadatak čoveka je da tu usko ograničenu oblast, koja izoštrava opažanje i iskustvo ispoljenog, proširi do Apsolutnog, ali sa identičnom oštrinom opažanja. Razum je taj organ svesti, disciplinovana svest, koji omogućava i zahteva apsolutno osvešćenje.

Čoveku je dat razum, ali vrlo često se dešava da razum koristi čoveka umesto obrnuto. Već je poznato da čovek koristi veoma mali deo potencijala mozga, kao fizičke - centrifugalne baze ispoljenja. A od tog malog dela izuzetno mali deo se koristi na pravi način.

Rekoh već da razum koristi čoveka umesto obrnuto. Svi znate da vam se u glavi odvija neprikidan dijalog sa samim sobom. U stvari razum neprekidno razgovara sa samim sobom, neprekidno objašnjavajući pojave koje ga okružuju, počevši od banalnosti kao: “ono je drvo” u trenutku kada ugledate drvo, pa do ponovnog preživljavanja malopredjašnjih ili davnih dogadjaja. Ovaj unutrašnji dijalog veoma je teško prekinuti. U nekim sistemima duhovnog razvoja mesecima, pa čak i godinama, trenira se zaustavljanje ovog unutrašnjeg dijaloga, radi mogućnosti prodora u višu svest. Običnom čoveku neizvodljivo je da unutrašnji dijalog prekine u trajanju od čak jednog minuta, da ne govorimo o stanju svesti u kome uopšte nema dijaloga sa sobom. 

Razum treba da služi kao posmatrač i analitičar, ne kao aktivni učesnik i gospodar procesa. Ova osnovna funkcija i dalje postoji, iako je u velikoj meri zanemarena i uvek se može aktivirati. Naravno, nedisciplinovanom razumu je u početku teško da preuzme ovu ulogu, ali dužim treningom, uz pomoć volje, stvar počinje da teče automatski.

Razum je, pored mišljenja, logike i komunikacije, prvenstveno doneo mogućnost učenja i svesnog napredovanja. Iskustva akumulirana u sećanja trebala bi suštinski da služe kao baza ispoljenog, a svest, sticanjem novih iskustava, kretala bi se napred. Razum služi samo za selekciju: novo - staro. Govor olakšava komunikaciju, povećavajući mogućnost za prenos informacija, a upravo je razum doneo govor.

Čovekov razum, kao raskrsnica Čiste svesti, doneo je svet ovakvim kakvim ga poznajete. Čovek upoznaje svet preko sopstvenog razuma, kao organa Čiste svesti i svet je sve ono što čoveka okružuje, ali onako kako ga odredjeni pojedinac doživljava. Svet je u stvari projekcija razumske svesti, koja usmerava ličnu energiju ka odredjenoj oblasti. Za biznismena svet je posao, telefoni, susretanja i zaradjivanje novca. Za sportistu, svet su treninzi, takmičenja, druženje i rivalstvo. Za domaćicu, svet je kuća, pranje i kuvanje, deca. Ovo je dobar primer kako Čista svest, prelomljena kroz prizmu razuma, doživljava svet kao sopstveno okruženje. Razum je dao govor kao mogućnost komunikacije medju ljudima, ali ih je istovremeno odvojio jedne od drugih. Domaćica i sportista mogu da žive u neposrednoj blizini, ali iako govore istim jezikom oni ne mogu da se razumeju medjusobno, jer različito se ispoljavaju. Razum je doneo nerazumevanje ljudima.

U suštini stvar je jednostavna kao i uvek. Svet je jednostavan, život je jednostavan. Zbog toga je razum sve iskomplikovao, da bi imao čime da se “zabavlja”. Čista svest je jednostavnost, nasuprot “zdravom razumu”, koji je svekomplikovanost. Varijacije ispoljenja, mogli bi smo da kažemo, mada je zaista besmisleno ponavljati iskustva koja su se jednom ispoljila, a čovek to neprekidno radi. Uvek je u potrazi za poznatim doživljajima: ljubav, zabava, radost, kao i patnja bes, žalost. Čovek se stalno vrti po istom krugu, smatrajući da se nekuda kreće. Jedino izvesno čemu se zaista kreće je smrt, a smrt niko ne želi. Čovek je beskonačnost sveo na pojam kruga kao beskonačno ponovljenog kretanja. Već time je suština beskonačnosti iskrivljena, jer krug je obod kružnice, koja je zatvoren prostor. Beskraj je otvoren i neograničen.

Primarna funkcija odvojenosti od okruženja data je zbog delovanja sopstvenosti i uočavanja sopstvene svesti. Medjutim, ta funkcija je deformisana upravo odvajanjem od sopstvenosti. Pogled uperen spolja trebalo je da bude refleksija medjutim, povratna reakcija je izostala i čovek je sav usmeren na sopstveno okruženje, umesto da mu okruženje služi kao ogledalo. Svest stiče iskustva u odnosu na druge ljude i zapravo je odnos izmedju dve osobe ono što čini život. Svest je jedna, čovek ima jednu svest, sopstvenu svest i ne postoji način da spozna tudju svest. Paradoksalno zvuči, ali milijarde ljudi na zemlji imaju samo jednu svest i ostali ljudi služe samo radi uspostavljanja i sticanja iskustva. Čoveku je data volja da uspostavi energetsku razmenu samo sa osobama koje sam odabere. Susret sa neharmoničnom osobom dao bi odbijanje, a razum bi registrovao to iskustvo kao neprijatno i ne bi ga ponavljao. Naravno, pod uslovom da Čista svest ima dominantnu ulogu.

Razum je centar svesti, a ego je centar razuma kao fokusirane Apsolutne svesti. Apsolutna svest nema ego. Dosezanje Apsoluta podrazumeva gubitak pojedinačnog, gubitak ega. Medjutim, on se ne može odstraniti na silu ili prevazići, što pokušavaju neke tradicije. Gubitak ega je stapanje sa Apsolutnim, a podrazumeva čistu svest, oslobodjenu lažnog ispoljenja. Kao i obično, čovečanstvo je suštinu ispoljenja Apsolutnog izvitoperilo i celu stvar postavilo naglavačke.

Razum je čoveku doneo govor, a govor je doneo laž.

Tačno, govor je doneo laž i jedino medju ljudima postoji laž. Opet je u pitanju samozaborav suštine. Na svim nivoima komunikacija se odvija na telepatskoj osnovi. Razmena informacija vrši se putem slika i emocija. Životinje se dodatno sporazumevaju ograničenim dijapazonom zvukova, a čovek ima govor. U pozadini govora i dalje postoji telepatija, jer da nije nje komunikacija bi bila aspolutno nemoguća, ali ta sekundarna funkcija je potisnuta i komunikacija govorom je postala primarna i skoro jedino moguća. Umesto da nadgradi telepatiju govorom, čovek je potisnuo telepatiju, a na prvo mesto stavio govor i eto kako je stvorena laž. Čovek samo sluša šta mu se govori, umesto da sluša i oseća istovremeno. Pogrešan prenos informacija doneo je nerazumevanje, a zatim i laž kao netačnu informaciju. Laž suštinski donosi pogrešno usmeravanje energije one osobe koja je prevarena. U početku je bila bitna samo lična korist, često je i danas je lična korist uzrok laži, a kasnije su laži postale barijera koja odvaja čoveka i od sopstvenosti i od drugog čoveka. Laž je toliko ukorenjena u čoveku, da on čak i ne može da spozna njenu bezmernost i ukorenjenost u sve pore ispoljenog.

Kako je uopšte došlo do pojave laži?

Prvobitna i primarna laž je način na koji čovek koristi razum, kao gospodara svesti, umesto kao slugu, što on suštinski jeste. Dalje, doživljaj sveta je čista projekcija razuma, doživljaj realnosti takodje. A najčešće je upravo taj doživljaj sveta koji te okružuje laž. Uzmi primer osobe koju poznaješ i koja živi u paklenim uslovima, na rubu egzistencije, a ubedjena je u to da je srećna i zadovoljna. Razbijati joj iluzije ne bi bilo besmisleno, ali to bi joj donelo veliki bol, jer morala bi da sruši čitavu konstrukciju sopstvenog života i započne iznova na pravim osnovama. Gradjenje novog života podrazumeva novo ulaganje energije, a pre svega očišćenje uprljane svesti, da bi se spoznala prava osnova za novi život. Inače, ova izjava može da se odnosi na veliki deo čovečanstva, čak možemo reći na celokupno čovečanstvo, jer broj osvešćenih pojedinaca je beznačajno mali u odnosu na čitavu populaciju. Laž je ona barijera koja čoveka odvaja od sopstvene Čiste svesti. A osnovni uzrok laži je disciplina. 

Disciplina predstavlja voljno usmerenje lične energije u odredjenom pravcu. Ona sprečava spontano ispoljenje Čiste svesti kroz iskustva koja su joj data, proglašavajući odredjena ispoljenja neprihvatljivim. Civilizacija proklamuje demokratiju kao potrebu za slobodnim izražavanjem i to je lepo kada bi bilo postavljeno na ispravnim osnovama. Demokratija disciplinovanog naroda - to je već istinski paradoks. Demokratija predstavlja slobodu, a disciplina je upravo ograničenje slobode i jedno s drugim je nespojivo, jer jedno isključuje drugo.

Kako je uopšte došlo do discipline, jer ona je očigledno koren? Zašto je bila potrebna ?

Disiplina, u suštinskom vidu, predstavlja voljno usmerenje svesti ili lične energije u odredjenom pravcu ispoljenja.

Disciplina razuma dovela je do lažne slike, sveta lažne slike sopstvenosti i laži uopšte. Naravno, to je jednostrana upotreba discipline, druga strana, ono pozitivno u svemu, je neophodnost discipline da bi uopšte došlo do spoznaje. Disciplina je voljno usmerenje razuma, njegovo fokusiranje na odredjenu oblast, radi spoznaje. Razum je disciplinovana Čista svest.

Čovek, kao vrhunsko ispoljenje Čiste svesti, u sebi nosi sve prethodne stepene ispoljenja, počevši od iskre Neispoljenog - volje. Čovek ima volju i upravo ona mu omogućava spoznaju i odabir odredjenih iskustava. Medjutim, čovečanstvo je još u fazi odojčeta, što se tiče korišćenja te iskonske volje koja mu je data. Ljudi volju koriste na način deteta koje se igra eksplozivom. Zato je svet ovakav kakav jeste.

Disciplina udružena sa voljom treba da da ispoljenje Čiste svesti kroz razum, kao orudje spoznaje Apsolutnog. Priča o detetu i eksplozivu se ponavlja i kada je disciplina u pitanju. Čovek je čoveku nametnuo disciplinu, vodjen nagonom čopora. Osećaj za teritoriju čopora doveo je do stvaranja država, a zatim i ratova. Ratovi su iziskivali upotrebu oružja, počev od kopalja i mačeva pa do nuklearnih bombi. Vojska, da bi uopšte postojala, zahteva strogu disciplinu i poštovanje volje vojskovodje.

A to još i nije najgora primena discipline. Mnogo suptilniju zamku donela je civilizacija primenom discipline na celokupno čovečanstvo, bilo običajima i tabuima, bilo zakonodavstvom. Čovek je ukalupljen normama, uzorom primernog gradjanina. Sve počinje još u kolevci, disciplina se sprovodi hranjenjem bebe u odredjeno vreme. Dete odlazi na spavanje u odredjeno vreme, da ne govorimo o sistemima školovanja, a naročito o normama življenja i ustaljenog životnog puta. Osobu koja se usudi da živi spontano, van civilizacijskih normi, svi jednoglasno osudjuju, proglašavajući je osobenjakom i uglavnom izbegavaju.

Oni koji su bar malo svesni i iskreni prema sebi takvim osobama zavide, ali retki su oni koji se usudjuju da protivreče nepisanom zakonu disciplinovane zajednice, gde ne postoji vrhovni zakonodavac. Zakonodavac je čitavo okruženje.

Disciplina razuma dovela je do iskrivljenog ispoljavanja Čiste svesti kroz ličnu svest i donela potrebu za lažima. To što je disciplina dovela do licemerja i čistih laži, u vidu obmane sagovornika, sa tim čovek može lako da izadje na kraj. Disciplinovana lična svest voljno se prepušta ustaljenim šablonima življenja, čak i ne znajući da postoje druge mogućnosti. Dete se od samog rodjenja uči disciplini, svako iskakanje iz šablona mirnog i pristojnog deteta drastično se kažnjava. Deca - ličnosti jake volje - odupiru se vaspitavanju, svesni duboko u sebi da takav put nije njihov. Takvi ispadi tolerišu se donekle, sve dok mališan koliko toliko sledi norme. Deca vrlo rano nauče da lažima izbegavaju disciplinu koliko mogu, a one neobuzdane, koji se nikako ne mire sa konvencijama, čekaju vaspitno popravni domovi i kriminal. Medjutim, ni kriminal nije rešenje, jer anti konvencije su još uvek konvencije. Medju pripadnicima odbeglih, nazvanih ološ ili slično, takodje postoje odredjene norme ponašanja, doduše drugačije od normi gradjanskog društva, ali još uvek su to norme, ponekad strožije od normi gradjanskog društva.

Civilizovanom čoveku laž je neophodna, kao nekakav ventil za ispoljenje van ustaljenog šablona. Čovek ima jedno lice, tačnije jednu ličnost za javnost, drugu za porodicu, treću za prijatelje, a suštinski su sve to lažna ispoljenja, jer ličnost je jedna i jedinstvena. Upleten u čitavu mrežu sopstvenih ličnosti, od kojih ni jedna nije suštinski čista, čovek često i ne zna ko je on sam. Obmanjujući druge o sebi, on najuspešnije obmanjuje sebe. Svaka od tih ličnosti zajedno čine JA, a svaka od njih sebe naziva JA čak i kada je u suprotnosti sa drugim sopstvenim JA. Sve te ličnosti nastale su vaspitanjem, lična svest se kroz razum uklopila u važeći šablon, u težnji da zadovolji očekivanja drugih: roditelja, prijatelja, čitavog društva.

Upravo u disciplinovanom ispoljenju lične svesti leži uzrok lažnog vidjenja sveta i sebe uopšte. Iskrivljeno ispoljenje svesti dovodi do odredjenog sputavanja energije, njenog blokiranja. Energija može neometano da se ispoljava samo kroz dozvoljene vidove, kao što je sport i eventualno kreativnost. Oni koji nemaju afiniteta prema sportu ili umetnosti, svoju ličnu energiju uglavnom blokiraju u ispoljavanju, blokirajući time i kanale za dovod energije. Blokiran dovod energije doveo je do skraćivanja životnog veka, što i nije tako strašno u odnosu na bolesti koje su se javile kao posledica takvog načina življenja. Da li se neko zapitao otkuda neprekidno radjanje neizlečivih bolesti? Rak je tipičan primer kako se blokirana energija materijalizuje kroz strano tkivo u organizmu, a u odmakloj fazi čovek vene i doslovce se smanjuje, jer potpuno prekida dotok vitalne energije. Za rak je pronadjen lek, a onda na scenu stupa AIDS, gubitak imuniteta, gubitak volje za životom. Kada i protiv ove bolesti bude pronadjen lek pojaviće se nove i nove bolesti, sve dok čovečanstvo ne shvati da je uzrok svih bolesti u njima samima, a ne u virusima i zagadjenoj životnoj okolini.

Znači li to da čovek treba da se odrekne discipline i usprotivi civilizacijskim normama koje su dovele do ovakvog sveta kakav je danas?

Naravno da ne treba. Svaka drastična promena uzrokuje jedino ispoljenje suprotnosti, promenu smera ali ne i promenu pravca. Već smo govorili o kriminalu kao pobuni protiv gradjanskog društva. Hipi pokret je pokušao nešto slično, ali na drugi način, medjutim i njihovo slobodno ponašanje ispoljavalo se kroz odredjeni šablon. Suštinski se nista nije promenilo, a ono što je bitno je promena načina ispoljavanja svesti.

Postoji li rešenje?

Naravno da postoji. Potrebno je vratiti se iskonskom, odnosno vratiti se sebi. Zadnjih decenija čovečanstvo počinje da uvidja suštinu problema, mada ne jasno, jer problem se posmatra razumom, a sam razum uveliko daje lažnu sliku. Psihoanaliza je dobar start, jer jedino rešenje za čoveka je samospoznaja. Kažem da je psihoanaliza dobar start, ali ne i dobar završetak. Čovek ne može da spozna sopstvenost samo uvidom u zaboravljene ili potisnute traume, a naročito ne okrivljavanjem roditelja ili društva za sopstvene probleme. Osvešćenje trauma kroz njihovo ponovljeno proživljavanje oslobadja energiju zarobljenu u sećanju na njih. Što se tiče zaboravljenih trauma, tu je energija ne samo akumulirana, već se neprekidno nova energija koristi za očuvanje traume u zaboravu.

Čovek treba neprekidno da posmatra sebe, ne samo sopstveno sećanje na prošle dogadjaje, već i sopstvene reakcije na aktuelna zbivanja, upoznajući time sopstvenost. Sva ona JA ispoljenja treba shvatiti kao odvojenost i kao deo celine istovremeno. Niko od vas ne zahteva da se nepristojno ponašate na javnim mestima, jer time ne samo da kršite ličnu volju drugih ljudi, već ulazite u šablon anarhije, a suština je upravo u oslobodjenju od šablona.

Posmatranjem sebe i sopstvenih reakcija, vrlo brzo dolazite do sopstvenih osobina koje ne volite i koje svim silama pokušavate da prikrijete ili promenite. Takvi pokušaji dovode do novog, bespotrebnog ulaganja energije. Prikrivanje osobine za koju smatrate da je neprihvatljiva, troši energiju na isti način na koji je troši potisnuta i zaboravljena trauma. Promena date osobine deluje kroz razumsku svest i opet je ispoljenje disciplinovano, odnosno lažno.

Jedina disciplina kojoj čovek može da se prepusti je odgovornost za sopstvene postupke i sebe uopšte. Spoznajom sopstvene suštine, kroz sopstvenu jedinstvenu ličnost, čovek dolazi do unutrašnje istine, a ona je ono što čovek zaista jeste. Čovek koji JESTE prihvata sebe onakvim kakav je i upravo to prihvatanje sopstvenosti dovodi do uravnoteženja. Mane prestaju da budu negativne crte ličnosti, pretvaraju se u osobine. Vrline isto tako. Razumevanjem sebe dolazi se do svog Unutrašnjeg bića, do čiste i jedinstvene ličnosti oslobodjene suprotnosti, a samim tim i konflikta, jer konflikt upravo dolazi iz suprotnosti. Takva ličnost, oslobodjena unutrašnjih barijera, može da doživi unutrašnje zadovoljstvo, koje dolazi iz osećaja harmonije. Sva potraga za zadovoljstvom suštinski potiče iz potrebe za unutrašnjom harmonijom, koju ni jedan vid zabave ne može da donese.

Čovek koji živi u skladu sa samim sobom, živi u skladu sa okolinom. Ljubav prema bližnjem ostvaruje se preko ljubavi prema sebi samom. Unutrašnja harmonija donosi razumevanje, ne samo sopstvenosti već i drugih ljudi sa kojima se dolazi u kontakt. Čista volja u ispoljenju donosi i visok moral, ali ne nametnut. Delovati u skladu sa sopstvenom voljom istovremeno znači poštovati tudju volju. U tom slučaju nema prisile za bilo šta, ali ni ljutnje ako se nešto ne dešava u skladu sa sopstvenim željama. Tek tada ljubav postaje neometana razmena energije i umesto bola doneće uživanje.

Duhovna evolucija čovečanstva kreće se upravo u ovom pravcu, ali još mnogo vekova će proći dok čitav ljudski rod udje u fazu istinskog humanizma i istinske čovečnosti.

Jedna lasta ne čini proleće, ali ga ipak nagoveštava. Nadam se da će ovaj tekst pobuditi još neku “lastu” da krene putem osvešćenja.