CELOVITOM SPOZNAJOM DO VEČNOSTI
Um savremenog čoveka ispoljen je na iskustvu čovekovih čula. Čovekova čula su ograničena obimom frekfencija. Čovek je smatrao da postoji samo ono što je mogao da opaža čulima.
Zatim je čovek razvijao instrumente kojima je mogao opažati frekfencije i postojanje izvan opsega kojeg je opažao direktnim čulima i na bazi toga iskušavao je objektivnu svesnost postojanja. Ta objektivna svesnost postojanja došla je do granica nastajanja i postojanja materije i zaključka da je materija samo jedna forma kretanja i manifestacije. Um opaža kompenzovani oblik materije, dok energiju i njeno kretanje i kompenzovanje um ne opaža jer to pripada drugoj dimenziji postojanja. Obzirom da je um ispoljen na ograničenom dijapazonu frekfencija, to je i sami um ograničen u opusu opažanja. Ta ogrničenost uma ne omogućava čoveku sagledavanje celovitosti postojanja i celovitosti manifestacije.
U krajnosti shvaćanja frekfencija je uzrok kretanju, a kretanje je ono što predstavlja život i postojanje. Nasuprot životu i postojanju su smrt i ne kretanje-inercija što čini nepostojanje-ništavilo.
Vreme se ispoljava sa frekfencijom i kretanjem.
Prostor čini neograničeni svemir, a ograničavanje prostora se dešava pojavom kretanja i pojavim svesti kao i pojavom umova i njihovim ograničavanjima prostora.
Bilo je neko stanje i prije manifestacije i biće neko stanje i posle manifestacije. To stanje prije manifestacije možemo nazvati neispoljenim stanjem i sastojalo se od dvije suprotnosti koji su nazvani potencijalima. Jedan od tih neispoljenih potencijala je Neispoljeni potencijal svesti i reagovanja a drugi Neispoljeni potencijal je Potencijal svemirske inercije. Ti neispoljeni potencijali su potpuno suprotstavljenih osobina.Ta suprotstavljenost potencijala predstavlja ukupnu volju potencijala koja je izvor celokupne manifestacije u Kosmosu i uzrok je svega isapoljvanja.
Da bi nastala i odvijala se manifestacija ona se morala ogranicit iu neograničenom ambijentu svemira. Taj ograničeni ambijent manifestacije je Kosmos. Neke od osobina Potencijala svesti i reagovanja su: svest i reagovanje,život,duh, znanje, ljubav i blaženstvo.
Neke od osobina Svemirske inercije su: nekretanje, inercija, nepostojanje, nesvest, smrt i masenost itd.
Kosmički modul kretanja svesti i snaga, štiti kosmičku manifestaciju od uticaja svemirske inercije, koja bi sve ispoljeno dovela u stanje ništavila, a sa druge strane štiti Svemirsku inerciju da je Kosmos ne bi uvukao u kretanje.
Ispoljavanjem kosmičkog modula ispoljava se i Apsolutna svest od tri vrste kretanja i tri oblika svesti, i ona Kosmos čini jedinicom života, jer Kosmos prožima u trenutku i čini njegov zakon manifestacije. Manifestacija u Kosmosu se odvija kroz procese ( ispoljavanja svih mogucnosti materijalnog formatiranja) i procese evolucije gde se iskre večnog života indukovane od Apsolutne svesti predodredjene za evoluciju, evoluiraju kroz sve oblike umova i svesti do dostizanja jedinstva sa Apsolutnom svesti. Evolucijom indukovanih božanskih iskri do holografskog jeinstva sa Apsolutnom svesti završava se jedan ciklus kosmicke manifestacije, gde se Apsolutna svest reprodukuje kroz svoje indukovane iskre koje prolaze kroz evoluciju sve tri vrste (objektivne svesnosti, svesti o sebi i kosmicke svesnosti). Tako reprodukovana Apsolutna svest ulazi u jedinstvo Neispoljenog potencijala svesti i reagovanja., a ne evoluirani kosmički ostatci prolaze kroz dekompenzaciju crnih rupa kao antikosmičkog modula. Na taj načim može krenuti novi ciklus kosmičke manifestacije.
Svest i kretanje su osnovni faktori za svu manifestacijui ispoljavanje u Kosmosu.
Suprotstavljena Svemirska inercija je taj faktor koji izaziva reakcije, indukcije, kompenzacije i dekompenzacije.
Udruženo sinergetsko dejstvo osobina Potencijala ispoljavaju volju i kretanja a zatim reakcije, indukcije i kompenzacije što nazivamo sinergetskim procesom. Ovaj sinergetski proces uvek stvara i ispoljava novo. To novo stvoreno uključuje se u nove sinergetske procese stvaranja i ispoljavanja i to se sve i stalno ponavlja dajući holografske strukture svim ispoljavanjima. Pored novostvorenih i ispoljenih entiteta u svim sinergetskim procesima uključeni su uvek i početni neispoljeni potencijali. Ovi neispoljeni potencijali koji se ukljucuju uvek u sinergetske procese daju novo i veće svega novo stvorenog od onoga što bi dali ispoljeni faktori uključeni u procese.
Nauka je uspostavljena na čulnoj percepciji i nema mogučnosti opažanja onoga što se dešava u oblasti vančulne percepcije. Oblast manifestovanja koja se dešava u oblasti vančulne percepcije je nekoliko puta veca od oblasti u kojima se dešava čulna percepcija.
Um je instrumemt objektivne svesnostui i opaža samo dio manifestacije koju se može opaziti čulima, pa time i manifetacija nije u opusu uma , a celinu čini i umna i vančulna percepcija i manifestacija.
Vančulna percepcija ne pripada umu, ona pripada onom što nazivamo Svesti i to Kosmičkoj svesti i Sveszti o sebi. Nauka može doći do istina o procesima koji se izvode sa entitetima objektvne čulne percepcije, i na tome je nauka stekla svoj autoritet da je njen pristup istinit i celovit, što je velika zabluda koja je nauku zaslepila i onesposobila za istinite i celovite spoznaje o manifestacji i postojanju. Ta sputanost nauke neće još dugo trajati, jer je svakim danom sve više naučnika osposobljava za vančulnu percepciju i celovitu spoznaje. Budući naučnici će imati pored objektivne svesti i onu nadčulnu sposobnost koju danas pripisujemo mistici. Tada će razvoj spoznaju i svesnost. Tako će nauka uskoro promeniti svoje teze i temele na kojima se nauka razvija. Sva velika otkrića su i do sada stizala preko vančulne percepcije i intuitivne i napredak civilizacije da se odvija znatno brže.
U postojanju se dešavaju dva principa stvaranja i to Induktivni princip stvaranja koji potiče od Apsolutne svesti i sve božanske iskre koje se indukuju od Apsolutne svesti imaju večnost i evoliraju do jedinstva sa Apsolutno svesti u jednom kosmičkom ciklusu manifestacije. Svim božanskim iskrama manifestacija je namjenila da dostignu sve vrste svesti u kosmičkom manifestovanju i ostvare jedinstvo sa Apsolutnom svesti koja ih je indukovala. Sve ostalo u manifestaciji se genetski reprodukuje i ima odredjeni vek trajanja u vremenu. Evolucija Humanog čoveka u sebi je uključila i genetski nastanak kroz genetsku evoluciju životinjskog sveta i induktivni božanski nastanak božanskih iskri i njihovu evoluciju. Humani čovek je rezultat sinteze ova dva principa stvaranja i ima mogučnost vječnog života i ostvarenje jedinstva sa Apsolutom.
Čovek ovoga doba potencijalno nosi u sebi tri bića i to čoveka životinju, humanog čoveka i boga.
Evolucija žoveka životinje trajala je nekoliko miliona godina, dok je evolucija humanog čoveka ograničena na oko tri stotine godina. Bogo čovek postoji do postizanja holografske svesti u Apsolutu.
Pisanje o ovoj temi ponukao me je moj razgovor sa mojim unukom starosti deset godina koji živi na drugoj strani okeana. Iz veoma retkih kontakata sa mnom i onoga sto cuje o meni izvukao je neke zaključke i postavio mi pitanje.,,Deda zašto ti živiš tako siromašno a imaš odgovarajuće obrazovanje, iskustvo i znanje, pa i pišeš knjige o duhovnosti.. Ako to išta vredi zašto to nisi unovčio da živiš kao i ostali ljudi. Ja nisam u tom trenutku bio u okolnostima da mu to pitanje objasnim izuzev kratkog odgovora koji je glasio da za mene nije bogastvo u imanju i kapitalu nego u dubini i širini spoznaja i znanja o postojanju i manifestaciji, i da se ja osećam ispunjenim i blaženim što radim na razvoju duhovnosti koju može koristiti ljudski rod po svojoj volji. Njegova konstatacija je bila tačna sa stanovišta objektivnih mjerila i odnosa postojećeg društva dvadeset prvog veka.
Lični osećaj svakog čoveka se formira u skladu sa njegovim tekućim znanjem i reinkarnaciskom zrelošću. U takvim okolnostima siromaštva koje se opažaju spoljašnjim uvidom ja se osećam bogatim što mogu skromno živjeti i raditi besplatno u cilju edukovanja čitavog sveta ukoliko ima interes za tim. Moje stanje i pogled je pomjeren na tačku opšteg shvatanja iz budućnosti. Iako sam živio i živim u odredjenim okolnostima diskriminacije čitavog života, te ograničavajuće okolnosti učile su me skromnosti, toleranciji i spoznaji sebe i to sam smatrao milosti božijom jer me to štitilo od osiljenosti i gordosti koje su prirodne osobine uma. Takav put je omogućavao sticanje selovite svesnosti i adekvatan duhovni razvoj.Takav put mi je otvatao vrata u spoznaji raznih duhovnih iskustava i drugih dimenzija postojanja kao i spasavanje u raznim smrtnim okolnostima, te spoznaju celovite manifestacije. U ovim okolnostima stekao sam i svest o sebi i svest o svome putu u evoluciji kao i svojim zadacima na tom putu.Govoreći o ovome ukazao bi na još neke zablude u razumevanju postojećih odnosa. Veruje se da je čovek pao u mrak i patnju objektivnog sveta postojanja, što je ograničeno shvatanje. Indukovanjem božanskih iskri humanog čoveka, njima je namjenjeno da prvo steknu iskusto objektivnog sveta postojanja, a zatim i druga dva oblika svesnosti. Iskustvo objektivne vesati postojnja obihvata sva i pozitivna i negativna stanja reagovanja u svesti objektivnog postojanjai sva su ta iskustva programirana kao sudbine reinkarnaciskih procesa i razvoja uma.Tek sa potpunim iskušavanjem uma moguće je iskušavati svest o sebi i kosmičku svest. Sa iskustvom svesti o sebi čovek spoznaje svoj ukupni put u manifestaciji kako prošlosti tako i budućnosti. Tek sa iskustvom ove spoznaje svesti o sebi čoveku se otvaraju vrata i mogućnosti spoznaje i drugih vrsta kosmičkih svesti postojanja.
Um je razvijen na slobodnoj volji i kao takav je predodredjen kao glavni instrument svesnosti u objektivnom svetu noseći u sebi sve negativnosti ispoljavanja slobodne volje kao i ograničavanja drugih oblika svesnosti postojanja odnosno ograničavanja svesnosti. Posesivnost i želje humanog čoveka su produkt uma i slobodne volje u osnovni su pokretač čoveka u manifestaciji objektivnog postojanja.
Reinkarnaciski procesi u renkarnacijama humane vrste čoveka su škola evolucionog razvoja uma i njegovog transcendiranja. Vidim u Americi poplavu učenja o zakonu atrakcije_privlačenja. Da su ta učenja tačna i potpuna, u ovoj fazi razvoja posesivnog uma došlo bi brzo do samouništenja ovoga sveta. Tu su pomešane zakonitosti iz raznih dimenzija postojanja i tim je na svu sreću postojanja onemogućena njihova realizacija. Tu je zanemareno stanje subjekta i njegovog instrumenta svesnosti. Želje su produkt uma a ne svesi. Svest ima božansku volju i božansku svest, a čovek mora transcendirati um da bi ušao u stanje božanske svesti i volje. Na prste se mogu brojiti ljudi na zemlji koji su dostigli stanje božanske svesti i božanske volje i takvi ljudi nemaju želja. Za ostvarivanje želja uma potrebna je organizacija od strane čoveka,države i društva i objektivni entiteti sveta ,i u sinergiji toga želje mogu biti ostvarene i to ako su u skladu sa ciljevima kosmičke evolucije. Posesivnost je snaga i volja suprotstavljena božanskoj volji i ljubavi i moći i ona se ne prihvata od ovih atributa kao elemenat evolucije, nego kao entitet devolucije. U vezi ovoga bih dodao i istinito Isusovo zapažanje ,,Lakše bi udjenuo devu kroz iglene uši, nego uveo bogataša u carstvo nebesko,,. I Kosmos kao jedinica života u svim vojim aspektima i dimenzijama evoluira ka višim fazama svestii duhovnosti sve do svoje faze dekompenzovanjai devolucije. To se dešava i sa dimenzijom postojanja objektivne svesnosti. Dimenzija postojanja objektivne svesnosti postojanja sa evolucijom sadržaja u sebi i sama evoluira ka višem stepenu duhovnosti. Ova dimenzija je ispoljena kao kao instrument ispoljavanja materijalnog sveta i sa evolucijom toga materijalnog svetai raznih oblika života i ona evoluira i uskladjuje se za postojanje i evoluciju viših duhovnih bića. Ova dimenzija postojanja prvo je služila kao ambijent za ispoljavanje materije, a zatim raznih oblika života materijalnog sveta do evolucije humanog i bogo-čoveka. U duhovnoj imenziji postojanja. Sva je evolucija i u njoj svaki entitet ima svoje različite faze postojanja gledano u funkciji vremena manifestacije.
Faza evolucije čoveka životinje trajala je više miliona godinai nije omogućavala fazu evolucije humanog živita, tako i faza evolucije humanog života nije ambijent za ispoljavanje bogo ljudi jer se oni u ovoj fazi pojavljuju kao orjentiri i vodići evolucije u budućnosti.Evolucija i manifestacija imaju svoj put u vremenu i dobro je što je čovek počeo razumevati ova dešavanja u manifestaciji i ako to bude i dalje činio lakše će se uskladjivati sa vremenom i uslovima koje mu slede u daljoj evoluciji
|
петак, 31. октобар 2014.
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
Нема коментара:
Постави коментар