Duša i njena potreba za usavršavanjem
- Da li su ovom svetu potrebni analitičari beskrajnog? -
Duša se ne vidi, za oko Običnog čoveka, jer nije materijalna, nije opipljiva, a Običan čovek veruje samo svojim čulima i to verovanje je prozvao naučnim otkrićima. A onda je verovanje proširio na naučnike, te njima veruje bez proveravanja, jer i oni su ljudi, pa ako oni tvrde da je nešto istina, onda se i Običan čovek sa njima slaže bez proveravanja. A naučnici dušu proglasiše misticizmom, jer ne mogu da je izmere, opipaju i utvrde joj poreklo.
Za Duhovnog čoveka duša se vidi, jer on poseduje neko unutrašnje čulo i neko unutrašnje viđenje kojim može da sagleda svet u njegovim svetlosnim varijantama. Za takvog čoveka duša se vidi, postoji, opipljiva je i postojeća, ali u nekom drugom univerzumu svesti, koji je preteča ovog materijalnog sveta.
Duša je most između ta dva sveta - sveta svetlosnih oblika i sveta materije.
Za Belu Hamvaša duša je nepokretna, jer on dušu doživljava kao sveukupnost, odnosno kao večnost, koja je konstantna sama po sebi.
Za nekog je duša pokretna.
Za mene je duša sam centar ispoljavanja, koji iz svoje nepomičnosti stvara pokrete kreacije. Dušu doživljavam kao zgusnutu lopticu svesti koja se kreće jedino svojim zračenjima, isijavajući sopstvenost i kreirajući postojanje svega ispoljenog. Pokret duše je neprekidna kreacija, jer ona se ogleda u njima.
Nepomičnost duše je njeno odsustvo potrebe da se "premešta" bilo gde, jer ona je centar svega ispoljenog. Čak i kada bi se pretpostavilo njeno fizičko pomeranje, odnosno premeštanje bilo gde, opet bi to bila nepomičnost, jer centar je uvek polazna tačka, bez obzira na to gde se taj centar nalazi.
Duša je uvek budna, ne-budna je svest njenog nosioca, ne-budan je čovek sam po sebi, jer je pomešao kreaciju duše sa stvarnošću. Pomešao je svoje želje sa svojim mogućnostima, verujući da je odvojen od sopstvene duše, verujući da je on sopstveni ego, da je on sopstveno telo. To je opsena duše, poistovećenje sa svim stvorenim uz samozaborav sopstvene suštine. Budnost je spoznaja sopstva i spoznaja sveta kao sopstvene kreacije istovremeno, budnost je svesnost o sopstvenosti u samom činu življenja. Budnost je doživljaj života u samoj njegovoj biti, budnost je zadovoljni mir svesti oslobođene osećaja izdvojenosti u odnosu na druge duše.
Ljubav je jedina stvarnost, ali samo za osvešćenog čoveka, jer tada je ljubav neposredni dodir sa drugom dušom, bez ograda i odbrana sopstvene svesti. Ljubav briše čovekov ego, čineći da njegova duša tada zasija, zasvetli, zablista sopstvom, a onda oči čovekove zrače samom dušom. Ali, ego se vrlo brzo izbori za sopstvenu poziciju, pa počne da premerava otvorenost druge duše, počne da proračunava davanje sopstvene duše, premerava tu drugu dušu merilima sveta i dogovorenim normama, počne da se hvali tom drugom dušom, kao lovac što se hvali svojim plenom i ljubav postane opsena. Čovek tu opsenu i ne primeti, nastavlja da živi u sopstvenim sećanjima na dodir sa drugom dušom, time falsifikuje stvarnost, time pothranjuje iluziju, okoštava ljubav i tako okamenjena ljubav umire, ostavljajući samo ljušturu zajednice, koja i dalje ima ulogu plena. Plen zatim postaje stado, pa se ljudi okupljaju u zajednice po sili civilizacijskih normi, trudeći se da na licu i dalje zadrže osmeh i srećan izraz. Ovde počinje licemerje ljudskih odnosa, ovde se začinje mržnja prema drugim ljudima. Okamenjeni ljudi su uspavane duše i iznad svega ne podnose kada im neko tu okamenjenu realnost remeti. Duše su im odavno zalutale u tunele "ispravnog življenja", koje im je zapravo nametnuto, odnosno na koje su sami pristali, jer je tako lakše preživeti, a prezir prema svima koji se nisu ukalupili u važeća pravila igre zapravo je samo štit i odbrana sopstvene duše: i od drugog čoveka i od njene potrebe da ponovo bude slobodna, čista, blistava i da iznova kreira stvarnost, što je njena osnovna potreba.
Ljudi sa dušom su umetnici, tu se obični smrtnici slažu, ali umetnike smatraju čudacima kojima je dozvoljeno da budu čudni, ali im nije dozvoljeno da budu i obični, svakodnevni. Dobar obućar ne može da bude dobar pesnik, a dobar filozof ne ume dobro da kuva. Pravila igre su jasna. Igraš po jednim ili po drugim pravilima igre.
Naša poniranja u zonu zabranjenog jeste nas pokušaj da ostanemo budni i pored sile gravitacije duha, sile okoštavanja stvarnosti, koju nam neprekidno nameće naše sopstveno okruženje. Agonija koju pri tome osećamo je lični doživljaj same sile života, koja je neophodna da bi smo mogli da preskočimo zidove stvarnosti, dogovorene stvarnosti, koja je zapravo barijera za stvarno viđenje sveta. Sposobnost viđenja svetlosnih oblika, sposobnost koja izvire iz potrebe duše da sagleda neposrednu oblast sopstvenih kreacija, Obični ljudi su nazvali halucinacijama i proglasili tu osobinu duše za mentalni poremećaj. Doduše, da bi ta jasnovidost duše bila ispravna, s druge strane mora postojati čvrst oslonac u svesti kojoj je jasno na kojoj frekvenciji trenutno obitava, jer oni koji poveruju u sopstvene vizije kao u realnost frekvencije svakodnevnog življenja, ti ljudi zaista imaju mentalni poremećaj. Tačnije, tim ljudima su otvoreni prozori duše, ali njihov racio nije dovoljno fleksibilan da bi primetio razliku u nivoima obitavanja svesti.
San je promena frekvencije stvarnosti, san je nematerijalna stvarnost. Duša je nematerijalna stvarnost. Zato se postojanje duše često pomeša sa nestvarnim, jer san se smatra nestvarnim. Opsena duše je kada ona poveruje u realnost materije, realnost tuđe reči, realnost tuđe namere verujući samo čulu sluha, koje služi uglavnom sopstvenom egu, odbijajući unutrašnje znanje same duše koje je jedina istina. San je realnost, ali realnost iskazana kroz simbolične prikaze. San je mnogo bliži samoj duši nego fokusirana svest koja je razum, jer u snu nešto istovremeno i jeste i nije, dok za razum postoji samo jeste ili nije. Duša u svom neprekidnom isijavanju stvara istovremeno suprotne mogućnosti, praveći time zapravo ravnotežu svega stvorenog koje i jeste i nije.
Duša jeste jedna i jedina, jer u svakom čoveku duša je ista. Jedina razlika između duša dva čoveka je u tome koliko je ona svesna sopstvenosti i nista drugo. Koliko je pomešala svoju kreiranu stvarnost, svoj odraz u svemu stvorenom, sa onom istinskom stvarnošću, koja je zapravo sama duša. Kapi duše u okeanu beskonačnosti, to su kapi života koje svaka duša nosi u sebi kao izvor sveukupnog postojanja. Naše emocije su krila duše, ona uz njihovu pomoć leti da bi sagledala beskonačne mogućnosti sebe same, ali naše emocije su i povratna informacija o svemu stvorenom. Naročito bolne emocije. One su znak da je duša pomešala sebe samu sa kreiranim, da je univerzalna istina zastala u kretanju, čime se pretvorila u sopstvenu suprotnost. Ništa se ne može uporediti sa dušom, jer sve i jeste duša.
"Kako se može čovek upoređivati sa samim sobom bez podele u dva čoveka? Tako je i sa dušom, ona ne treba da ujedinjuje jer to je njoj svojstveno i prirodno, jednistvo je neminovno." Duša je jedna, kao sto je voda jedna. Ono sto duši daje iluziju različitosti od druge duše je sama njena potreba da se ogleda u sopstvu, a to je jedino moguće kroz ogledanje u drugoj duši, u duši drugog čoveka.
"Naša nemoć, je isto tako proces usavršavanja za dušu kao i ljubav, uspeh ili, po našim shvatanjima, bilo koje stanje zadovoljstva je za dušu postignuće." Da, jer sve su to iskustva duše koja su neophodna da bi ona sama spoznala sebe samu, a spoznaja sopstvenosti je budnost. Zato je duša i budna i omamljena istovremeno. Budna je kada zna da je sve što doživljava zapravo njena lična kreacija radi sopstvenog usavršavanja, a to usavršavanje je zapravo usavršavanje duše sveta. Kada duša bude okusila sva svoja ispoljenja, kada se bude vratila konačnom miru, biće to kraj njenog putovanja, kraj njenog bitisanja, a duša je prvenstveno život i osećaj života. Zato je njena konačnost nemoguća i zato ona pravi svoje uspone i padove, jer oni su protok, oni su suprotnosti između kojih protiče život.
Нема коментара:
Постави коментар