Изазов гностицизма некада и данас

Списи из Наг Хамадија

Аутор: Јован Благојевић, Број 1056, Рубрика Богословље

Духовна клима са почетка хришћанске ере обележена је снажним превирањима у областима које представљају колевку хришћанства, нарочито у подручју источног Медитерана и централног Оријента. Хришћанство је било део разноликог источњачког таласа. Унутар тог таласа истакнуто место заузима веома сложени покрет познат као гностицизам. Он је наследио други период јелинске културе и тежњу ка егзистенцијалном (ре)интерпретирању митова. Представљао је, истовремено, терминолошког наследника бројних религија мистерија. Основни идеолошки концепт гностицизма је у себи садржао елементе радикалног дуализма и префињеног монизма. Кључни термини овог покрета били су: гносис (знање, пре свега религијско–мистично); мистерион (мистерија или тајна којом човек, углавном путем различитих степена иницијације, досеже гносис); Логос (Реч) и Софија (Премудрост) као средства божанског посредовања гносиса. Наведени термини били су значајни термини хришћанског учења. Термин гносис није нарочито присутан у Новом Завету, али се имплицитно подразумевао у осталим терминима повезаним са Христом као Логосом (Речју) и Премудрошћу (Софијом) Божијом (Јн. 1, 1-18; Јевр. 4, 12.13; Фил. 2, 5; Кол. 1, 15-25 и даље; 1Кор. 1, 23; 2Кор. 4, 5; Гал. 3, 1; 1Јн 1, 1), и тајном (мистерион) Христовом као тајном новог света (1Тим 3, 16; уп. Кол. 2, 24-27). ГНОСТИЦИЗАМ И РАНО ХРИШЋАНСТВО Није чудно, стога, што су многи гностици били фасцинирани хришћанством, што су гностичке заједнице осниване где год и цркве, нити то што је гностицизам снажан замах добио управо појавом хришћанства. Гностици су добро познавали древне религије и њихова мистеријско–егзистенцијална тумачења. У хришћанству су препознали испуњење егзистенцијалне тежње додаташњих религија. И не само то, него су се сусрели и са учењем о личној Речи и Мудрости Божијој. Еванђелска персонификација отварала је пут личном односу са врховном реалношћу, односно са Богом. Тај однос и сједињење, названи тајна спасења, били су основна тежња гностика. Христос Новога Завета се, ипак, није уклапао у гностички систем. Био је превише „приземан“, превише „телесан“ – прави човек. Штавише, Он је волео човештво и није тежио да га се ослободи како би ослободио искру божанског из тамнице људског. Тврдио је да је дошао да спасе целог човека, да му као целовитом бићу омогући вечни живот у заједници са Богом. Христос није умро на крсту да би се ослободио тела, него је Васкрсао у телу како би потврдио његову вредност и дао му вечност. Тако нешто је за гностике било незамисливо. Проблем је, према гностицима, био у томе што представници главне струје хришћанства нису разумели истинско Христово учење. Оно је остало тајно чак и за већи део његових блиских ученика. Ретки појединци били су обасјани божанском светлошћу Његовог учења и постали носиоци тајног знања. То су пренели другима, такође, изабранима... Тако су, између 140. и 200. год. хр. ере, настала знаменита гностичка еванђеља. Она су дуго била позната само на основу малих фрагмената и из полемика Отаца, али то није била довољна основа за реконструкцију гностичког учења. Парадоксално, управо та празнина је допринела великом интересовању за гностицизам који је изнова оживео у теозофији, антропозофији и New Age–u. ПРОНАЛАЗАК И САДРЖАЈ БИБЛИОТЕКЕ ИЗ НАГ ХАМАДИЈА У таквој атмосфери, 1945. године у Наг Хамадију (Египат) откривена је богата библиотека. Пажњу су најпре привукли јеврејски рукописи у којима су се препознали утицаји иранске, египатске и грчке културе. Кључан допринос ове библиотеке, ипак, постали су гностичко-хришћански текстови. Неки од њих наводе Христове изреке веома блиске новозаветним текстовима, али уз њих доносе друге које су потпуно независне или супротне новозаветном хришћанству. Гностичким текстовима је прилагођавано учење о Исусу Христу, и то веома тенденциозно. То показује тзв. Еугностоса (највероватније настала око 50. год. пре Христа). У библиотеци из Наг Хамадија она претходи делу Истина о Исусу Христу у којем се изражава опште гностичко учење Еугностосе али, кроз имагинарни дијалог Христа и његових ученика. Текстови су писани углавном коптским језиком и обликовани су у кодексе (повезане кожним, понекад и украшеним корицама). Кодекси су смештени у велики запечаћени ћуп сакривен у пећину. Њихов проналазак одликују филмски заплети у које су укључени арапски сељаци у крвној завади, ситни и крупни криминалци, кријумчари антиквитета, свештеници, политичари и угледни научници. Колика је пажња посвећена овим списима сведочи и чињеница да је у само прве три деценије од њиховог открића, преко 4000 књига објављено у вези са библиотеком из Наг Хамадија. Прво потпуно публиковање ове библиотеке омогућио је, уз помоћ УНЕСКО–а и међународног тима стручњака, проф. Џејмс М. Робинсон 1997. године (The Nag Hammadi Library in English). Публикација доноси и уводне осврте на појединачне списе. Они су својеврсна стручна ревизија историје гностицизма. Показано је да гностицизам није био јединствени покрет, јер нађени текстови показују да су различити не само у ауторству, месту и времену настанка, већ и по гледиштима која заступају. Могу се, ипак, уочити нека заједничка учења међу којима је изражено истицање духовног елитизма и строге аскезе. Препознатљиве су древнооријенталне аскетско–мистичне праксе. Новијој генерацији, ове праксе су постале познате преко тзв. источњачких покрета који су шездесетих година 20. века запљуснули Запад доносећи одбацивање потрошачког друштва, живот у комунама, политичку апстиненцију, веру у потпуну и неминовну пропаст савремене културе којој се радикално супротставља свет духовног мистицизма. Изворни радикализам хришћанског супростављања Небеског и земаљског царства преокренут је у дуалистички радикализам познат из прехришћанских оријенталних религија. Он није остављао места за веру у васкрсење описано у канонским Еванђељима. Штавише, та вера је проглашена погрешном. Библиотека садржи 12 целовитих кодекса и осам листова тринаесте књиге. Кодекси су заправо збирке 52 релативно кратка дела која су писали различити писари. Слова су каткад модификована тако да изгледају као хришћански симболи. Преписи, настали на бази ранијих предложака, датирају из 4. в. Можда су кодекси били део библиотеке неког од египатских манастира, али то схватање је спорно (иако не и потпуно невероватно). Данас списи из Наг Хамадија представљају један од изузетно вредних антиквитета Каирског музеја. НАЈЗНАЧАЈНИЈИ РУКОПИСИ БИБЛИОТЕКЕ ИЗ НАГ ХАМАДИЈА И ЊИХОВ ДОПРИНОС Списи ове библиотеке потврђују постојање прехришћанског, нејудејског и јудејског гностицизма. Потоњи је био повезан са иранским концептима и препознатљив је у неким кумранским рукописима. Јудејски гностицизам (без хришћанских призвука) видљив је у Ситовим стелама. То дело је, заједно са делима Алоген, Марсан и Мисао Нореје, мост ка хришћанском гностицизму. Неки од текстова садрже молитве са траговима хришћанских мотива (Апокалипса Адамова, Триморфна Протеноја, Египатско еванђеље). Само неки текстови се истински приближавају хришћанском гностицизму. Он је јасно изражен у Томином, Филиповом и Апокрифном Јовановом еванђељу. Томино и Филипово еванђеље представљају збирке Христових различитих изрека. Оне нису распоређене по јасном редоследу. Понекад су аналогне синоптичким еванђељима, али понекад се показују оригиналним и истински гностичким. - Томино еванђеље – у фрагментима познато и пре откривања докумената из Наг Хамади библиотеке. На коптски је преведено са грчког предлошка. Ауторство се приписује Јуди Томи Близанцу који је једини међу апостолима схватио јединственост и неупоредивост Христа. Тако је завреднио нарочита откривења. Имагинарни аутор списа познат је сиријском предању као брат Исуса Христа и оснивач источних Цркава (у Едеси и у Индији). Често су га гностици наводили као аутора својих списа (нпр. Дела Томина и Књига Томина). Ни коптски превод ни грчки фрагменти нису сачували изворни облик, већ су временом мењани под утицајем гностичког схватања. - Филипово еванђеље – спис одражава гностичке утицаје, пре свега валентиновске школе. Садржи и неколико приповести о Исусу које подсећају на ранохришћанске апокрифе. Препознатљиво је интересовање за сакраменте и њихов прави смисао. Не описује поредак сакрамената, али указује на крштење (погружавањем), миропомазање и евхаристију (хлеб и вино помешани са водом). Сакраментално интересовање допринело је да се овај спис схвати као извод из хришћанско–гностичке сакраменталне катихезе. Приметне су снажне елитистичке ноте и истицање етичког дуализма уз снажни антисексуални нагласак (постоји снажан антагонизам према полном општењу и браку) а егзистенцијална болест човечанства се одређује као последица разликовања полова. Еванђеље садржи типолошка тумачења одељака Постања. Она се стилски могу упоредити са ортодоксним катихезама 2-4. в. Коптски текст је превод грчког текста, највероватније из друге половине 3. в. Извесни подаци сугеришу сиријско порекло. - Еванђеље Истине – гностичке идеје Валентина лако се препознају у овом тексту који пружа префињен опис Христове личности и дела. Спис је био познат Св. Иринеју Лионском. То потврђује рани настанак оригинала (вероватно у периоду од 140-180. год.). Текст је писан на правилном грчком језику у стилу богословске омилије. Не износи континуирану историју Христовог дела, распећа и васкрсења, а теме се крећу од космичких до историјских, од предањско–хришћанских до гностичких идеја неизвесног порекла и значења. Спис је подељен у три велике целине. Свака од њих има три потцелине. Основни проблем је доспевање у стање изгубљене спознаје. Христос је представљен као учитељ и просветитељ (= Онај који открива божанске тајне). Последица Христовог дела је реинтеграција са примордијалним извором, односно повратак Оцу кроз мистеријску спознају. - Апокрифно Јованово еванђеље (= Апокриф Јованов) – спис обилује гностичким мистицизмом. Дотиче се гностичког учења о стварању, паду и спасењу човечанства (стога је логична повезаност са првим главама Постања које се тумаче у складу са гностичком космологијом и космогонијом). Два основна питања којима се аутор бави су порекло зла и како побећи од зла вративши се у небески дом где егзистира божанство. Из врховног божанства еманирају бића светлости (укључујући Христа и Софију). Софија је одговорна за пад, јер је њеним посредовањем у постојање доведен Јалдаваот (Yaldabaoth). Он је затим посредник у стварању (слично као и Демијург). Човек је слика Бога Оца, заробљена телом и жудњама. Христос, као просветитељ, подсећа унутарње биће на нематеријално порекло и омогућује му повратак у нематеријални свет светлости. Заговара се строги аскетизам и потреба за знањем које је Христос донео. - Еванђеље по Марији – текст је дат у форми гностичког дијалога, са апокалиптичким примесама (учењем о космологији, путовањима душе и сл.). Изворно је писан на грчком језику, највероватније у 2. в. Сачуван је у две фрагментарне верзије. Највероватније се састоји из два дела која су, изворно, били засебни списи. У првом делу који описује дијалог вазнесеног Христа и ученика, представља се природа твари и греха (који је космолошка, а не морална). Најављује се потвратак свега своме корену. Марија Магдалина храбри ученике и открива им тајно учење, утемељено на њеном виђењу и разговору са Христом. Виђење се повезује са умним виђењем душе којим се она (душа) уздиже изнад четири моћи (= четири природне стихије). Петар и Андреја, као представници главне струје хришћанства, оспоравају Маријино учење. Овај сукоб Марија – Петар (Андреј) је познати мотив гностичких еванђеља. Библиотека из Наг Хамадија је, свакако, знатно богатија него што је то било могуће представити у овом кратком приказу. Њен допринос разумевању богословских струјања у прва три века хришћанске ере је фасцинантан. Она показује егзистенцијалну тежњу човека да одговори на питања свог порекла, постојања и циља. Приказује снажну богословску мисао хришћанских гностика која, ипак, није успела да се отргне од својих прехришћанских, пре свега, мистеријско–дуалистичких схватања и сагледа новину хришћанског холистичког погледа на човека који се у Христу спасава. Христос гностицизма, стога, више је учитељ који открива божанске тајне и аскетске методе, него Спаситељ који својим делом мири човека и Бога отварајући могућност њиховог нераздељивог, неразлучног, неизмењивог сједињења, али без губљења онтолошке различитости сједињених. Гностицизам, као и некада, представља изазов човеку данашњице. Мас–медији комерцијализују различите приче о тајнама. Посебно је у комерцијалне сврхе искоришћено Еванђеље по Јуди (Искариотском). Медији, такође, тенденциозно приказују борбу Цркве са гностицима. То ствара додатно интересовање за гностичке списе у толикој мери, да многи који хрле да се упознају са њима понекад заборављају да су им Еванђеља Новог Завета, иако свагда доступна, много мање позната од гностичких.