SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
ASKETSKI OGLEDI

 BOŽJI 

Nema slepog slučaja! Bog upravlja svetom, i sve što se dešava na nebu i pod nebom dešava se po sudu premudrog i svemogućeg Boga, nedokučivog u svojoj premudrosti i svemoći, nedokučivog u svom upravljanju.

Bog upravlja svetom: Njegova razumna bića neka budu pokorna Njemu, i Njegove sluge neka pobožno sagledavaju, neka u nadumnom divljenju i čuđenju slavoslove Njegovo veličanstveno upravljanje!

Bog upravlja svetom. Zaslepljeni grešnici ne vide to upravljanje. Oni su izmislili slučaj, potpuno stran razumu: oni ne uviđaju da u njihovom pogledu nema pravilnosti, da je njihov pogled tup, pomračen, izopačen; oni Božijem upravljanju pripisuju odsustvo pravilnosti i smisla; oni hule na upravljanje Božije, oni premudrost smatraju i nazivaju bezumljem.

On je Gospod Bog naš, po svoj zemlji sudovi su Njegovi[1] - propoveda carski prorok.Sudovi Gospodnji su istiniti, ujedno opravdani.[2] U njima nema ničeg nepravednog! U njima nema ničeg nerazumnog! Njih opravdavaju njihove posledice, njihovi duhovni plodovi, njih opravdava savršenstvo njihovog svesavršenog Izvora.

Pohvali, Jerusalime, Gospoda; hvali Boga Tvoga Sione, jer osnaži vratnice vrata tvojih, blagoslovi sinove tvoje u tebi.[3] Samo je Pravoslavna crkva spremna da pohvali Boga bogougodnom pohvalom, samo su njeni istinski sinovi, verni njenom naručju - njenom dogmatskom i moralno-poučnom predanju - spremni da naslede blagoslov. Bog, koji objavljuje Reč Svoju Jakovu, zakone i sudove Svoje Izrailju,[4] otkriva učenje spasenja svim članovima Pravoslavne crkve, no tajna jevanđelske istine i tajna sudova Božijih otkriva se onoliko koliko mogu da je shvate sami izabranici, udostojeni da čistim umom ugledaju Boga u Njegovom promislu i upravljanju. Ne učini Bog tako svakom narodu, i sudove Svoje ne objavi njima.[5]

Viđenje sudova Božijih je duhovno viđenje. Božija blagodat, u svoje vreme, uznosi ka tom viđenju um onog hrišćanina koji se pravilno podvizava.[6] Duhovno viđenje uma podržava srce duhovnim, svetim osećanjem, i njim se ono napaja kao slatkim i miomirisnim napitkom koji izliva u njega i hranu, i hrabrost i veselje. Pažljivo promatram Tvoje sudove, Gospode moj: Sudovi su Tvoji bezdan mnogi.[7] Njihovu dubinu ne može da ispita ni ljudski um, ni anđelski um, kao što naše oko ne može da primeti svodove neba, skrivene iza njegovog prozračnog, beskrajnog plavetnila.

Pravilno i tačno ispunjavanje Božije volje nije moguće bez poznavanja sudova Božijih. Šta su Božije zapovesti? To je Božija volja, koju je Bog objavio ljudima da bi se rukovodili u svom delovanju, a ono zavisi od njihove slobodne volje. Šta su sudovi Božiji? To su dejstva ili dopuštenja Božije volje, na koja čovekova slobodna volja nema nikakvog uticaja. Da bi potpuno ispunio Božiju volju, čovek, očigledno, mora da zauzme pravilan stav i prema Božijim zapovestima i prema Božijim sudovima.Sačuvah puteve Gospodnje - govori istinski sluga Božiji - jer su svi sudovi Njegovi preda mnom, i zakone Njegove ne udaljih od mene.[8] Sudovima Tvojim, Gospode moj, nauči me.[9] Ispovedaću Ti se, Gospode, u pravosti srca, kada naučim sudove pravde Tvoje.[10]

Razdražuje Gospoda grešnik - dragovoljni služitelj demona: nema Boga pred njime, iskrivljuju se putevi njegovi u svako vreme, poriču se sudovi Tvoji, Gospode naš, od lica njegovog.[11] Nepoštovanje Božijih zapovesti neminovno ide ruku pod ruku sa odbacivanjem Božijeg promisla o svetu i istine da Bog upravlja svetom: nepoštovanje Božijih zapovesti je prirodna posledica tog odbacivanja. Upravljač vaseljene, prvi uzrok svega što se dešava u ljudskom društvu, svega što se dešava svakom čoveku pojedinačno - kaže grešnik, koji dragovoljno, dakle namerno greši - jeste ili čovečiji razum ili slepi slučaj, u kome je razum potpuno odsutan. Samim načinom svog mišljenja, nastrojenošću svoje duše, taj grešnik zauzima neprijateljski stav prema Gospodu, neprijateljski prema Njegovom svetom Jevanđelju; gazi bez trunke straha sve Božije zapovesti, bez trunke straha zadovoljava sve svoje poročne želje.

Za koga nema Boga u Božijem promislu, za toga nema Boga ni u Božijim zapovestima. Ko je video Boga u upravljanju svetom, ko je pobožno zadrhtao pred tim upravljanjem, ko je pobožno zadrhtao pred Božijim sudovima, jedino taj može da prikuje strahu Božijem telo svoje:[12] da raspne grešnu volju i mudrost i ljubav prema materijalnom na krstu jevanđelskih zapovesti. Da bi ugledao Boga u Njegovom promislu, moraš imati čist um, čisto srce i čisto telo. Da bi stekao čistotu, moraš živeti po jevanđelskim zapovestima. Iz viđenja sudova Božijih rađa se u vrlo velikom obilju pobožni život, majka tog viđenja.

Bog upravlja vaseljenom; On upravlja i svakim detaljem života svakog čoveka. Takvo upravljanje, koje ulazi u najsitnije, očito veoma malo značajne uslove postojanja tvari, u skladu je sa beskrajnim savršenstvom Božijih svojstava. Zakon takvog upravljanja čitamo u prirodi, čitamo u čovekovom društvenom i privatnom životu, čitamo u Svetom pismu. Ne prodaju li se - rekao je Spasitelj - dva vrapca za jedan novčić? Pa nijedan od njih na padne na zemlju bez Oca vašega. A vama je, iskrene i verne sluge Božije, i kosa na glavi sva izbrojana.[13] Verujem svesvetim rečima! Ne mogu da im ne verujem: one tačno prikazuju savršenstvo mog Boga. Od lica Tvoga, Gospode moj, sud će moj izaći![14] Sav pripadam Tebi! Moj život i moja smrt nalaze se svakog trena u Tvojim rukama! Ti učestvuješ u svim mojim delima, u svim mojim okolnostima: pomažeš mi u blagougađanju Tebi; dugotrpeljiv si prema meni u mojim svojevoljnim, grešnim, bezumnim delima. Tvoja desnica me neprestano upućuje na Tvoj put! Bez sadejstva te desnice davno, davno bih bezizlazno zalutao, propao bih zauvek. Ti, koji si jedini sposoban da sudiš čoveku, sudiš meni, i rešavaš moju sudbinu za sve vekove po Tvom pravednom sudu, po Tvojoj neiskazanoj milosti. Ja sam Tvoj i pre mog postojanja, i u mom postojanju, i s one strane mog zemaljskog postojanja ili stranstvovanja!

Sudovi Božiji su sve što se dešava u vaseljeni. Sve što se dešava, dešava se usled Božijeg suda i Božije odluke. Tajno od Boga i nezavisno od Njega ne dešava se i ne može da se dešava ništa. Jedno se dešava po Božijoj volji, drugo se dešava po Božijem dopuštenju; sve što se dešava, dešava se po Božijem sudu i po Božijoj odluci. Stoga se Božiji sudovi često nazivaju u Pismu sudom Božijim. Božiji sud je uvek pravedan:Pravedan si, Gospode - govori prorok - i pravi su sudovi Tvoji.[15]

Dejstvom Božije volje stvoren je vidljivi i nevidljivi svet, stvoren je i iskupljen čovek, zbili su se i zbivaju se svi događaji, društveni i lični, iz kojih sija, kao sunce s neba, Božija blagost, Božija svemoć, Božija premudrost. Po Božijem dopuštenju, zbog činjenice da je čovek zloupotrebio svoju slobodnu volju, pojavilo se zlo sa svim njegovim posledicama; po Božijem dopuštenju, po sopstvenoj slobodnoj volji pali su anđeli, pao je čovek; očovečeni Bog je iskupio ljude, no oni nisu primili Boga, odstupili su od Boga; po Božijem dopuštenju, zbog zle slobodne volje odbačenih anđela i palih ljudi obeščašćena je zemlja zlodelima i bezbožnošću tih anđela i tih ljudi. Po Božijem dopuštenju i sudu vaseljenu kažnjavaju i kažnjavaće je razne nevolje, društvene i lične; po Božijem dopuštenju i sudu stići će otpadnike od Boga, neprijatelje Božije, večna muka u ognjenom, mračnom ponoru pakla, za koji su oni sebe pripremili potpuno dragovoljno.

Pogledao je apostol čistim umom, umom kojeg su ozarili zraci svete Istine, pogledao je u nedostižnu visinu sudova Božijih i u svetom užasu od viđenja tih sudova uzviknuo: O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega! Kako su neispitljivi sudovi Njegovi i neistraživi putevi Njegovi! Jer ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savjetnik?[16]

Uzviknuo je ovo apostol kada je govorio o strašnom zlodelu Judejaca: o njihovom dragovoljnom odbacivanju Iskupitelja, o pomahnitalom odbacivanju koje se završilo čudovišnim zločinom - ubistvom Iskupitelja. Dok govori o zločinu ljudi, potpuno zavisnom od njihove slobodne volje, apostol se izražava tako kao da je Bog učinio taj zločin. Bog zatvori sve Judejce u nepokornost.[17] Dade im Bog duh neosjetljivosti[18], oči da ne vide i uši da ne čuju.[19] Božije dopuštenje nazvano je Božijim dejstvom. Kao da je po sili i vlasti neograničeni Bog nekako ograničio sebe, ne promenivši čovečiju slobodnu volju, ne zaustavivši čovečija delovanja, koja su započela uporno protivljenje, žestoko suprotstavljanje volji i dejstvu Boga. Slobodna volja bića, svi njihovi napori ne bi mogli da se odupru svemogućoj desnici Tvorca. To nije učinjeno. To su sudovi Božiji.[20] Njih čovek ne može da pojmi jer prevazilaze razum razumnih bića. Ispitivanje onoga što se ne da pojmiti uzaludan je trud, dalek od svakog smisla. Bog zabranjuje istraživanje sudova Božijih zato što na taj poduhvat navodi zaslepljena nadmenost, lažni pogled na predmet, a sam poduhvat neizbežno vodi u zabludu, u bogohuljenje, u propast duše. Nema nam druge nego da, po primeru apostola, vidimo i sagledavamo sudove Božije okom vere, okom duhovnog znanja, i da se, ne dozvoljavajući sebi besplodne sudove po čovečijim načelima, pobožno pogružavamo u sveto neznanje, u svetu duhovnu tamu, jer ona ima i čudnu svetlost kojom je Bog zaklonjen od čovečijeg pogleda i anđelskog uma.[21]

"Zlo nije nikakva suština", rekli su oci, "ono se pojavljuje zbog našeg nemara prema vrlini, i iščezava od naše revnosti prema vrlini."[22] Zlo je nedostatak dobra, i može da se odnosi samo na ograničena razumna bića, u kojima je dobro ograničeno. Nedostatak ne postoji u beskonačnom, nema pristupa beskonačnom. Bog je beskonačan, i Njegovo dobro je beskonačno. Beskonačno se, po svom svojstvu, ne umanjuje kada se od njega oduzme bilo koji broj, niti se uvećava ako mu se doda neki broj. Ni zlo ni dobro razumnih stvorenja nema i ne može da ima nikakvog uticaja ni na Boga ni na Njegova dejstva. Sudovi Božiji stoje na visini, nedostupnoj i neprikosnovenoj, nezavisnoj i od demonskih i od čovečijih dejstava. Božije dejstvo ne menja svoje svojstvo i značenje čak ni onda kada se neko čovečije i neko demonsko dejstvo sjedini - po spoljašnjosti, ne i po suštini - u jedno dejstvo sa Božijim dejstvom.

Zapanjujući primer takvog dejstva je veliki događaj: stradanje i smrt Bogočoveka. S jedne strane, očovečeni Bog je, po svojoj svesvetoj volji, blagovoleo da se potčini tim stradanjima i toj smrti; s druge strane, judejski prvosveštenici, vođeni takođe svojom sopstvenom slobodnom voljom, izložili su Boga potpuno ponižavajućem sramoćenju, teškim mukama i sramnoj smrti. U zločinu su osim ljudi učestvovali i demoni, kao načelnici zlodela.[23] Ovde je Božije dejstvo bilo sjedinjeno, samo po spoljašnjosti, u jedno dejstvo sa čovečijim i demonskim dejstvom; ali, u suštini, jedno dejstvo se potpuno razlikovalo od drugog dejstva. Vi se odrekoste Sveca i Pravednika - rekao je Judejcima apostol Petar - vi Načelnika života ubiste; a Bog ono što je predskazao ustima sviju svojih proroka, da će Hristos postradati, tako je i ispunio.[24]1 Istu tu misao izneli su i svi apostoli u molitvi koju su izgovorili kada su dobili vest da je započelo gonjenje Crkve Jerusalimu. Oni su rekli u svojoj molitvi: Gospode, Ti koji si stvorio nebo i zemlju i more i sve što je u njima, Ti si Svetim Duhom kroz usta oca našega Davida, sluge svojega, rekao: Zašto se bune neznabošci i narodi pomišljaju zaludne stvari? Ustadoše carevi zemaljski i knezovi sabraše se zajedno na Gospoda i na Pomazanika Njegovog, i zaista se sabraše u ovome gradu na Svetoga Sina Tvojega Isusa, kojega si pomazao, Irod i Pontijski Pilat sa neznabošcima i s plemenima Izrailjevim, da učine ono što ruka Tvoja i savjet Tvoj unaprijed odredi da bude.[25]

Božiji sudovi i Božija dejstva idu svojim putem; ljudska i demonska dejstva takođe idu svojim putem. Zlodela ostaju zlodela, zločinci ostaju zločinci, makar počinioci zla i njihova zla namera ujedno bili samo oruđa Božije volje. Ovo poslednje je posledica neograničene Božije premudrosti, neograničene Božije svemoći, zbog koje bića kada postupaju po svojoj slobodnoj volji ujedno bezizlazno ostaju u vlasti Tvorca a da to ne shvataju, izvršavaju volju Tvorca a da to ne znaju.

Sudovi Božiji prisustvuju i dejstvuju u događanjima u kojima učestvuju ljudi i demoni, s tim što Božiji sudovi prisustvuju i dejstvuju u tim događanjima kao najtananiji duh u materiji, nezavisan od materijalnog, nestešnjen materijom, dejstvujući na materiju i ne podvrgavajući se dejstvu materije. Sudovi Božiji su svemoguće dejstvo u vaseljeni svesavršenog Boga, jedinoga, u preciznom smislu Duha, koji ispunjava vaseljenu i sve što je izvan vaseljene, što nije obuhvaćeno vaseljenom. Materijalni svet, izložen našim osećanjima, ne obuhvata Boga; ni svet duhova, koji nije izložen našim osećanjima, ne obuhvata Boga. Kakav je Bog, takva su i Njegova dejstva: i Njegovi sudovi su neobuhvatni. Neka pobožno tihuju pred njima i ljudi i anđeli! U odnosu na Boga duhovi su takođe materija: oni se razlikuju od Boga i po suštini i po svojstvima, razlikuju se nemerljivo mnogo, razlikuju se od Boga onoliko koliko se i sama gruba materija razlikuje od Boga.[26] Takav je zakon o odnosu beskonačnog prema svemu ograničenom i konačnom. Koliko god se ograničeni predmeti međusobno razlikovali, koliko god se povećavali ili smanjivali, njihova razlika u odnosu na beskonačno se ne menja, i nikad ne može da se menja: ona je uvek ista zato što je uvek beskonačna.

Teško svijetu od sablazni; jer potrebno je da dođu sablazni, ali teško čovjeku onom kroz koga dolazi sablazan.[27] Ovo je rekao Spasitelj sveta, Gospod naš Isus Hristos. Ovo je rečeno o događajima koji se dešavaju pred našim očima, i još će se morati dešavati, u kojima se svesveti sudovi Božiji slivaju u jedno sa zločinačkim i pogubnim posledicama ljudske grešne, sladostrasne, Bogu neprijateljske slobodne volje.

Potrebno je da dođu sablazni: ovim rečima objavljuje se Božije predodređenje, objavljuju se sudovi Božiji, nedokučivi za čoveka i nedostupni njegovom poimanju.Teško čovjeku onom kroz koga dolazi sablazan: ovim se Božiji gnev objavljuje slugama, propovednicima, zaštitnicima greha, sejačima i širiteljima greha u ljudskom društvu, neprijateljima i goniteljima istinskog bogopoznanja i bogosluženja. Njihovu nastrojenost i delatnost Bog je već osudio; već su izgovorene gromovite pretnje protiv te nastrojenosti i te delatnosti; već je pripremljena njihova plata - večni pakao i njegove tamnice, užasna mučenja i kazne. Ali Bog je dopustio zlonamernu i Njemu suprotstavljenu delatnost i nastrojenost ljudi. Takvi su sudovi Božiji. Zlo koje čine bića ne može da naruši u Bogu - u svesavršenom Dobru - Njegovo nenarušivo, neprikosnoveno obitavanje u neizmenjivim svojstvima i dostojanstvima, ne može da spreči beskrajnu Božiju premudrost da izvršava svoju svesvetu, svemoguću volju.

Šta je Božije predodređenje? To je izraz u Svetom pismu kojim se opisuje Božija veličina, viša od svega što čovek može o njoj da kaže. Pojam predodređenja je veoma blizak pojmu sudova Božijih: ta dva pojma se često stapaju. Objasnićemo, shodno našim moćima, Božije predodređenje, o čijem postojanju svedoči Sveto pismo,[28] i najpre naglasiti da mnogi nepravilno razumeju ovaj pojam, i da upravo time povlače sebe u pogibeljnu provaliju zabluda.

Bog je izvan kategorije vremena[29]: vreme ne postoji za Boga. Vremenom razumna bića označavaju utisak koji u njima stvaraju promene pojava u prirodi. Tako nauka definiše vreme. I bi veče i bi jutro, dan prvi.[30] Tako Pismo predstavlja nastanak pojma vremena - dakle potpuno saglasno sa zaključkom pozitivne nauke.[31] Očito je da spoljašnji utisci ne mogu da deluju na Boga, u protivnom Bog ne bi bio savršen, povećavao bi se i smanjivao, a to nije svojstvo beskonačnog. Vreme, dakle, za Boga uopšte ne postoji: ni budućnost za Njega ne postoji. Ono što tek treba da se dogodi već se pojavljuje pred Božijim licem tako kao da se već desilo; zagrobna sudbina svakog čoveka - ta nužna i prirodna posledica čovekove zemaljske, dragovoljno izabrane delatnosti - već je poznata Bogu, jer ju je Bog već rešio. Neuobličen (začetak) moj videše oči Tvoje,[32] svesavršeni Bože! Ispovedao je ovo nadahnuti prorok: i svaki čovek je, kaže logika, dužan da ovo ispoveda.

"Ja sam predodređen, i nemam nikakve mogućnosti da se protivim predodređenju, da izmenim ili sprečim Božije predodređenje. Zašto da primoravam sebe neumoljivo strogoj hrišćanskoj vrlini? Zašto da podvrgavam sebe nebrojenim lišavanjima i da živim stalno se odričući života? Živeću ovaj kratki život onako kako želim i kako mi se sviđa! Pohitaću onome čemu me mami moja mašta, iscrtavaću pred sobom čarobne slike! Razonodiću se do mile volje svim nasladama, makar i grešnim! One su raskošno rasute po vaseljeni, i nestrpljiva radoznalost vuče da ih probam i iskustveno poznam! Ako mi je predodređeno da budem spasen, Bog će me spasiti, bez obzira na svu moju poročnost. A ako mi je suđeno da propadnem, propašću bez obzira na sve moje napore da zadobijem spasenje."

Ovakvo razmišljanje nije ništa drugo do nepoznavanje hrišćanskih tajni, lažno nazvano znanje i telesno mudrovanje. U njemu se iznosi strašno bogohulstvo, kojeg oni nisu ni svesni. Nesrećno, potpuno pogrešno umovanje mnogi smatraju i prihvataju za neoborivu istinu: na njemu se zasniva svojevoljni, bezakoniti i razvratni život. Na zemaljskom poročnom životu zasniva se večno žalosni, večno nesrećni život s one strane groba.

Lažno, po dušu pogubno umovanje o Božijem predodređenju i Božijim sudovima nastalo je zbog toga što dejstva koja su svojstvena jedino Bogu nisu razlikovana od ljudskih dejstava. Jedna greška nužno vodi u drugu grešku; ona vodi u mnoge greške ako je napravljena u prvoj, polaznoj premisi. Čim čovek ne razlikuje svoje dejstvo od Božijeg dejstva, on je već, tobože prirodno, potčinio oba dejstva jednom zakonu, jednom sudu, sudu svog razuma. Odatle se pred njim otvorilo beskrajno polje zabluda. Čim je sebe postavio za sudiju Božijih dejstava, on je samim tim pripisao Bogu isti onaj odnos prema dobru i zlu koji prema njima ima čovek. On je, dakle, smatrao da su Božija svojstva ista kao i čovečija svojstva; Božije mišljenje podredio je zakonima ljudskog mišljenja: odredio je i neku razliku, ali ne beskonačnu, već neku svoju, neodređenu, daleku od svake pravilnosti i smisla.

Od svog bespočetnog početka Bogu je bila dovoljna, i sada mu je dovoljna, sama Njegova Reč. Božija Reč je ujedno i Njegova misao: U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog.[33] Takvo je svojstvo bezgraničnog uma. Zbog svog bezgraničnog savršenstva Bog ima jednu i jedinstvenu misao, bez obzira na to što se ta misao iskazuje u sferi razumnih bića kroz bezbrojno mnoštvo misli. Naše mišljenje

O Božijim sudovima i Božijem predodređenju će dobiti neophodno utemeljenje tek onda kada odvojimo od sebe na beskonačno rastojanje i Božije biće, i Njegova svojstva, i Njegova dejstva. Predodređenje čovekove sudbine potpuno dolikuje Bogu zato što je Božiji um neograničeno savršen, zato što je Bog nezavisan od vremena. Božije predodređenje pokazuje čoveku Božiju veličinu i ostaje tajna, poznata jedino Bogu,ali uopšte ne sužava čovekovu slobodnu delatnost na celom polju zemaljskog života, nema nikakvog uticaja na tu delatnost, nikakvog odnosa prema njoj. Pošto nema nikakvog uticaja na čovekovu delatnost, Božije predodređenje nema i ne može da ima nikakvog uticaja na posledice te delatnosti, na čovekovo spasenje i čovekovu propast. Dakle, rukovodioci našeg ponašanja su razum i slobodna volja, sa jedne strane, i otkriveno Božije učenje, sa druge strane. Otkriveno Božije učenje detaljno objavljuje Božiju volju kao sredstvo spasenja,javlja dobru Božiju volju da svi ljudi budu spaseni, objavljuje večnu muku za one koji gaze Božiju volju. Iz ovoga sledi nesumnjiv zaključak: hoće li čovek biti spasen ili neće, to zavisi jedino od njegove dobre volje, a ne od njemu nepoznatog Božijeg određenja.

Zašto se neko rađa bogat i ugledan, a neko siromašan, prezren i ugnjeten, osuđen na doživotni telesni trud u znoju lica, lišen sredstava za umni razvoj? Zašto neko umire u dubokoj starosti, a neko u cvetu mladosti ili u naponu snage, a neko pak kao dete, čak i kao čedo od svega nekoliko dana?

Zašto je neko stalno zdrav i srećan, a drugoga ne prestaju da muče bolesti, i snalazi ga nevolja za nevoljom, nesreća za nesrećom? Ova i ovima slična pitanja okupirala su jednom prilikom velikog pustinožitelja Antonija Egipatskog - uzaludno je pustinožitelj tražio rešenje sopstvenim razumom, osenjenim Božijom blagodaću, spremnim da se udubljuje u razmatranje Božijih tajni. Besplodno razmišljanje je iscrpilo svetog starca, a onda je najednom začuo glas s neba: "Antonije, to su sudovi Božiji. Ispitivanje sudova Božijih je štetno po dušu. Pazi na sebe."[34]

"Pazi na sebe", o čoveče! Preduzmi samo onaj trud i samo ono ispitivanje koji su ti suštinski potrebni, neophodni. Odredi tačno samog sebe, svoj odnos prema Bogu i prema svim delovima tebi poznatog grandioznog sveta. Odredi šta ti je dato da saznaješ, šta je dato samom tvom sagledavanju, a šta je skriveno od tebe. Odredi stepen i granice svoje sposobnosti mišljenja i poimanja. Ta sposobnost, kao sposobnost ograničenog bića, ima i svoj stepen, i svoj krajnji domet. Ljudska shvatanja, u nekim određenim oblicima, nauka naziva potpunim i savršenim, no ona uvek zavise od ljudske sposobnosti mišljenja i poimanja: ona su savršena onoliko koliko je savršen čovek. Dođi do važnog znanja da savršeno mišljenje o bilo čemu nije svojstveno ograničenom ljudskom umu, da ono čak nije ni moguće. Savršeno mišljenje pripada jedino savršenom Umu. Bez tog znanja, tačnog i svetog znanja, pravilnost čovekove pozicije i uloge i pravilnost čovekove delatnosti stalno će biti strana čak i samom geniju. Ovde mislimo na čovekovu duhovnu poziciju i ulogu, i na čovekovu duhovnu delatnost, dakle na ono u čemu je svaki čovek dužan da se razvija onako kako je to razumnom biću odredio i propisao njegov Spasitelj. Ne govorimo ovde o onoj vremenski ograničenoj poziciji i ulozi i onoj vremenski uokvirenoj delatnosti u koju, kao članovi ljudske zajednice, nakratko dospevamo tokom našeg zemaljskog stranstvovanja.

Šta je meni bliže od mene? Šta poznajem bolje nego samog sebe? Neprestano sam sa sobom; po prirodnoj nužnosti stalno moram da pazim na sebe; obraćam pažnju na druge stvari ukoliko mi je to neophodno. Ljubav prema samom sebi postavio mi je Božiji zakon kao meru ljubavi prema bližnjem. I upravo ja, koji prihvatam obavezu da saznajem ono daleko u dubinama zemlje i mora, u dubinama ispod neba i iznad nebeskog svoda, upadam u nepriliku, u potpunu nedoumicu, ne znam šta da odgovorim sebi kada čujem pitanje: ko sam i šta sam? Ko sam ja? Da li sam suština? Ali ja sam stalno podvrgnut velikim promenama, od moga začeća do moje smrti. Suština, u pravom smislu, nije podložna promenama; ona mora da pokazuje stalno istu, sebi uvek jednaku silu života. Nema u meni potvrde života koja je potpuno sadržana u meni samom; životna sila u mom telu se potpuno iscrpljuje: ja umirem. Nije samo smrtno telo podređeno smrti; ni sama duša nema u sebi uslova neuništivog života: tome me uči Sveto Predanje Pravoslavne Crkve. Bog je darovao besmrtnost duši i anđelima: besmrtnost nije njihova svojina, nije njihovo prirodno svojstvo.[35] Da bi održalo svoj život, telo mora da diše i da se hrani proizvodima zemlje; da bi duša održala i sačuvala u sebi svoju besmrtnost, potrebno je da na njoj tajanstveno dejstvuje Božija desnica. Ko sam ja? Pojava? Ali ja osećam da postojim. Mnogo godina razmišljao je neko o zadovoljavajućem odgovoru na postavljeno pitanje, razmišljao, i udubljivao se u mišljenje o samom sebi uz svetlost svetiljke - Duha Božijeg. Nakon dugogodišnjeg razmišljanja došao je do sledećeg relativnog određenja čoveka: Čovek je odblesak suštine, i pozajmljuje od te suštine karakter suštine."[36] Bog, jedini koji jeste[37], odražava se u čovekovom životu. Tako se sunce odražava u čistoj kapi kiše. U kapi kiše vidimo sunce, ali to što vidimo u njoj nije sunce. Sunce je tamo, na nedostižnoj visini.

Šta je moja duša? Šta je moje telo? Šta je moj um? Šta su osećanja srca? Šta su osećanja tela? Šta su sile duše i tela? Šta je život? Pitanja nerazrešena, pitanja nerazrešiva! Hiljadama godina ljudski rod je pristupao razmatranju tih pitanja, napinjao se da ih razreši i odstupao od njih ubeđen da su nerazrešiva. Ima li šta što bolje poznajemo od svog tela? Pošto poseduje osećanja, ono je izloženo dejstvu svih tih osećanja: znanje o telu mora biti sasvim zadovoljavajuće zato što do njega dolazimo i umom i osećanjima. Na isti način dolazimo i do znanja o duši, o njenim svojstvima i silama, o predmetima koji nisu podvrgnuti osećanjima tela;[38] no takvo znanje je daleko od potpunog i savršenog.

Da bi otkrila strukturu neke tvari, nauka mora da je rastavi na sastavne, dalje nerastavljive delove, i da zatim od tih sastavnih delova ponovo sastavi rastavljenu tvar. Tako dobijena znanja o tvari nauka smatra pouzdanim, a pretpostavke - dok se potpuno ne dokažu - ne pušta u sistem znanja, u riznicu nauke, mada ih ljudska proizvoljnost proklamuje, i usmeno i u knjigama, kao istine, podsmejavajući se neznanju i lakovernosti čovečanstva. Da bismo ljudsko telo rastavili na delove u onoj meri koja bi nam omogućila da shvatimo njegovu suštinu, morali bismo ga rastaviti još dok je živo. A ako želimo da odredimo smisao života, onda nemamo druge mogućnosti do da uhvatimo sam život i da ga razmotrimo samog po sebi. Valjanost rastavljanja morali bismo dokazati tako što bismo iz sastavnih delova vaspostavili živo telo. Ali to nije moguće. Mi otvaramo i pregledamo jedino leševe[39], i pri tome ne znamo šta život ostavlja u telu koje je napustio a šta odnosi sa sobom. Kad otvaramo leševe, mi upoznajemo ustrojstvo mašine, skrivene u unutrašnjosti tela, sad već nesposobne da se pokreće i radi, samim tim lišene svog suštinskog smisla. A šta znamo o našem telu? Nešto što je mnogo daleko od potpunog i savršenog znanja.

Tražićemo odgovor od našeg uma, tog glavnog oruđa za sticanje znanja, da on suštinski odredi sebe, šta je on? Sila duše? No ovim smo iskazali samo pojam koji se pojavio u nama zbog utisaka izazvanih dejstvima uma - nismo odredili suštinu uma. Isto ovo moramo reći i o ljudskom duhu, to jest o onim uzvišenim osećanjima srca koja životinje nemaju, o osećanjima kojima se ljudsko srce razlikuje od srca životinja, o onim otmenim "plus" osećanjima u čovekovom srcu u poređenju sa srcem životinja. Duh je sila duše. Kako su sile duše sjedinjene sa samom dušom? Način sjedinjenja je nepojmljiv, jer je nepojmljiv način sjedinjenja tela sa njegovim osećanjima, vidom, sluhom i ostalim raznim osećanjima. Osećanja tela napuštaju telo onda kada ga napušta život, odnosi ih iz njega duša koja odlazi. To znači da telesna osećanja u stvari pripadaju duši, i dok ona obitava u telu, dotle se telesna osećanja ispoljavaju kao osećanja tela. Iz ovoga proizilazi nužan logičan zaključak: duša oseća isto što i telo; duša je srodna sa telom; duša, dakle, nije potpuno suprotna telu, kako su neki, zbog svog neznanja, nepromišljeno tvrdili, i kako neki i sada tvrde.[40] Među tvarima postoji postupnost i razlika koja iz nje proizilazi, kao i među brojevima. Razlika može biti veoma značajna, ali ona ne poništava ni srodnost ni postupnost. U toj postupnosti jedno je grublje u poređenju sa nama, drugo je finije; ali ono što je stvoreno, ograničeno, što postoji u prostoru i vremenu, to mora biti materijalno, a materijalnost je neodvojivo svojstvo svega ograničenog. Nematerijalan je samo Bog: On se potpuno razlikuje od svih tvari; On je suprotan svim tvarima i po suštini i po svojstvima onako kako je beskonačnost suprotna brojevima, svim bez izuzetka. Eto šta znamo o našoj duši, o umu, o srcu! Pa šta znamo? Nešto, samo ograničeno nešto.

Ko sve to potpuno zna? Jedino Bog! On je beskonačan, i zato ima savršeno znanje o svemu; Njegovom znanju ništa ne nedostaje. On je i dokazao takvo znanje na savršen način: ni iz čega je stvorio bezbrojne svetove, nama vidljive i nevidljive, znane i neznane. Beskonačnom je svojstveno da nepostojećem daje život i privodi ga u postojanje, a to ne mogu da učine nikakvi brojevi, koliko god bili veliki. Sve što postoji samim svojim postojanjem dokazuje da je Um koji upravlja vaseljenom bezgraničan.[41] Ljudi su otkrili, donekle otkrili, veoma mali broj zakona nastajanja i postojanja. Otkrili su i to da svu prirodu prožima zakonitost koju ljudi ne mogu da shvate. Ako je um potreban za saznavanje delića zakona, tim više je On neophodan za njihovo sastavljanje.

Čoveče! "Pazi na sebe", sebe proučavaj! Ako jasno i shodno svojoj moći saznaš sebe, onda ćeš jasnije i pravilnije gledati na sve izvan tebe. Kako i zbog čega sam priveden u život i zašto sam se pojavio na poprištu zemaljskog života? Došao sam na ovo poprište mimo svoje volje i nesvesno; ne znam razloge stupanja iz nebića u biće. Promišljam, pronalazim razlog, i ne mogu poreći da mi nema druge do da taj razlog prepoznam u odluci neograničene, nepoznate, nedokučive volje, kojoj sam potpuno potčinjen. Došao sam na svet sa sposobnostima duše i tela; one mi pripadaju: one su mi date, nisam ih ja izabrao. Došao sam sa raznim slabostima; već sam određen za kaznu; došao sam kao stradalnik i osuđenik na stradanja. Upao sam u okolnosti i prilike koje sam zatekao, ili koje su mi pripremljene - ne znam. Na putu zemaljskog stranstvovanja veoma retko mogu da postupim onako kako ja hoću, da ispunim svoju želju: skoro uvek me na silu vuče neka nevidljiva, svemoguća ruka, neka bujica kojoj ne moguda pružim nikakav otpor. Skoro uvek nailazim na neočekivano i nepredviđeno. Neko me odvodi iz zemaljskog života potpuno nenadano, bez i najmanjeg mog pristanka na to, bez imalo obzira prema mojim zemaljskim potrebama, potrebama onih oko mene, kojima sam i po mom i po njihovom sudu neophodan. Odlazim sa zemlje zauvek, i ne znam kuda sam se uputio! Odlazim u groznoj usamljenosti! Sve što će me dočekati u nepoznatoj zemlji, u koju ulazim smrću, biće potpuno novo, nešto što nikada nisam video. Da bih ušao u nepoznatu zemlju, moram da ostavim na zemlji sve zemaljsko, moram da skinem sa sebe samo telo. Otuda, iz te nepoznate zemlje, ne mogu da dodam na zemlju nikakvu vest o sebi: tu vest ne može da čuje niko ko je obučen u kožu zemaljske, grube materije. Moj život u ovom vidljivom svetu nije ništa drugo do neprestana borba protiv smrti; takav je on od moje kolevke do mog groba. Svakog dana i svakog časa mogu da umrem, ali dan i čas smrti ne znam. Znam da ću umreti; u to nema sumnje, u to ne može biti ni trunke sumnje, ali živim kao da sam besmrtan zato što osećam u sebi besmrtnost. Predosećanje smrti mi je oduzeto, i nikako ne bih mogao da poverujem da čovek može da umre da na svim ljudima ne vidim da je smrt neizbežna sudbina svakog čoveka. Koliko god činio napora, ne možeš, govori Jevanđelje, pridodati rastu svome lakat jedan,[42] ni dlaku jednu bijelom ili crnom učiniti.[43]

"Zašto je to tako? Nesporno je da je mnogo od onoga što je ovde rečeno zaista sa pravom rečeno. Stradalničko stanje čovečanstva na zemlji, svima očigledno stanje, mora imati svoj razlog. Ali kako potomstvo može biti krivo za grehove praoca? Pa on je toliko davno živeo da njegovo potomstvo ništa ne oseća prema njemu? Potomstvo se kažnjava - to je očigledno. A zašto se kažnjava ono, nevino? Zašto ono nosi užasnu večnu kaznu? Kazna prelazi sa naraštaja na naraštaj, teško pada na svaki naraštaj, briše sa lica zemlje svaki naraštaj, i to tako što svaki naraštaj pre toga podvrgne bezbrojnim mučenjima. Svaki naraštaj dolazi na zemlju bez svesti o tome, bez volje za tim, čak nasilno. Svaki čovek stupa u zemaljski život bez sposobnosti da samostalno deluje: sposobnosti u detinjstvu više liče na seme nego na odrasle biljke. Pa kakvo je učešće potomstva u grehu praoca, učešće koje je zaslužilo takve kazne, kada nije bilo i nema same mogućnosti da potomstvo učestvuje u grehu ni tananim pristankom srca ni najmanjom sklonošću uma? Gde je tu Božija pravednost? Gde je blagost? Vidim jedino njihovu suprotnost." Tako vapi nemoćni čovek, zaslepljen svojim grešnim, materijalnim životom. Tako vapi on, i poziva pred sebe sudove Božije da ih sasluša.

Tako vapi čovek koji ne poznaje Boga! Tako vapi ljudska gordost! Tako vapi čovekovo nepoznavanje samog sebe! Tako vapi lažno mišljenje o sebi i o celokupnom svom položaju! Tako vapiju oni - no niko ne čuje vapaj. Takvim povicima ljudi, ne shvatajući to, pokazuju samo svoju bolest sujete i samoobmane: takvim povicima oni razobličavaju svoju želju da budu rukovodioci u vaseljeni, da budu sudije i uče Boga kako da upravlja svetom - no niko im ne daje visoke nebeske prestole, na koje su pre pobunjenih ljudi hteli da sednu pobunjeni anđeli. Bezumni poduhvat se zaglibljuje u svojoj bezumnosti, kao u mutnoj dubini, a žrtve, nepromišljeno oduševljene tim poduhvatom, muči tako što se besplodno trgaju u nerazdrešivim lancima. Događaji idu svojim tokom, u domostroju vaseljene ne dolazi ni do kakve promene, sudovi Božiji ostaju neizmenjivi. Surovo iskustvo potpuno i nepobitno dokazuje svu ljudsku ništavnost i samoobmanu.

Veoma precizno matematičko mišljenje objašnjava čoveku potpuno određeno da se on beskonačno razlikuje od Boga i po suštini i po svojstvima, iako se za iskazivanje i jednog i drugog, zbog oskudnosti ljudskog jezika, koriste iste reči. Ono što je beskonačno se rukovodi zakonima koji su potpuno drukčiji od svega što se može izraziti brojem po metodu pozitivne nauke, koja je oslonac svih drugih nauka, kao što su kosti oslonac celog ljudskog organizma. Iz ovog aksioma proizilazi drugi aksiom: dejstva beskonačnog su prirodno nedostupna svim razumnim bićima, koja se mogu izraziti brojem. Broj ostaje broj koliko god se on uvećavao; broj se beskonačno razlikuje od beskonačnog; svi brojevi se beskonačno razlikuju od beskonačnog. Nastojanje da se pojmi nepojmljivo nije ništa drugo do posledica lažnog znanja, zasnovanog na lažnim pojmovima. Takvo nastojanje nužno ostaje dosledno svom načelu: njegove posledice su nužno potpuno pogubne, kao i sve posledice koje proizilaze iz laži.

Odakle to nastojanje? Očigledno iz gordog, pogrešnog mišljenja o sebi, koje toliko zanosi čoveka da on daje sebi drugi značaj od onoga koji mu je dat u neobuhvatnom svetu.

Ispitujem sebe! I evo slike koja je nastala preda mnom dok sam ispitivao sebe! Evo kako su me tačnim crtama, živim bojama istinito naslikali sami opiti, sami događaji iz mog života. Kakav zaključak moram da izvedem o sebi iz tog slikanja? Zaključak da ni u kom slučaju nisam samosvojno, samostalno biće, da nemam najosnovnijih, najživotnijih saznanja o sebi. Ostaje potreba, ostaje neophodnost da mi drugi bolje objasni, da mi objavi moje određenje, da mi pokaže pravilno delovanje, i time spreči delovanje bez smisla i cilja.

Tu nasušnu potrebu, tu neophodnost, prepoznao je sam Bog. On ju je prepoznao, On je darovao ljudima objavljeno učenje, koje nas uznosi do poznanja nedostupnih našem sopstvenom poimanju. U bogootkrivenom učenju Bog je otkrio sebe čoveku onoliko koliko neograničeni i neobjašnjivi Bog može biti objašnjen i otkriven ograničenom čoveku. U bogootkrivenom učenju Bog je otkrio čoveku značaj i određenje čoveka, njegov odnos prema Bogu i prema svetu, vidljivom i nevidljivom. Bog je otkrio čoveku znanje o čoveku onoliko koliko je to znanje dostupno čovekovom umu. Potpuno i savršeno znanje o čoveku, kao i o svakoj drugoj tvari, ima svesavršeni Bog, jedini sposoban za potpuno i savršeno znanje o svemu.

Upoređeno sa znanjima koja čovek dobija tačnim ispitivanjem sebe, Božije otkriveno učenje potvrđuje ta znanja, i ona potvrđuju njega. Potvrđujući se međusobno, znanja se pokazuju pred čovečanstvom u jarkoj svetlosti neoborive istine.

Božije otkriveno učenje mi objavljuje, životno iskustvo mi dokazuje da sam delo Božije. Ja sam delo moga Boga! Ja sam sluga moga Boga, sluga potpuno pokoran vlasti Boga: mene je obuhvatila, mene poseduje Njegova vlast, neograničena, samovladalačka u doslovnom smislu reči. Ta vlast se ne savetuje ni sa kim, ta vlast nikome ne podnosi nikakve izveštaje o svojim namerama i delima: niko ni od ljudi ni od anđela nije sposoban ni da joj da savet, ni da je sasluša, ni da razume njen izveštaj. Logos bješe u početku u Boga.[44]

Ja sam sluga moga Boga, bez obzira na to što mi je data slobodna volja i razum za upravljanje voljom. Moja slobodna volja je sadržana gotovo jedino u samom izboru između dobra i zla: u svakom drugom smislu ona je odasvud ograničena. Mogu nešto da poželim, ali moja želja nailazi na suprotnu volju drugih ljudi, na suprotne nesavladive okolnosti, i zato najčešće ostaje neispunjena. Mogu da imam mnogo želja, no moja sopstvena nemoć čini besplodnim mnoge moje želje.

Neispunjena želja, pogotovo neispunjena razborita, korisna i preko potrebna želja, izaziva tugu. Shodno značaju želje, tuga može da se uvećava, a često da pređe u uninije, čak i u očajanje. Šta umiruje čoveka u teškim trenucima duševne nesreće, kada je svaka ljudska pomoć ili nemoćna ili nemoguća? Umiruje ga samo saznanje da je sluga i delo Božije: jedino to saznanje ima takvu snagu. Čim čovek molitveno kaže Bogu iz sveg svog srca neka mi bude, Gospode moj, po volji Tvojoj, bura u srcu već počne da se stišava. Od tih iskreno izgovorenih reči i najveće nesreće gube nadmoć nad čovekom.

Šta to znači? To znači da čovek celim svojim bićem ulazi u oblast svete istine istog onog trena kada ispovedi da je sluga i delo Božije, kada se potpuno preda Božijoj volji. Istina daje pravilnu nastrojenost duhu, životu. Kada čovek uđe u oblast istine, kada se potčini istini, tada on dobija moralnu i duhovnu slobodu, dobija moralnu i duhovnu sreću. Ta sloboda i ta sreća ne zavise od čoveka i okolnosti.

Ako vi ostanete u nauci mojoj - rekao je Spasitelj Judejcima - zaista ste moji učenici. I poznaćete istinu, i istina će vas osloboditi. Svaki koji čini grijeh rob je grijehu. Ako vas, dakle, Sin Božiji, koji je Samoistina, oslobodi, zaista ćete biti slobodni.[45] Služenje grehu, laži, sujeti jeste u pravom smislu ropstvo, makar spolja izgledalo kao blistava sloboda. To ropstvo je večno ropstvo. Tu je potpuno slobodan, istinski slobodan, jedino onaj koji je istinski sluga Boga svoga.

Još dublje uranjam u ispitivanje sebe: preda mnom se otkriva nova slika. Uviđam da je moja volja potpuno rastrojena, da je nepokorna razumu; uviđam da je razum izgubio sposobnost pravilnog delovanja. To stanje je malo primetno u rasejanom životu; ali u samovanju, kada je samovanje obasjano svetlošću Jevanđelja, stanje rastrojstva duševnih sila postaje vidljivo na toj velikoj, mračnoj, užasnoj slici. To stanje tu, preda mnom, potvrđuje da sam palo biće. Sluga sam moga Boga, ali sluga koji je prognao Boga, odbačeni sluga, sluga koga kažnjava ruka Božija. I Božije otkrivenje mi otkriva da sam takav.

Moje stanje je stanje svojstveno svim ljudima. Čovečanstvo je vrsta bića koja se muče u raznim pogubnim nesrećama. Drugačije i ne može biti! Dokaza da je to tako ima svuda oko mene i u meni. Da nisam izgnanik na zemlji, isto kao i moja braća, ljudi, da moj zemaljski život nije kazna, zašto bi onda celokupni ovaj život bio polje neprestanog truda, neprestanog sudaranja, nezasite želje, nikada i ničim nezadovoljene? Zašto zemaljski život mora da bude put jedino stradanja, nekad većeg, nekad manjeg, nekad primetnog, nekad zaglušenog zanetošću zemaljskim brigama i nasladama? Zašto postoje bolesti i sve druge nesreće, pojedinačne i opšte? Zašto u ljudskom društvu postoje svađe, uvrede, ubistva? Zašto postoji sve to toliko raznovrsno zlo, koje neumorno ratuje protiv dobra, ugnjetava i progoni dobro, i skoro uvek trijumfuje nad dobrom? Zašto je svaki čovek u sebi zatrovan strastima, zašto ga one muče neuporedivo više nego spoljašnje nevolje? Zašto postoji smrt, koja nemilosrdno proždire sve? Koji je smisao činjenice da naraštaji smenjuju jedni druge, da izniču iz nebića, nakratko ulaze u život, i opet zauvek uranjaju u nepoznato?

Zašto se svaki naraštaj na zemlji prihvata delatnosti tako kao da je večno na njoj? I čemu ta delatnost kada je uvek protivrečna samoj sebi, kada je uvek zasnovana na naporu, na potocima ljudske krvi, kao na cementu, i kada stalno ruši to što je stvorila sa istim takvim naporom, sa istim takvim prolivanjem krvi?... Zemlja je dolina izgnanstva, dolina neprestanog nereda i smutnje, dolina kratkotrajnog stradalničkog boravka stvorenja koja su izgubila svoj prvobitno dostojanstvo, i stan, i zdravi razum. Koliko je samo načina stradanja u ovoj mračnoj i dubokoj dolini! Nema broja tim načinima: ljudi stradaju i pod pritiskom siromaštva i u obilju bogatstva; stradaju i u ubogim kolibama i u velelepnim carskim odajama, stradaju i od nesreća izvana, i od onog strašnog rastrojstva koje je iznutra pogodilo svakog čoveka, koje je pogodilo i njegovu dušu i njegovo telo, koje je izopačilo i zaslepio njegov um.

Tako u zagonetkama govorim o sebi! Do takvih nepobitnih, opipljivih zaključaka dovodi me moje životno iskustvo i sve što se dogodilo i što se događa celom ljudskom rodu. Takvim me prikazuje i Božije otkrivenje; prikazuje me potpuno određeno, i otvara mi vrata u oblast poznanja po daru moga Boga, otvara mi zaključana vrata do kojih sam mogao da doprem i pred koja sam mogao da stanem jedino radom mog uma. Božije otkrivenje mi otkriva da je Bog stvorio prvog čoveka ni iz čega, da ga je stvorio duhovno otmenog, besmrtnog, dalekog od zla. To otkrivenje ne može da ne bude istinito: osećam da sam besmrtan, da je zlo daleko od mene; mrzim zlo, muči me, vuče sebi, kao lažov i tiranin. Prvi na zemlji stvoreni čovek stavljen je u onaj deo neba koji je nazvan rajem. Tu, u raju, u ničim nenarušenom blaženstvu, on je otrovao sebe tako što je samovoljno probao zlo, i sa sobom otrovao i unesrećio sve svoje potomstvo. Tog čoveka, Adama, pogodila je smrt, to jest greh, greh koji je nepovratno rastrojio čovečiju prirodu i učinio je nesposobnom za blaženstvo. Smrt je ubila Adama, ali ga nije lišila postojanja, što smrt čini još užasnijom, jer je vidljiva; takav Adam bačen je na zemlju u okovima: u grubom i mnogim bolestima sklonom telu, koje je do tada bilo bestrasno, sveto, duhovno. Zbog čovekovog greha zemlja je prokleta: izgubila je svoje prvobitno stanje[46] i pretvorila se u ono stanje koje nužno sledi obitelji izgnanika sa neba zato što su na nebu pogazili Božije zapovesti. Neprijateljsku nastrojenost celokupne vidljive prirode prema nama srećemo na svakom koraku. Na svakom koraku vidimo da nas ona prekoreva, osuđuje, da ne odobrava naše ponašanje. Čoveku koji nije pokoran Bogu nije pokorna ni živa ni bezdušna materija. Ona je bila pokorna čoveku dok je on bio pokoran Bogu. Sada se ona pokorava čoveku nasilno, joguni se, često narušava poslušnost, često uništava svog gospodara kad žestoko i neočekivano ustane protiv njega. Zakon razmnožavanja ljudskog roda, kojeg je Bog ustanovio odmah nakon stvaranja, nije ukinut; ali je stupio na snagu pod uticajem pada; izmenio se, izopačio. Odnosi među roditeljima postali su neprijateljski, bez obzira na to što oni čine savez dvaju tela,[47] izloženi su mukama pri rađanju, naporima pri odgajanju[48], deca se začinju u bezakonjima i grehu[49] i započinju život kao žrtve smrti. Svakom čoveku je dat rok boravka na zemlji u raznim i brojnim patnjama. Čim prođe rok, kojeg je odredio nedokučivi Bog, svaki čovek mora da siđe u večnu tamnicu, u pakao, u prostranu unutrašnjost planete zemlje. Šta je čovečanstvo ispunjeno gordim maštanjem o sebi, obezumljeno tom sujetnom i lažnom maštom? Čovečanstvo je smeće nepotrebno nebu, pometeno s neba, svaljeno najpre kraj otvora ambisa, a zatim, saobrazno sopstvenom uvećanju, i u sami ambis. Ambis je nazvan bezdanom: takav je on prema ljudima. Iz njega nema izlaza: prijevornice zemaljske nada mnom su dovijeka,[50] govori Pismo.

Pažljivo slušam kazivanje svetog otkrivenja, i uviđam da je istinito. Nemoguće je ne priznati ga istinitim. Beskonačni Bog je svesavršeno dobro; čovek se beskonačno razlikuje od Boga po suštini, a po svojstvima i usmerenju zauzeo je poziciju suprotstavljanja Bogu. Ako je čovek, pred Bogom toliko ništavni čovek, ujedno i protivnik Bogu, kakav tek onda značaj on mora da ima pred svetinjom i veličinom Boga? Značaj prezrene nečistote i blata, po svedočenju Pisma.[51] On mora biti udaljen od lica Božijeg, sakriven od Božijih očiju.

Božije otkrivenje poučava čoveka da je on delo Božije i sluga Božiji, grešni sluga, odbačeno delo, koje puzi i propada u svom padu.[52] Zatrovan opštenjem sa načelnikom i roditeljem zla, sa pomahnitalim i upornim neprijateljem Boga, sa palim anđelom, lišen prirodne slobode čim se pokorio tom svezlobnom duhu, čovek je izopačio svoj prirodni odnos prema Bogu, i, slično palom anđelu, postao neprijatelj Božiji.[53] Neki ljudi su bili zadovoljni tim stanjem jer nisu ni shvatali ni pretpostavljali drugačije stanje, pa su nalazili nasladu u služenju grehu; drugi su, poučavani Bogom i ostatkom svoje dobre volje, stupili u pojačanu borbu protiv greha, ali nisu mogli da očiste prirodu od protivprirodne primese, od zla, nisu mogli da raskinu okove ropstva i zbace jaram greha i smrti. Jedino je Tvorac prirode mogao da vaspostavi prirodu.

Čovečanstvo se mučilo u strašnom ropstvu više od pet hiljada godina, po nedokučivom sudu Božijem; mučilo se ono u ropstvu i obilno punilo tamnice pakla, iako je u samom času pada u ropstvo dobilo od Boga obećanje da će biti oslobođeno.Jedan dan pred Gospodom je kao hiljadu godina, i hiljada godina kao jedan dan.[54] Obećanje je izgovoreno zajedno sa izricanjem kazne za prestup. Čovečanstvo je udostojeno tog obećanja zato što je uzrok pada bila sablazan i zanos, a ne smišljena i namerna zamisao. Posle pet hiljada godina, Iskupitelj, očovečeni Bog, sišao je na zemlju, kod izgnanika, u zemlju njihovog izgnanstva. Posetio je i predvorje naše tamnice - zemlju i sami pakao. Darovao je spasenje svim ljudima, i ostavio njihovoj slobodnoj volji da prihvate spasenje ili da ga odbace. Oslobodio je sve koji su poverovali u Njega: zatvorene u podzemnom bezdanu izveo je na nebo, a one koji stranstvuju na zemlji uveo u zajedničarenje sa Bogom i raskinuo njihovo opštenje sa satanom. Kada je primio na sebe sve posledice čovekovog pada - osim greha - Bogočovek je uzeo i obličje zemaljskog života, palo i odbačeno obličje, koje Božija pravednost kažnjava, obličje koje uviđa svoj pad i ispoveda Božiju pravednost dobrodušnim trpljenjem svih dopuštenja.

Našoj pažnji Jevanđelje predlaže dve osobite crte Spasiteljeve delatnosti: najtananije ispunjenje Božije volje u delima koja zavise od slobodne volje, i potpunu pokornost Božijoj volji u Božijim sudovima. Ja sam došao s neba - rekao je Gospod - ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla.[55] Čašu koju mi je dao Otac zar daje ne pijem?[56] Najtananije ispunjenje Božije volje i pokornost Božijim sudovima Bogočovek je pokazivao celim svojim životom. Veliku vrlinu, osnovu svih vrlina, koju je Adam izgubio na nebu, vrlinu poslušnosti Bogu, Bogočovek je doneo sa neba na zemlju ljudima koji se muče u propasti, a muče se zato što ne slušaju Boga. Ta vrlina je naročito došla do potpunog izražaja u činjenici da je Gospod prihvatio velika stradanja. Budući da je bio u obličju Božijem, On nije prestajao da bude Bog, nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, izgledom se našao kao čovjek, unizio sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu.[57] Zbog takve svesavršene pokornosti Bogu Gospod je bio jedini istinski sluga Božiji po svojoj čovečijoj prirodi.[58] On je bio svesavršeni sluga Boga koji nikada nije odstupio od ispunjavanja Božije volje i od pokornosti toj volji. Nijedan pravednik nije dovoljno i bez propusta ispunio tu čovekovu najsvetiju obavezu prema Bogu.

Okupljenim Jevrejima Gospod je objavio: Ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je poslao.[59] Pred izlazak na stradanja, živonosna za ljudski rod, pred smrt na krstu, Gospod je otkrio u sebi nemoć palog čoveka pred sudovima Gospodnjim, koji ga kažnjavaju. Počeo je da se žalosti i tuguje.[60] Muku svoje duše On je blagovoleo da otkrije izabranim učenicima: Žalosna je duša moja do smrti.[61] Zatim se predao molitvi, tom sigurnom pristaništu u nevoljama i iskušenjima. Pao je na lice svoje,[62] a onda je pomoću ljudske prirode uveden u tako usrdni podvig da znoj njegov bijaše kao kaplje krvi koje kaplju na zemlju[63]. Bez obzira na tako napregnuto stanje u koje je bila dovedena ljudska priroda Bogočoveka, Njegova molitva je ujedno pokazivala da u Njemu prisustvuje i ljudska volja i da je u Njemu ljudska volja potpuno pokorna Božijoj volji. Molitva Bogočoveka izgovorena pred izlazak na stradanja predstavlja duhovno, dragoceno nasleđe celokupnog hrišćanskog roda: ona ima silu da izlije utehu u dušu koja se muči pod bremenom najvećih muka. Oče moj - govorio je Gospod u svojoj molitvi - ako je moguće, neka me mimoiđe čaša ova; ali opet ne kako ja hoću, nego kako ti![64] Ali ne moja volja, no tvoja neka bude![65] Čašom je Gospod nazvao sudove Božije. Tu čašu Bog predaje čoveku na njegovo spasenje.

Bogočovek je dragovoljno blagovoleo da primi na sebe krsnu smrt i ono što joj je prethodilo: ruganja, zlostavljanja, mučenja. Kao Sin Božiji i Bog, jedne volje sa Ocem i Duhom, On je primio kaznu na sebe, bezgrešnog, na Sina čovečijeg i ujedno Sina Božijeg, da bi iskupio grešni ljudski rod. Svome učeniku, koji je, protivno Božijim sudovima, posegnuo za ljudskim sredstvom da Njega zaštiti, On je rekao: Vrati nož svoj na mjesto njegovo. Ili misliš da ne mogu umoliti sad Oca svoga da mi pošalje više od dvanaest legiona anđela? Kako bi se, dakle, ispunila Pisma, u kojima je izneto Božije određenje da ovako treba da bude?[66] Takvo mišljenje o dejstvu neizmenjivih sudova Božijih Gospod je izrazio pred Pilatom. Gordog Rimljanina je uvredilo Hristovo ćutanje pa je rekao:Zar meni ne odgovaraš? Ne znaš li da imam vlast da te raspnem i vlast imam da te pustim?Gospod mu je odgovorio: Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom kada ti ne bi bilo dano odozgo.[67] Sudovi Božiji dejstvuju, vlast Božija dejstvuje: ti si oruđe koje ne razume sebe. Ali to oruđe je obdareno i razumom i slobodnom voljom: u to je ono ubeđeno, iskazuje to drsko i slavoljubivo. Ono je dejstvovalo bez imalo razumevanja sudova Božijih, dejstvovalo je slobodno i dragovoljno: zato je objavljeno da to dejstvo jeste greh, i da ima svoju težinu i meru na sudu Božijem.[68]

Protivljenje Božijim sudovima smatra se satanskim delom. Kada je Gospod počeo da govori učenicima da će mnogo postradati i biti ubijen, Petar ga poče odvraćati govoreći: Bože sačuvaj, Gospode; to neće biti od tebe! A on okrenuvši se reče Petru: Idi od mene, satano! Sablazan si mi, jer ne misliš što je Božije, nego što je ljudsko.[69] Petra je, po svoj prilici, podstaklo dobro osećanje, ali on je postupao onako kako misli i kako dobro shvata pala čovečija priroda. A razum i dobro pale čovekove prirode neprijateljski su Božijoj volji i svesvetom dobru, koje izvire iz Boga; oni negiraju i osuđuju sudove Božije. Ljudski razum i ljudska volja spremni su u svojoj zaslepljenosti da se suprotstavljaju i odupiru Božijim sudovima i određenjima ne shvatajući da je takav poduhvat besmislen, da je to potpuno ograničena borba ništavnog bića protiv svemogućeg i svesavršenog Boga.

Nije vaše znati vremena i rokove koje Otac zadrža u svojoj vlasti,[70] rekao je Gospod apostolima kada su ga oni pitali kada će nastupiti carstvo izrailjsko. Taj odgovor Gospodnji je i odgovor na sva pitanja ljudske radoznalosti i gordosti o Božijim sudovima. Nije vaše, o ljudi, znati vremena i rokove koje Otac zadrža u svojoj vlasti! Dato vam je da znate ono što je svojstveno vašem umu: vama nije svojstveno da razumete misao beskonačnog Uma.

Vaša delatnost, ljudi, mora sva da bude sadržana u ispunjavanju Božije volje. Obrazac te delatnosti pokazao je, pravila te delatnosti predao je ljudskom rodu savršeni čovek, Bog koji je primio na sebe čoveštvo. Podsticani silom najpravilnije vere u Boga, sledite revnosno jevanđelske zapovesti i pokoravajte se pobožno Božijim sudovima.

Šta dovodi do narušavanja, do gaženja Hristovih zapovesti, do suprotstavljanja Božijim sudovima, i to suprotstavljanja uzaludnim naporima, ropotom, hulom, očajem? Prestanak sećanja na večnost, odsustvo sećanja na smrt, zaborav da smo kratkotrajni putnici na zemlji, odbacivanje misli da smo izgnanici na njoj, težnja da zadovoljavamo pohote i strasti, želja za telesnim i grešnim nasladama, pogubno obmanjivanje i sablažnjavanje sebe, a kad sve to opčini čoveka, onda on bezumno zloupotrebljava vlast nad sobom i svojom dobrom voljom tako što prinosi celog sebe na žrtvu zemaljskoj sujeti, ubija sebe za blaženstvo, koje je Iskupitelj vratio stradalničkim podvigom, i time priprema sebi večni grob u paklu, grob za telo i za dušu.

Zato neka je u vama ista misao koja je i u Hristu Isusu,[71] savetuje hrišćane apostol Pavle, i ukazuje na pokornost Bogočoveka Božijim sudovima, na bespogovornu pokornost koja ide do primanja na sebe one kazne kojoj su podvrgnuti jedino razbojnici iz redova varvarskih naroda, dakle kazne na koju nisu mogli biti osuđeni oni zločinci koji su bili rimski građani. Odbacimo svako breme i Grijeh koji nas lako zavodi, i sa strpljenjem hitajmo u podvig koji nam predstoji, Gledajući na Isusa, Načelnika i Savršitelja vjere, koji umjesto predstojeće mu radosti pretrpi krst, ne mareći za sramotu. Pomislite, dakle, na Njega, koji je od grješnika podnio takvo protivljenje da ne malakšete i ne klonu duše vaše.[72] Zato i Isus, da bi osvetio narod krvlju svojom, postrada izvan grada. Dakle, izađimo k Njemu izvan staništa, porugu Njegovu noseći.[73] Izlaženjem izvan staništa i odbacivanjem svakog bremena nazvano je odustajanje od ljubavi prema svetu. Apostol podseća na Božiju utehu, izgovorenu onim Njegovim izabranicima koje je On usinio, i koje, da bi dokazao usinovljenje, posećuje nevoljama: Sine moj, ne zanemaruj karanje Gospodnje, niti kloni kada te pokara. Jer koga ljubi Gospod onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima.[74]

Hristos postrada za vas - govori sveti apostol Petar - ostavljajući vam primjer da idete njegovim stopama.[75] Ako dobro činite, pa podnosite stradanja, to je ugodno pred Bogom, jer ste na to i pozvani.[76] Takvi su sudovi Božiji! Takvo je određenje Božije! Takav je poziv istinskih hrišćana za sve vreme njihovog zemaljskog stranstvovanja! Hrišćani, koje i Bog i nebo ljubi! Ne čudite se - kao da vam se događa nešto neobično, nesvojstveno, nešto izvan uobičajenog reda - ognju koji vam je poslat radi vašeg kušanja.[77] Radujte se nailasku kušanja! Kao što ovde, na zemlji, postajete pričasnici Hristovih stradanja, tako ćete u budućem životu postati zajedničari Njegove slave i veselja.[78] Dom Božiji je dužan da se pokorava sudu Božijem, treba mu taj sud.[79] Domom Božijim naziva se i sva Crkva Hristova i svaki hrišćanin. Taj dom stalno pogane i ozleđuju, i zato je potrebno da ga Bog poseti i očisti. I kada nevolje, smirujući čovekov duh, toliko sklon preuznošenju, donesu veliku pomoć, teško je, veoma teško naći spasenje. Pravednik se jedva spasava![80] Ako je tako, kakav li će tek biti kraj onima što se protive jevanđelju Božijem?[81] Prigrlite smirenoumlje jer se Bog gordima protivi a smirenima daje blagodat.[82]Osetićete dolazak blagodati po čudesnom miru i utehi koji će se izliti u vaša srca kada ispovedate da je sud Božiji o vama pravedan, a da ste vi dostojni kazne, i da vam je kazna potrebna. Pri nailasku iskušenja nemojte se predavati tuzi, beznađu, uniniju, ropotu, tim projavama gordosti i bezverja, već, suprotno tome, oživljeni i okriljeni verom ponizite se pod moćnu ruku Božiju, da vas uzvisi kad dođe vrijeme. Sve svoje brige položite na Njega, jer se On stara za vas.[83] Stradalnici! Znajte da stradate po Božijoj volji; budite ubeđeni da vas bez Božije volje, bez dopuštenja Božijeg ne bi dotakla nikakva nevolja. Gospod je milostivo pogledao na vas, zavoleo je vas, uvideo je da su vaše srce i vaš život po Njegovoj volji, i zato je vama pružio ruku pomoći u sudovima svojim! On vam je poslao ili dopustio nevolje da budu vaše očišćenje, vaša zaštitnica, sredstvo za dostizanje savršenstva. Zato svi koji stradaju po volji Božijoj neka pri nailasku nevolja predaju celog sebe Božijoj volji i milosti, neka svesrdno ispunjavaju Božije zapovesti.[84] Vreme nevolja je ono blaženo vreme u kome Bog zida dušu svog ljubljenog izabranika među ljudima.

Bog je odredio uski i nevoljama ispunjeni put iz zemaljskog života prema nebu: zapovedio je da tim putem hodimo pod krstom; tim putem pod bremenom svog krsta prošao je Vođa hrišćanskog plemena, očovečeni Bog. Krst je trpljenje u Gospodu svih patnji i nevolja koje će promisao Božiji dopustiti. Takav je sud Božiji. Na čemu je on zasnovan? Na tome da čovek na zemlji jeste prestupnik u izgnanstvu. Tom prestupniku dat je kratak zemaljski život jedino zato da bi uvideo svoje stanje pada i odbačenosti, da bi shvatio neophodnost spasenja, da bi našao spasenje posredstvom Iskupitelja ljudi, Gospoda našeg Isusa Hrista. Prestupnik koji ispoveda da jeste prestupnik i traži pomilovanje mora samim životom da ispovedi svoje grehe. Ispovest nije iskrena ako nije posvedočena odgovarajućim ponašanjem. Prestupnik je dužan da dokaže da se istinski obraća Bogu tako što će ispunjavati Božiju volju i biti pokoran toj volji: on je obavezan da pred pravednog i milostivog Boga prinese trpljenje Božijih kazni - dopuštenja, da prinese ponizno trpljenje, kao tamjan miomirisni, kao blagougodnu žrtvu, kao verodostojno svedočanstvo vere.

Svi sveti, svi bez izuzetka, išli su putem punim nevolja.[85] Svi su oni prošli polje zemaljskog života posuto trnjem, hranili se beskvasnim hlebovima raznovrsnog lišavanja, kropili se gorkim isopom, pili iz čaše raznih iskušenja. To je bilo neophodno za njihovo spasenje i savršenstvo: nevolje su im ujedno služile i kao sredstvo za duhovno razvijanje, i za lečenje i za kažnjavanje. Ozleđena priroda ni u jednom čoveku nije ostala bez donošenja njoj svojstvenog ploda, većeg ili manjeg; naša ozleđena priroda stalno traži nevolje kao protivotrov; one gase u njoj saosećanje prema ogrehovljenom otrovu strasti, naročito prema gordosti,[86] najotrovnijoj i najpogubnijoj strasti; one izvode Božijeg služitelja iz nadmenog, nepravilnog mišljenja o sebi u smirenoumlje i duhovno znanje. Naduto mišljenje o sebi nužno oduzima pravilnost i dostojanstvo spolja gledano zadovoljavajućem životu.[87] Poznah, Gospode -ispoveda se Bogu Njegov sveti prorok - da su sudovi Tvoji pravda, i vaistinu si me smirio.[88] Sudovi Tvoji su dobri,[89] iako spolja strogo izgledaju. Njihove posledice su blagotvorne, živonosan je i sladak njihov plod. Dobro mi je što si me unizio, da bih naučio zakone Tvoje.[90] Put istine izabrah, sudove Tvoje ne zaboravih,[91] od sudova Tvojih ne uklonih se[92] zato što bez pokornosti njima blagougađanje Tebi nije moguće. U teškim iskušenjima i nevoljama, ne nalazeći niotkud pomoći, opomenuh se sudova Tvojih od veka, Gospode, i uteših se.[93] Na sudove Tvoje se pouzdah.[94] Sudovi Tvoji pomoći će mi.[95] Sedam puta na dan - to jest neprestano - hvalih Te za sudove pravde Tvoje:[96] čovekovo dejstvo koje odgovara dejstvu Boga u Njegovim nedokučivim sudovima jeste neprestano ili po mogućnosti veoma često slavoslovljenje Boga. Slavoslovljenje Boga progoni pomisli neverovanja, malodušnosti, ropota, hule, očaja - i uvodi svete, božanske pomisli