Duša, Božanska svetlost je u nama, i ona nas vodi kroz iskustva koja su najbolja za nas

Kad patimo,to je zato

sto smo mnogim negativnim mislima, uverenjima i emocijama u naše iskustvo privukli izazovna iskustva!

Postoje i iskustva, koja smo kao Duše planirali, kako bi razvili  određenene sposobnosti ili osobine.

Kada čovek pati, to je uvek znak nedostatka u nama, nekog saznanja i jasnoće. Često je to i nedostatak samopouzdanja, vere u sebe, poverenje u život i Boga, i nedostatak ljubavi prema sebi.

Ljubav prema sebi uvek je na prvom mestu kao razlog naše patnje, jer kada volimo sebe, volimo i Boga u nama. Ako volimo sebe, imamo uverenje koje govor,i da uvek činimo najbolje što znamo, tako da nema razočarenja, nema očekivanja koje je ne ispunjeno, kritikovanja i osude.

Ako ne volimo sebe, samim tim nemamo dovoljno samopouzdanja i vere u sebe, često ćemo nečije mišljenje, izbor, stav i uverenje pre prihvatiti nego svoje, jer i ne slušamo sebe. Uverenja smo da se tu nema  šta slušati, jer smo svesni svoje slabosti!

Sve što usvajamo od drugih i nije proisteklo i poklopilo se sa našim bićem, ne može se vibraciski složiti sa nama, tako da ne osećamo harmoniju u nama, već prazninu i osećaj da smo nešto nakalemili na sebe. Imamo osećaj da smo lažni i da smo u nekoj pozi pred drugima, da se na ovaj način skrivamo od dugih. Uvek kada ne slušamo sebe, javi se osećaj praznine. Napredak i izlaz iz patnje je moguć samo izmenom vibracije i povezivanjem sa svojim Sopstvom.

Bol i patnja nas nateraju da promenimo svoj fokus, i u svom životu nešto promenimo.

Duša, Božanska svetlost je u nama, i ona nas vodi kroz iskustva koja su najbolja za nas. Kada nismo povezani i usaglašeni sa Dušom mi po slobodnoj volji biramo iskustvo, koje izaziva teškoću i patnju u nama.

Međutim, čovek uvek uči, bio usaglašen sa sobom ili ne, ali tada pati i sve to samo zato, da bi shvatio šta nije i šta mu ne treba, i spoznao ono što jeste i za čim istinski žudi.