Posećujete svoj dom iz detinjstva?

Otpustite tugu iz prošlosti.

Kako naučiti da volimo I oprostimo.

Svi mi imamo načine razmišljanja koje smo usvojili od svoje porodice, I veoma nam je lako da krivimo roditelje zbog toga, svoje detinjstvo, ili našu okolinu za trenutno stanje našeg života. Ako smo odrasli u porodici u kojoj je kriticizam bio normalna stvar, I mi ćemo sami postati veoma kritični kao odrsli. Ako smo odrasli u porodici gde nije bilo dozvoljeno da ispoljimo svoj bes, onda smo verovatno osobe koje su prestravljene pred besom I mogućom konfrotacijom, I zato je gutamo I puštamo da dalje stanuje u našem telu. Ako smo odrasli u porodici gde su svi bili manipulisani krivicom, onda ćemo I sami verovatno biti identični kao odrasli. Verovatno trčkaramo naokolo, non-stop govoreći svima Žao mi je, Izvini, I nikada ne tražimo ništa otvorenim pitanjem. Mi mislimo da moramo manipulisati na neki način kako bi dobili ono što želimo.

Kako odrastamo, tako počinjemo da živimo ove lažne ideje I gubimo dodir sa svojom unutrašnjom mudrošću. Mi moramo shvatiti da je za nas moguće da pređemo dalje od granica naših familija. Mi smo ti koji pate kada se grčevito držimo za tugu iz prošlosti. Mi smo ti koji ljudima I situacijama u našem životu dajemo moć, I te situacije I ti ljudi nas drže u mentalnom ropstvu. Oni nastavljeju da nas kontrolišu kada smo zaglavljeni u nepraštanju. Mi moramo naučiti da pustimo verovanja koja nam štete. Ovo nam omogućava da se oslobodimo nepotrebnog začaranog kruga bola, besa, optuživanja drugih koji nas drži u zatvoru sopstvene patnje I sprečava nas da kreiramo pozitivne, afirmišuće odnose sa sobom I drugima.

Ako želimo da budemo prihvaćeno onakvi kakvi smo, I mi sami moramo biti voljni da prihvatimo druge onakve kakvi su. Mi stalno priželjkujemo da nas naši roditelji prihvate u potpunosti, a često nismo u stanju da ih prihvatimo takve kakvi su. Prihvatanje znači da dajemo sebi I drugima mogućnost da prosto budemo. Arogantno je postavljati standarde za druge. Mi jedino možemo postavljeti standarde za sebe. Čak I onda, bolje je da to budu samo neke vodilje, umesto standarda. Što više vežbamo samo-prihvatanje, to nam je lakše da pustimo navike koje nam više ne služe. Lako nam je da rastemo I da se menjamo u atmosferi ljubavi. Mi moramo nastojati da volimo druge, da im oprostimo njihovo ponašanje iz prošlosti, a da bismo to postigli, mi prvo moramo naučiti da oprostimo sebi I da volimo sebe.

Ovo pismo je baš povezano sa temom oprosta u porodičnim odnosima:

Draga Luiz,

Ja sam 35-ogodišnja žena koja sada već sedam godina živi odvojeno od svojih roditelja. Kad god ih posetim, skoro uvek imam osećaj da sam ponovo ona mala devojčica, potpuno nesposobna da se staram o sebi. Kada sam sa svojim roditeljima ja ne mogu da zamislim kako ja uopšte plaćam svoju stanarinu, kako idem svaki dan na posao, I sl. Bukvalno mi se stvara strah da se ponovo vratim u svoje trenutno mesto gde živim, I stalno ispitujem svoje sposobnosti I samovrednost.

Naravno, kad stignem kući, nije mi nikakav problem da nastavim dalje sa svojim odgovornostima gde sam I stala, I da nastavim sa svojim životom kao I uvek. Problem je u tome da ja mrzim da idem u svoju kuću gde sam odrasla, što me muči jer želim da provodim koliko mogu vremena sa roditeljima pošto već imaju dosta godina. Imaš li koju reč mudrosti koja I može olakšati moj nemir u vezi toga da se vratim kod njih?

 Draga moja,

Ono što me zaista pitaš je sledeće: Kako da odrastem? Pošto si toliko dugo živela sa svojim roditeljima sigurno u tebi postoji jedan deo koji još uvek uživa u tome da bude tretiran kao mala devojčica I da bude zbrinut. Sada, kada odeš da posetiš svoju kuću iz detinjstva, verovatno ćeš još jednom osetiti taj snažni talas koji te vuče da živiš bezbrižni život male devojčice.

Kakogod, bila si dovoljno snažna da nakon 28 godina napustiš taj dom udobne sigurnosti, I stvorila si novi život odgovornosti I posla za sebe. Znam da si sada dovoljno snažna da reprogramiraš svoj um kada budeš posetila svoje roditelje. Umesto uznemirenosti I anksioznosti zbog gubljenja svoje nezavisnosti, promeni te misli u ljubav za svoje roditelje koji stare. Dobra afirmacija za tebe bila bi ova:

Ja sam sada kompletna, nezavisna odrasla osoba, u potpunosti sposobna da se staram za sebe I da delim ljubav I snagu sa svojim roditeljima.

Volim te,

Luiz.

Luiz L.Hej je autor internacionalnog best selera ‘Možete izlečiti sopstveni život’. Ona je metafizičar, predavač, I učitelj sa preko 50 miliona knjiga prodatih širom sveta. Preko 30 godina ona je pomogla mnogim ljudima širom sveta I u njih implementovala pun potencijal njihovih kreativnih moći za lični rast I samo-isceljenje. Pojavila se kod Opre u ‘The Oprah Winfrey Show-u’ I mnogim drugim TV I radio emisijama, kako u S.A.D-u tako I u drugim državama.