Stiv Čendler - Da li mi treba fakultetska diploma da bih napravio ‘dobru lovu’ u današnjem svetu?

November 26, 2012

Diplome su bile važne u starom svetu – svetu moje majke i mog oca.

Otišli biste na razgovor za posao i ljudi bi vas pitali: Šta ste završili? Koji fakultet?

Ja bih obično odgovorio na takvo pitanje: Alkoholizam. Bankrotstvo i razvod.

I znate šta? Njih nije bilo briga.

Dobro, nisu baš bili oduševljeni oko mojih ‘fakultetskih diploma’. Ali su veoma brzo prešli na drugo pitanje i pitali me: Možeš li i kako doprineti našoj kompaniji?

Da, mislim da mogu, u najmanju ruku možemo barem pokušati jedan pilot seminar, jednu radionicu kao test, i saznati da li vam moje usluge odgovaraju.

Na kraju sam završio držeći predavanje za preko 20 ‘Fortune 500 companies’ na taj način, i još nekoliko stotina manjih biznisa, škola i organizacija.

I sve to sam postiogao ne zbog svojih diploma, već zato što sam mogao da doprinesem, da pomognem. Mogao sam da služim.

To je dobra vest za sve nas danas. Više nije poenta u tome ko ste, ili kakve su vam dipome, sada je glavno pitanje: Šta možete da uradite!

Ovo vam dopušta da usavršite svoje veštine i produbite profesionalnu snagu na koji god način želite. Sada je sve on-line. Šta želite da naučite da radite? Sve je već tamo.

Nedavno mi je jedna žena, moja klijentkinja rekla, depresivnim glasom, sa uzdasima sete (vrsta glasa koji se čuva za najsvetije priče patnje i viktimizacije – priče koje su izgradile bespomoćnog robota od čoveka): Ja sam nesrećna i tužna što nikada nisam dobila prikladno obrazovanje kakvo sam trebala imati. Upravo zbog nedostatka tog obrazovanja, moja mogućnost da me prime na visko plaćenom poslu postala je ograničena.

Mogao sam čuti poštovanje u njenom glasu koje je imala prema svojim uverenjima religije jedne žrtve. To je bilo veoma lično za nju, i sama činjenica da je svoju slabost ‘delila’ samnom, bio je samo jedan primer kako je ona naučila da bude ‘autentična’.

Osim jedne majušne stvari. Jedne jedine mane u njenoj prezentaciji: to su sve bile čiste gluposti. Mogla je naučiti bilo šta, u bilo kom momentu, uključujući i sadašnji momenat. Da, ovaj sada momenat. Ovaj minut ovog dana.

Ljudi vas danas unajmljuju zbog onoga šta možete da radite.

Zašto ne biste razmišljali na veliko?

Dakle, ako je moja škola Coaching Prosperity bila uspešna, što je bio slučaj, zašto ne bi razmišljao na veliko? Zašto uvek ne bi razmišljao na veliko? Ne zbog pohlepe, već zbog toga da svoj mozak održim živim, aktivnim i u konstantnom rastu?

To je skoro fizička stvar. Sprečavati demenciju tako što praktikujemo disciplinu razmišljanja na veliko. Poput uspešnog biznismena.

Dakle, kako bi bilo kad bi otvorio školu prosperiteta za svo čovečanstvo? To bi dramatično povećalo raspon moje potrošačke mete. I eliminisalo bi mnoga tapkanja u mestu, psovanja, i brige koje sam do sad imao.

Zapamtite, jedan od vodećih principa stvaranja bogatstva je da ne brinete. I najbolji način da ne brinete jeste da imate ispred sebe projekat kojem ste u potpunosti posvećeni. Bez projekta vi se upuštate u brigu. Vaš ‘projekat’ postaje briganje. Um se negde mora vrteti, i ako ne može da se zaokupi kreativnim projektom, on će zadovoljenje potražiti negde napolju i brinuće u vezi drugih ljudi i sveta uopšte.

Baš kao što sam i ja radio. Brinuo sam zbog političkih dešavanja, recesije i depresije.

Mi se plašimo da prodajemo i reklamiramo svoju vrednost. Svi mi. Takođe znamo kako da se ponašamo u društvu i kako da se družimo. To su nas kao decu muštrali po čitav dan, svaki dan u nedelji.

Majka mi je često govorila: Budi dobar!

Zahvali se svojoj baki – otac bi mi naredio.

Po ceo dan smo učeni kako da razvijemo tu svoju društvenu stranu u cilju da svima budemo po volji i ljubazni.

Ali stvari krenu po zlu kada odrastemo. Mi dajemo previše sebe u pregovaranjima. Postanemo užasno slabi i impotentni što se tiče sopstvene promocije. Još gore od toga, mi poverujemo u to da je samo-promocija nemoralna. Čak odvratna.

Ne hvali se!, otac mi je često govorio. Skini taj samozadovoljni izraz sa lica.

Kada sam u sopstvenom blogu pričao o mojim audio knjigama nisam ni znao da je to ‘tabu’, dobio sam komentar: U tom trenutku sav njegov kredibilitet je nestao. Pre toga sam na Stiva gledao kao na altruističnog čoveka, nekog ko je tu da isceli planetu i njeno siromaštvo, ali time što je govorio o svojim audio knjigama i reklamirao ih, samo mi je pokazalo ko je on zapravo. On je Satana.

A sada ja pitam tebe – osobu koja je postavila taj komentar: kako da ikome pomogneš sa svojim proizvodom ili uslugom, ako ljudi ne znaju za tebe? Kako možeš učiniti nešto, bilo šta za nekog (da ih uslužiš) ako oni ne znaju šta ti sve možeš, i čime se baviš?

Pokaži ljudima ko si i šta znaš da radiš. Ako si lični trener, svi bi trebali da znaju. Ako imaš blog i pišeš na njemu, zašto bi to krio? Ako si najbolji recepcionar kojeg je tvoja firma ikad imala, nemoj dopustiti da te ta osoba na firminoj večeri, koja ti je rekla da je upravo imenovana za predsednika lokalne kompanije spreči da joj kažeš da si ti fantastični recepcioner. U slučaju da joj ikad bude trebao recepcioner. Kako drugačije možeš da joj budeš od koristi, da je uslužiš?

Ovo je bila ogromna prepreka na mom putovanju ka stvaranju novca, kao i za moje klijente. Da priznamo sebi kako se kroz čitav dan u nama aktivira ta ponizno-društvena ličnost. Kako se ta mila, nenametljiva, samo-sprečavajuća, društvena ličnost druži i komunicira sa ljudima.

U starim danima vaše ime bi ljudima govorilo ko ste i šta radite. Džon perač tepiha, uskoro je samo postalo Džon. Stiv svećar, uskoro je postalo samo Stiv.

Još uvek je tako.

Ne, čekj malo, ipak nije. Danas našu vrednost i koliko smo dobri određuje naša sposobnost koliko možemo nekome da se ‘uvučemo’ i ‘ulizujemo’. Džon – glačam vaše voće. Stiv – ližem vaše čizme. Suzana – vaš kućni ljubimac.

Veliki filozof Ralf Valdo Emerson je rekao: Društvo je zavera protiv čovečnosti svakog svog člana.

A njegova old-school definicija čovečnosti odnosila se i na žene, jer ona označava individuu koja je slobodnog uma, snažna, nezavisna. Neko ko živi vođen unutrašnjim (slobodno izabranim) principima, umesto ljudima iz spoljašnjosti kojima treba po celi dan da ugodi.