Proces isceljivanja ispoljava Beskonačno Postojanje, odnosno Ljubav kao univerzalnu harmoniju
Cilj čovekovog života je moguće tumačiti iz ugla filozofije, religije, psihologije, ili nekog drugog misaonog sistema. Naš pristup datoj temi ne možemo smestiti u okvire ni jednog od njih. On takođe ne može biti definisan ni terminima ezoterijski, mistički, hermetički itd, niti smo, u određivanju formulacije cilja života, onako kako ga mi doživljavamo i vidimo, mogli da se opredelimo za neko od rešenja u moru postojećih, kao što su: 

“Biti jedno sa Bogom.”
“Ostvariti Boga u sebi.”
“Spoznati Boga u sebi.”
“Biti u jednosti sa Bogom.”
“Biti jedno sa Stvaraocem.”
“Ostvariti Stvaraoca u sebi.”
”Samoostvariti se.”
“Autotranscendencija.” (“Samoprevazilaženje.”)
“Spoznati sebe.”
“Biti Stvarnost.”
“Biti ono što jesmo.”
“Spoznati stanje: ja sam onaj koji jesam.”
“Spoznati Istinu.”
“Spoznati Ljubav.”
“Probuditi se.” 

Svaka od navedenih sintagmi je kao definicija svrhe života unekoliko prihvatljiva, jer u manjoj ili većoj meri odražava istinu. Međutim, ni jedno određenje ne uspeva da izađe izvan okvira uma koji ga je odredio kao reakciju na spoznanje svrhe života, te tako ostaje subjektivan i nedovoljno jasan koncept da bi bio uzet kao sveobuhvatan. Sve i da je genijalan, opis Genija ostaje samo opis. Upravo ograničene mogućnosti uma kao manifestacije Svesti i nas ograničavaju u iznalaženju optimalnog rešenja, a pošto nismo hteli da povećavamo spisak neoptimalnih za još jedan – samo da bismo imali “svoju” definiciju, ostavljamo odgovor ne-definisanim. Činilo nam se da je to jedino što nam preostaje, jer definisati znači dati konačno pravilo, krajnji zaključak, a mi ga, na nivou uma, ne vidimo. Stanovište dato u knjizi – da je svrha-cilj čovekovog života: Doseći stanje jedinstva sa Stvaraocem, Jednosti sa Stvarnošću, odnosno Bogom..., treba stoga posmatrati isključivo kao lično spoznanje prepričano u vidu nužno sugestivnog – predloška, a ne kao sročen plod intelektualne spekulacije u vidu sugestivno nužne – definicije. Ne uslovljavajući dakle slovima inteligencije nedvojbeni odgovor na pitanje – Šta je životna svrha?, ostavljamo na tom mestu prazan prostor, a tragalac treba u njega sam da upiše svoj nemi, de-finitivni odgovor, kao plod oslovljavanja Boga molitvom zahvalnosti, a potom i svim drugim molitvama u meditaciji.

Pitanje svrhe (cilja) života otvara i niz drugih pitanja, kao što su: Ko sam ja?, Šta je čovek?, Šta je život?... S obzirom da se odgovori svojim suštinskim delom nalaze “izvan uma”, nemoguće ih je dati u celini. Ono što u nekoj meri jeste moguće je ukazivati na procese koji se odvijaju “u čoveku”, “preko čoveka” ili “uz pomoć čoveka”. Da bi te procese bolje shvatili, potrebno je objasniti izraze “Stvarnost”, “Stvaralac” i “SVE”.

“Stvarnost” – reč koju koristimo u istom značenju kao i reč Bog; ne odnosi se na svet koji percipiramo ili na drugi način doživljavamo (na primer, vidljivi i nevidljivi Kosmos, inteligencija, znanje, rođenje, smrt i sl.), nego na nešto što je “izvan” i “iznad” toga, neprolazno, neotkriveno, neiskazano, nedefinisano...

Izraz “Stvaralac” – izveden kao jedan od aspekata Boga (Stvarnosti), a na osnovu posmatranja njegovih manifestacija; izvor je Svekolikog Stvaranja.1) Na ovaj način gledano, ne stoji znak jednakosti između Boga i Stvaraoca.

Pojmovi “Stvarnost” i “Stvaralac” čine nam se pogodnim da njima razlučimo neprolaznu Istinu kojoj težimo od prolazne pojavnosti u kojoj živimo.

“SVE”, ili “Beskonačno SVE”2) upotrebili smo da opišemo sve manifestacije Stvaraoca, ali i Stvarnosti. Taj izraz možemo bliže definisati njegovim ispoljenjima: Beskonačno Postojanje, Beskonačna Svest i Beskonačno Stvaranje, odnosno Ljubav, Znanje i Moć. Svekoliki procesi u navedenim “Beskonačnostima” odvijaju se u njima samima, a ispoljavaju se na relaciji:

 SVEST – VIBRACIJE – ENERGIJE – MATERIJA

Ovi isti procesi, kao i njihove kombinacije (dimenzije)3), odvijaju se i u čoveku. Dakle, čovek je jedinstvo Svesti, Vibracija, Energija i Materije. Pa ipak, zbir ovih procesa ne može definisati čoveka u celini, nego ukazuje na manifestacije koje se dešavaju u njemu, a čiji izvor je Stvaralac, odnosno Stvarnost.

Stvarnost je jedino što postoji, a sve što izvire iz nje jesu manifestacije koje spoznajemo u manjoj ili većoj meri. Kako manifestacije nisu Stvarnost, one su iluzija. A da bismo stigli do cilja, odnosno Stvarnosti, mi ih moramo prevazići. To znači prevazići Beskonačno Postojanje, Beskonačnu Svest i Beskonačnu Kreaciju, odnosno Ljubav, Znanje i Moć.

Prevazići Beskonačno Postojanje znači da Postojanje – nije, a da Stvarnost – jeste.

Prevazići Beskonačnu Svest znači da Svest – nije, a da Stvarnost – jeste.

Prevazići Beskonačnu Kreaciju znači da Kreacija – nije, a da Stvarnost – jeste.

Prevazići Ljubav znači da Ljubav – nije, a da Stvarnost – jeste.

Prevazići Znanje znači da Znanje – nije, a da Stvarnost – jeste.

Prevazići Moć znači da Moć – nije, a da Stvarnost – jeste.

Cilj je da se večno stanje Stvarnosti ostvari svesno, tj. da se dosegne stanje “ja sam Stvaralac”, ili preciznije – “ja sam Stvarnost”. To znači biti sopstveni cilj i delo.

Međutim, čovek ne može da dosegne stanje Stvarnosti zato što nema šta da dosegne; on je već u Stvarnosti, odnosno sama Stvarnost. Beskonačne manifestacije-iluzije kao što su Svest, Vibracije, Energije i materija, i njihove kombinacije (dimenzije, pre svega prostor i vreme), mogu da ometaju, ili da pomažu da dokučimo Stvarnost, u zavisnosti od pojedinca. Drugačije posmatrano, stanje povezanosti, odnosno stanje jednosti sa Stvarnošću, takođe se ne može doseći, jer smo već u njemu i mi jesmo ta Stvarnost. Oni koji ne mogu da poveruju da su jedno sa Stvarnošću, odnosno Bogom, nisu to u stanju zbog svoje poistovećenosti sa ja-umom i doživljaja umnog opisa Stvarnosti kao onoga što je suština. Zato je najveća ljudska vrednost koja se uopšte može postići osvešćenost Stvarnosti u čoveku, odnosno jednost sa Stvarnošću.

Prema tome, cilj života čoveka je biti jedno sa Stvarnošću, odnosno biti sama Stvarnost, što predstavlja cilj bez cilja. Ideja da nema cilja znači da je sve već tu, “u nama”. Zato niko ne može umesto nas samih da nas do njega “dovede”. Različiti oblici meditiranja, molitve, način života, nauka, religija..., ne mogu da reše pitanje cilja života, mada mogu da pomognu. Ta mogućnost je jedino data individui.

Svaki cilj koji pojedinac sebi postavi van cilja da ostvari neposredan odnos sa Stvaraocem, odnosno Stvarnošću, gubi svoj smisao, jer, ukoliko nije u funkciji osnovnog cilja – osvešćivanja Stvarnosti u sebi, dovodi čoveka u sukob sa njim samim i onemogućava mu duhovni razvoj. Dakle, blagostanje porodice, grada, države, uspesi u delatnosti kojom se bavi pojedinac i sl, suštinski imaju za cilj odvijanje razvoja u Kreaciji, osvešćivanje Stvarnosti, ostvarivanje harmonije sa Stvarnošću... (Odnosno – trebalo bi uvideti da je tako i tome se “prikloniti”.)

Da bi, u težnji za samoprepoznavanjem, individualna Svest prepoznala Stvarnost u sebi, ona utvrđuje razliku između Stvarnosti i ne-Stvarnosti i time osvešćuje Stvarnost u sebi. Pri tome, uvek su prisutna tri međusobno povezana procesa-cilja:

– samoistraživanje, koje se postiže meditacijom,

– prenos Znanja, koji govori o služenju čovečanstvu i

– isceljivanje, u čijoj osnovi je Ljubav prema Stvaraocu.

a) Samoistraživanje – proces preispitivanja i postavljanja kapitalnih pitanja: Ko sam ja?, Ko postavlja pitanje ko sam ja? i drugih kao što su: Odakle sam ja?, Kada ću postići stanje Stvarnosti?... S obzirom da je um taj koji postavlja pitanja i time se “hrani”, znači da upravo njega treba uskladiti sa istraživanjem (flow stanje)4). Tako se on utapa u Stvarnosti, i za neko vreme je bez mogućnosti da “oživi”. Krajnji cilj je da um više nema pitanja. Pošto je Stvarnost izvan pojmova “prostor” i “vreme”, nije bitno kada će se samoistraživanje završiti. Čovek traga za Stvarnošću u sebi a i sam proces individualizacije Svesti ga tamo vodi, mada na kraju nema procesa, jer on je iluzija “bez koje ne ide”, i ne postoji stalno, kao što Stvarnost postoji.

Proces samoistraživanja je ispoljavanje Beskonačne Kreacije (Moći).

b) Prenos Znanja – izražava se u osvešćenosti procesa prenosa Znanja. Postoje različite mogućnosti prenosa Znanja: predavanje, pohađanje kurseva, čitanje i sl, ali izvan njih, kao poseban oblik, najvažniji prenos Znanja je – prenos samim postojanjem. On se događa razmenom Vibracija u formi povezivanja individualnih Svesti preko Beskonačne Svesti. Takav proces se odvija bez učešća uma. Saznanje da svojim postojanjem vršimo prenos Znanja, predstavlja kardinalni element. Na primer, dok učitelj objašnjava pojmove duhovnosti, tehnike meditiranja ili odgovara na pitanja, mnogo je važniji prenos Znanja samim njegovim postojanjem (“učenje iz učiteljeve tišine”).

Proces prenosa Znanja jeste ispoljavanje Beskonačne Svesti.

c) Isceljivanje – izražava se kao harmonizacija odnosa u različitim dimenzijama Postojanja (čoveka):

– samoisceljivanje kao odnos Vibracija Svesti i Genetskog koda, Svesti i uma, Svesti i podSvesti, Svesti i Duše itd,

– međusobni odnos Vibracija ljudi, njihova razmena, kao i povezanost preko Viših Oblika Svesti,

– sjedinjavanje individualne Svesti sa Kolektivnim Svesnim čovečanstva (prvenstveno sa Zrelim Svestima i strukturama koje one stvaraju),

– sjedinjavanje individualne Svesti sa Višim Oblicima Svesti i njihovim manifestacijama.

Na kraju ovog procesa dolazi do sjedinjavanja sa Stvarnošću, koja je bez dimenzija.

Isceljivanje je proces koji se ostvaruje doživljavanjem drugih u sebi i sebe u drugima i osvešćivanjem Stvarnosti u sebi i drugima, što se postiže ljubavlju bez uslovljavanja.

Ljubav prema Bogu (Stvarnosti) stvara opšte mogućnosti, a za sve ostale konkretne procese koji vode sazrevanju Svesti čovek se mora sam izboriti.

Proces isceljivanja ispoljava Beskonačno Postojanje, odnosno Ljubav kao univerzalnu harmoniju. 

* * * 

Sazrevanje Svesti, čiji je krajnji cilj Zrela Svest, uvek se odvija kroz procese samoistraživanja, prenosa Znanja i isceljivanja. Kod svakog čoveka prisutni su u različitim relativnim odnosima koji se tokom vremena menjaju. Na primer, u nekom periodu je samoistraživanje značajnije nego prenos Znanja i isceljivanje. U narednom, može da bude značajnije isceljivanje nego prenos Znanja i samoistraživanje. Za svakog čoveka se u datom periodu mogu odrediti relativni međuodnosi ovih procesa, što olakšava usmeravanje u duhovnom razvoju. Pa ipak, treba imati u viduosnovni proces, a to je proces individualizacije Svesti koji završava Zrelom Svešću i ostvarivanjem “cilja bez cilja” – spoznajom sebe kao Stvarnosti.